Bog ćuti u romanu Đorđa Lebovića „Semper idem“
Nastavak naslova „Bog ćuti“ bi mogao da glasi – „čovek ne pita“. Koji je smisao života ako je subotički natpis sa jedne bogomolje „Semper idem“ značenja „Uvek isto“ tačan? Ako se zlo posle izvesnog vremena vraća? Uvek iznova. Posle Aušvica novi Aušvic. Pre Aušvica, stari – progon Sefarda iz Španije i Portugalije u Osmansko carstvo, ili egzodus Aškenaza iz Nemačke u Poljsku od strane Luterove reformacije. Kad se Poljska podelila nadvoje, više od dve trećine poljskih Jevreja pripali su carskoj Rusiji koja je u tri navrata izvršila novi pogrom, kada ih je nemilosrdno pobijeno pet miliona. Tada su bežali iz Evrope u Ameriku, podjednako u Severnu i Južnu. U periodima kada čovečanstvo napušta Bog, a naseljava Smrt, odsutni se sakrije u nepristupačnu pećinu, pretvori u larvu. Ili nas jednostavno ignoriše.
Tada izreka iz Lebovićevog romana: „Bog je slep, Bog je gluv, Bog je nem“, postaje tačna. Ili sentenca koju je glavni protagonista romana „Semper idem“, mladi Jevrejin lutalica, dečak koji se selio mnogo puta u svom detinjstvu, zapisao u svoj dnevnik: „Nikoga nemam – ja sam niko. Ničega nemam – ja sam ništa. Sam sam, znači – nisam.“
Đorđe Lebović nije mogao da napiše dve knjige. Zato što je ova jedna, remek-delo. Trebalo bi da doživi mnoga izdanja. Da se prevede i pokloni drugim narodima. Da uđe u školske lektire. Ali još značajnije, u ljudsko srce, u krvotok naše vrste. To će sprečiti narode da se obezljude, ozvere, postanu krvožedni. Jer, razmišlja Lebovićev junak, još uvek dete, zveri se među sobom ubijaju radi ishrane, imaju taj prirodni razlog, a čovek ne. Zato ubica ljudi prepušta njihova tela truljenju. Zapravo mu nisu bila ni potrebna. Demonstrirao je ogoljeno zlo. Obest. Ubio je bez valjanog razloga. Uzalud.
Autor je rođen u Somboru 1928, a 1941. doživeo je svoje jevrejsko punoletstvo, bar micvu u somborskoj sinagogi. Umro je u Beogradu, 2004. godine ne dovršivši svoje remek-delo, pošto ga je smrt preduhitrila. Nedovršenost romana ne umanjuje njegovu vrednost.
Detinjstvo je proveo u mobilnosti, čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično, zlo vreme koje se približavalo svojoj egzaltaciji tokom njegovog nedužnog odrastanja. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Maćeha mu je bila Mađarica, а druga dedina žena Nemica. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano zatirali svoje tragove. Po povratku iz logora, saznao je da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije.
Po završetku studija radi kao radio novinar u Novom Sadu, zatim kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, i nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira.
Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom „O ljudima u paklu i paklu u ljudima“ i novelom „Živeti je ponekad visoko“, sledi drama „Nebeski odred“, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, i koja je, po mnogima, začetak moderne srpske dramaturgije. Za nju i drame„Haliluja“ i„Viktorija“, trostruko je ovenčan Sterijinom nagradom. Za života napisao je nekoliko scenarija za dugometražne igrane filmove: legendarni „Valter brani Sarajevo“, „Most“, „Devojka s Kosmaja“, i „Konvoj za El Šat“.
Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preseli u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti, četiri godine kasnije, pisao svoj jedini, autobiografski roman. A to je ne samo romaneskno zaveštanje, već i čin milosrđa, velika sreća za srpsku književnost, kakvu joj je priredio možda još jedino Danilo Kiš.
Najupečatljiviji likovi romana „Semper idem“ su dvojica mališanovih deda – po majci deda Adolf, po ocu Josif, putujući rabin, prorok, čije snove i proroštva dečak nasleđuje. Oni bdiju nad njim kao crni i beli anđeo, pokazujući mu ono što je bilo, jeste i što će biti. Prvi deda je živ, sa njim se često druži, sastaje i razgovara, drugi je umro pre njegovog rođenja. Ali smrt za njega nije barijera, naročito kad treba da zaštiti ili upozori svog unuka. Varoši Sombor, Subotica, Budimpešta i Zagreb, prikazane su uoči holokausta i oslikavaju građansko društvo, tipične i atipične porodice, koje nesvesno streme svojoj propasti, kao jagаnjci na klanje vođeni. Nijedna nije bila izuzeta. Sve su redom satrvene u zubljama istorije.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
