Ana Atanasković: Prestonice kao unutrašnje mape

U knjizi „Prestonice“, objavljenoj u izdanju Lagune, Ana Atanasković vodi čitaoce kroz sentimentalno i duhovno putovanje srpskim prestonicama, od Beograda do Prizrena. U formi svojevrsnog vodiča ona spaja lično sećanje, istoriju i urbane mitove, istražujući kako gradovi oblikuju ljude i kako ljudi zauzvrat oblikuju gradove. U razgovoru za portal Bookvar govori o Beogradu, njegovim granicama, mitovima, energiji ulica i o tome da li su prestonice političke kategorije ili unutrašnje tačke identiteta.

Priču o Beogradu započinjete mestima gde se jede najbolji burek. Koliko su, u tranzicionom vremenu u kome se sve brzo menja, te lokacije i dalje aktuelne? Gde se danas jede najbolji burek u gradu?

Da, sve se brzo menja, nažalost brže nego ranije. Gotovo da više i ne znamo gde se šta nalazi i šta je sve nestalo. Ipak, postoji još nekoliko mesta na kojima se mogu jesti starinske đakonije. Kada je reč o bureku, tu su „Anđelko“ u Balkanskoj i „Kirćanski“ na Bulevaru kralja Aleksandra.

Spominjete rode i trešnje u Ritopeku, pa moram da Vas pitam: gde su za Vas geografske granice Beograda?

Beograd je gigant koji je u sebe spojio sve što je mogao, kao i svi velegradovi. Zato je to što jeste. Rekla bih da su oni koji su administrativno odredili područje Beograda bili u pravu. Beograd je i sedenje pored Dunava u Vinči i Grockoj, i šetnja ulicom koja sa jedne strane ima divne kuće, a sa druge Vrčinsku šumu, i traganje za manastirom Fenek. To mi je predivno. Ne priznajem usko gledanje na grad niti volim nadmenost onih koji samo krug dvojke smatraju bitnim.

Pominjete da je autor nezvanične beogradske himne Mihovil Logar rođen u Rijeci. Da li je to simbol otvorenosti i raširenih ruku kojima Beograd dočekuje ljude sa strane?

Upravo tako. Beograd je oduvek bio raširenih ruku. Sa druge strane, ima onih koji mu zavide i pažljivo prate šta se ovde dešava, iako Beograd nema vremena niti potrebe da prati njih. Ponekad se i aktivno uključuju protiv njega. Ali to su kratkotrajni zamasi. Beograd uvek nekako uspe da pobedi, izranjavan, ali nastavlja dalje kao glavna balkanska metropola.

Za razliku od Vesne Dedić, koja je išla Balkanskom, Vi ste koristili Kameničku. Kako objašnjavate tu generacijsku razliku?

Autobusi su zamenili vozove, bar iz pravca centralne Srbije, iz kog sam ja došla. Volela bih da se vozovi vrate, ali moderni i udobni. Koliko znam, Vesna je, kao i ja, generacija X, samo nekoliko godina starija, što nije presudno za generacijski jaz. Pre bih rekla da je nestanak železničkog saobraćaja u centralnoj Srbiji uticao na tu razliku. Kamenička je jednostavno bila najbliža nekadašnjem BAS-u.

Bajagu predstavljate kao svojevrstan živi spomenik Beogradu. Da li je on za Vas personifikacija jednog vremena koje polako nestaje?

On je personifikacija osamdesetih koje će zauvek ostati u našim srcima. Takođe je ličnost koja je kulturna, vaspitana i odmerena. Jednom sam ga srela noću na Senjaku i javio mi se, iako nije znao da tu ne stanujem. To govori o njegovom vaspitanju i manirima starog kova. Takvi ljudi nestaju, ali ne smemo izgubiti nadu da će se pojaviti novi slični njima.

Da li u kafeu „Moskva“ i dalje dolaze „samo penzioneri i komunisti“ ili se duh tog mesta promenio?

Mnogo toga se promenilo, a „Moskva“ mi je i dalje jedno od omiljenih mesta. Promenila sam se i ja. Ona mlađa ja iz studentskih dana ne bi nosila ono što danas nosim, niti bi razmišljala kao sada. Neka mesta nas čekaju, ali se i ona menjaju, često nabolje.

Pišete o Dunavu. Zašto su Beograđani, čini se, više okrenuti Savi nego Dunavu?

Možda zato što je uz Savu bliža gradska struktura, dok je Dunav dugo bio sapet industrijom, naročito deo pre Ade Huje. Volela bih da postoji trasa koja povezuje Umku, Višnjičku Banju i Belu Stenu. To bi bilo divno. Sava i Dunav su već povezani, samo još i mi treba da im pomognemo.

Na Kalenićevoj pijaci učestvovali ste u snimanju filma Rejfa Fajnsa?

Da, to je bilo neočekivano i nezaboravno iskustvo. Igrala sam statistu u filmu „Koriolan“ i upoznala Rejfa Fajnsa.

Kroz nazive beogradskih ulica pripovedate čitavu priču jedne od prestonica Srbije?

Gradove čine ljudi. Oni hodaju ulicama, žive u zgradama, čekaju, kasne, raduju se, plaču, smeju se, rastaju se. Sve te energije se talože i čine grad. Ulice pamte nas više nego što mi možemo zapamtiti njih. Zato sam i napisala te priče.

Kruševac je grad mita, Smederevo grad tvrđave, Karlovci grad duha. Da li su te prestonice za Vas arhetipovi ili konkretna mesta sa živim ljudima?

I jedno i drugo. Arhetipovi utiču na naše ponašanje, a naše ponašanje utiče na gradove. Ta veza je neraskidiva.

Da li su prestonice u Vašem romanu političke kategorije ili unutrašnje tačke identiteta?

Nikako političke. Moj put je duhovnost.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs