Amin Maluf na čelu Francuske akademije koju je naslikao u „Fotelji na Seni“
Amin Maluf (1949), francuski pisac libanskog porekla i jedan od najznačajnijih autora Lagune, ne samo da je juna 2011. godine izabran za člana čuvene Francuske akademije (Académie française), institucije zadužene za odbranu i promociju francuskog jezika koju je 1634, u vreme vladavine Luja XIII, osnovao kardinal Rišelje i koja broji 40 „besmrtnika“, nego je odnedavno i njen doživotni rukovodilac i predstavnik na svečanim događajima. Pre četiri meseca, 28. septembra 2023, izabran je za stalnog sekretara (secrétaire perpétuel) francuskog hrama kulture. Na ovoj poziciji je nasledio Elen Karer d’Ankos, koja je umrla 5. avgusta. Cenjen od skoro svih u instituciji na Keju Konti, naročito od svoje prethodnice, pisac je bio jedan od dva kandidata sa Žan-Kristofom Rifenom, koga je pobedio sa sa 24 glasa prema 8.
Foto: © Francois Guillot / AFP
Maluf je ovu počast zacelo zaslužio svojim nemerljivom književnim delom i bogatom biografijom sa nizom velikih priznanja u Francuskoj i širom sveta. Ali kao da mu je i sama Akademija na neki način uzvratila ljubav. Naime, nekoliko godina nakon svog prijema pod Kupolu na Seni, učinio ju je i književnom junakinjom. U svom romanu „Fotelja na Seni“, čiji je prevod na srpski (2017) dugo bio u Laguninih top 10 najčitanijih i najprodavanijih knjiga, pisac je napisao mnoge skrivene stranice četiri veka istorije Francuske pričajući priče o svojim prethodnicima u fotelji broj 29, od prvog, Pjera Bardena, „koji se utopio pokušavajući da spase svog štićenika“, do osamnaestog i poslednjeg, Klod-Levija Strosa, „koji je voleo krhke kulture“, i kome se Maluf oduvek divio.
Uzbudljiva životna priča i obimno i raznovrsno književno delo čine Amina Malufa graditeljem mostova među različitim kulturama, nacijama, verama, regionima sveta. Progonjen nerazumevanjem koje i danas razdvaja Zapad od Istoka, ovaj prvi Libanac što sedi u „fotelji na Seni“, hrišćanin i Arapin koji je odrastao u većinski muslimanskom okruženju na Levantu upijajući prva znanja na jeziku Kur’ana, čvrsto je rešen da do kraja života „potkopava“ i „ruši“ ono što je u svom govoru na prijemu u Francusku akademiju, 2011. godine, nazvao „zidom mržnje – između Evropljana i Afrikanaca, između Zapada i Islama, između Jevreja i Arapa“. On ništa ne mrzi toliko kao „identitetske tenzije“ i komunitarizam, što je izrazio u svom kultnom eseju „Ubilački identiteti“ (Laguna, 2016).
Od objavljivanja svoje prve knjige, istorijskog eseja „Krstaški ratovi u očima Arapa“ (Laguna, 2006), etablirao se kao pisac istorijskih dela koji otkriva gotovo nepoznate stranice istorije i čita ih „sa druge strane“. Laguna je objavila skoro sve Malufove knjige, od romana „Leon Afrikanac“, „Samarkand“, „Taniosova stena“ (Gonkurova nagrada, 1993), „Baldasarovo putešestvije“, „Dezorijentisani“, i druge, do poslednjih dela, eseja „Brodolom civilizacija“ i romana „Neočekivana braća“. Zanimljivo je da se Malufov veliki uspeh i počast koju je doživeo stupanjem na čelo Francuske akademije poklopio sa izlaskom njegovog novog i obimnog eseja (petsto stranica) pod rečitim nazivom „Lavirint zalutalih“ (2023). Još jedan u nizu od piščevih poziva čovečanstvu na rubu provalije da se dozove pameti.
Autor: Vesna Cakeljić
