Ana Atanasković: Gradovi su skupljači naših života

Povodom objavljivanja knjige „Prestonice“ – romanesknog vodiča kroz Srbiju – razgovarali smo sa književnicom i novinarkom Anom Atanasković o inspiraciji, stvaralaštvu i značaju istorije i emocije u književnosti. Njena nova knjiga vodi čitaoce kroz gradove koji su nekada bili prestonice Srbije, spajajući putopis, istoriju i lični doživljaj u jedinstvenu književnu celinu.

Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Prestonice“ – romaneskni vodič kroz Srbiju?

Predlog moje urednice u Laguni da proširim postojeće priče o Beogradu na celu Srbiju. Razmišljala sam o konceptu i posle glavnog grada prvo mi je pao na pamet moj rodni grad Kruševac, a onda i ideja da pišem o svim gradovima koji su nekada bili prestonice.

Kako je nastala ideja da spojite književnost i putopis u jednom delu?

Oduvek tako pišem eseje. Počelo je instinktivno i tako je najbolje. Iskustvo je najvažnije u eri kada veštačka inteligencija zna sve bolje od svih nas zajedno. Stoga su putopis, iskustvo, književnost i emocija najbolji spoj u „odbrani“ pravih vrednosti u umetnosti i izražvanju.

Koliko je istraživanja bilo potrebno za pisanje ove knjige?

Jedan deo je već bio napisan (raznorazne priče o Beogradu), a istraživanje je bilo bitno, no ne kao ispisivanje emocije, koju smatram neprikosnovenom.

Da li je neka „prestonica“ iz knjige na Vas ostavila poseban utisak?

Volela bih da to bude Prizren, kada ga posetim, nadam se da hoću. Njega jedino nisam, i napisala sam priču o moći tog grada koja teče kroz naše misli, genetiku, predanja i podsvest.

Šta biste voleli da čitaoci prvo osete kada uzmu ovu knjigu u ruke?

Ljubav prema svojoj zemlji i ponos. Ne na nezdrav način. Volela bih da osete i kako su gradovi skupljači naših sećanja, uvida, sreća, bolova… tj. naših života.

Poznati ste po romanima „Moja ljubav Nikola Tesla“ i „Zmajeva žena“. Po čemu se „Prestonice“ razlikuju od Vaših prethodnih dela?

To je zbirka priča, tj. roman u pričama (jer je glavni lik Srbija).

Koliko Vam je istorija Srbije važna kao inspiracija u pisanju?

Veoma. Oduvek je volim, a i mislim da prošlost nikada ne prolazi. Ono što je prošlo je uvek tu, uči nas, iza nas je, iznad… svuda je. Ko ne zna istoriju, ne zna ni svoju ni opštu sadašnjost. Istorija je opis života, a on se uvek nastavlja i opstaje. Istorija je riznica životnih ciklusa koji se ponavljaju.

Kako birate teme o kojima pišete?

Pre bih rekla da one biraju mene, a ja sam tu kao osoba koja im služi, da ih ulepša, ispriča i proširi. Neke su me „proganjale“ od detinjstva, a neke se rode u momentu koji ne očekujem, ali se ispostavi kao pravi.

Da li više uživate u pisanju romana, priča ili eseja?

Roman je kralj književnosti. Stoga ga najviše volim.

Koliko Vam iskustvo novinarke pomaže u književnom radu?

U književnom ne, može da odmogne onima koji nemaju granicu, ali mislim da se dobro „borim“. Uostalom, ja pišem književno novinarstvo, tako da sam u novinarstvu na pola puta.

Kada ste shvatili da želite da budete književnica?

Još u srednjoj školi sam na pisaćoj mašini otkucala tri romana. Onda sam na studijama engleskog jezika i književnosti za nijansu više volela ispite iz književnosti. Pisala sam tada i pesme. A onda je, nakon završetka fakulteta, usledio prazan hod od osam godina, kada sam zaboravila ko sam, i čak sam zaboravila da sam u eseju iz engleskog jezika u srednjoj školi napisala da bih volela da postanem književnica. No nakog osam godina ćutanja slučajan susret sa jednom osobom koju sam znala odranije mi je udario energetski šamar i setio me ko sam ja – ona koja voli da piše.

Koji pisci su najviše uticali na Vaš stil?

Postoje pisci na čijem stilu sam učila (tj. tata me je učio u detinjstvu), kao što je Dobrica Ćosić, ali ne mogu reći da je on uticao na mene direktno. Postoje pisci čija dela smatram najboljima (Fjodor Dostojevski i Henri Filding). Kada je direktno uticaj u pitanju, rekla bih da mi je rečenicu „slomio“ Vasko Popa svojevremeno. Oblikovanje jednog dela mog pisanja je izvršila svojim delima Ljiljana Habjanović Đurović, a možda su najviše uticale Virdžinija Vulf i Trejsi Ševalije. Postoje i pisci koje beskrajno cenim kada razmišljam o odnosu prema čitaocima, pisanju i sopstvenom delu. Takav je Aleksandar Dima. Više bih volela da se moje knjige pamte u vremenu kao njegove nego da sa sobom nosim prazne nagrade a da posle moje smrti niko ne zna šta sam napisala.

Koliko Vam je važno mišljenje čitalaca?

Veoma, jer ne pišem za sebe, već da prenesem emociju koju osetim drugima, da bi oni doživeli katarzu i da bi emociju širili dalje.

Da li imate posebnu rutinu dok pišete?

Pišem noću, od 21 do 24 h.

Šta Vas danas najviše inspiriše?

Ulazak u polje informacija za temu koja me zanima. Onda bivam prosto vođena sinhronicitetima.

Autor: S. Savić

Izvor: listpobeda.rs