5 razloga zašto je Dostojevski veliki pisac

„Dostojevski je konjanik u pustinji, sa samo jednim tobolcem strela. Krv kaplje tamo gde njegova strela pogodi. Dostojevski živi u nama. Njegova muzika nikada neće umreti“, zapisao je 1912. godine Vasilij Rozanov, jedan od najuticajnijih ruskih filozofa 20. veka.

Veliki mislilac. Istinski vernik. Neustrašivi istraživač najmračnijih kutaka ljudske duše. Čovek koji je osmislio najpoznatiju književnu jednačinu na svetu – „Zločin i kaznu“. Dvesta pet godina nakon njegovog rođenja podsetimo se zašto je Fjodor Mihailovič Dostojevski i dalje nacionalni ponos Rusije, a njegova dela i dalje privlače knjigoljupce širom sveta.

1. Psiholog

Fjodor Dostojevski (1821–1881) temeljno je istraživao ljudsku psihu, baš kao Kristifor Kolumbo kada je istraživao Ameriku. Smatra se da je prvi uspeo da dopre do najdubljih kutaka nemirne ruske duše.

U romanima Dostojevskog srećemo gomilu likova punih bola i očaja. Tokom celog svog života Dostojevski je bio zainteresovan za način na koji ljudski um funkcioniše. Sva njegova remek-dela, kao što su romani „Braća Karamazovi“, „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli dusi“ i „Kockar“, mogu se na neki način posmatrati kao kurs iz psihologije.

Njegovi su likovi, uglavnom, emotivno slomljeni i izmučeni – pate zbog osećaja krivice (Rodion Raskoljnikov) i anksioznosti (Mitja Karamazov), ljubomore (Parfjon Rogožin) i pohlepe (Ganja Ivolgin), dobrote i niskog samopoštovanja (knez Miškin) i nedostatka ljubavi (Sonja Marmeladova). Ipak, spremni su da prođu kroz emocionalni pakao u svojoj potrazi za moralnom slobodom i kosmičkom pravdom.

„Šta je pakao? Patnja zbog toga što se više ne može voleti“, napisao je Dostojevski u svom poslednjem romanu „Braća Karamazovi“. Cenjeni pisac koristio je slabosti svojih likova kako bi objasnio metafizičku prirodu sveta, baš kao što je Isak Njutn koristio matematiku da bi objasnio kretanje i gravitaciju.

„Ako želiš ceo svet da pobediš, pobedi sebe“, napisao je Dostojevski u romanu „Zli dusi“. On je upravo to i učinio.

2. Prorok

U eseju iz 1906. godine ruski pesnik i mislilac Dmitrij Mereškovski proglasio je Dostojevskog „prorokom ruske revolucije“. Problem leži u tome što su romani Dostojevskog toliko slojeviti da čitaoci ponekad moraju da naprave distancu kako bi se piščeva proročanstva razotkrila.

Maštoviti ljudi često mogu da predvide budućnost, a opet – kako kaže Biblija – niko nije prorok u sopstvenoj zemlji. Iako Dostojevski sebe nikada nije smatrao prorokom, uspeo je da sažme ključne probleme svog vremena i prepozna pravac kojim će se čovečanstvo na dalje uputiti.

„Njegova sposobnost je zapanjujuća. Ne pretendujući na epski zamah i obimnost likova nalik Tolstojevom ’Ratu i miru’, Dostojevski od sićušnog delića životne građe – života nekoliko ljudi u rasponu od nekoliko dana – stvara knjigu izuzetnog značaja i snage“, zaključio je Aleksandar Solženjicin nakon što je 1947. godine ponovo pročitao „Zločin i kaznu“. Glavni junak u „Zločinu i kazni“ predstavlja nov tip čoveka, opsednutog nihilističkim idejama. Rodion Raskoljnikov dopušta sebi da prolije „krv po savesti“. Nešto kasnije će grupa ruskih revolucionara na Raskoljnikov skandalozni moto odgovoriti terorističkim napadima „po svojoj savesti“.

Uvidom dostojnim Sigmunda Frojda, Dostojevski je ponirao u same temelje moralnih načela, društvenih normi i kulturnih tradicija koje se prenose s pokolenja na pokolenje. Njegova poema o „Velikom inkvizitoru“ (utkana u roman „Braća Karamazovi“) najavila je način na koji jedna ideološka država preuzima na sebe sva moralna prava, lišavajući pojedinca slobode i pravde. Takav politički sistem zaživeo je u 20. veku, uz ogromne žrtve i u različitim totalitarnim režimima.

U „Zlim dusima“ (romanu o đavolskom iskušenju da se preuredi svet, o demonskoj obuzetosti silama zla i uništenja), Dostojevski je predvideo širenje nihilizma, haosa i mržnje: „Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost.“

„Neophodno je samo ono što je nužno, to je od sada deviza zemaljske kugle… Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost…“, napisao je u „Zlim dusima“.

3. Influenser

Dostojevski je bio influenser u pravom smislu te reči. Njegove reči čitaoce pogađaju pravo u srce – bez obzira na vreme ili mesto u kome žive. Njegov snažan glas sjedinio je očaj i strast, samoubistvo i ljubav, tragediju i žrtvu.

Dostojevski je svojim darom da opčini, pročita misli i hipnotiše, ostavljao bez daha pisce poput D. H. Lorensa, Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera. Prema rečima Džejmsa Džojsa, Dostojevski je „stvorio modernu prozu i doveo je do sadašnjeg vrhunca“. Franc Kafka, koji je voleo roman „Braća Karamazovi“, nazivao je Dostojevskog svojim „krvnim srodnikom“. Ernest Hemingvej je autora „Idiota“ navodio kao jednog od svojih najvećih uzora: „Kod Dostojevskog ima mnogo toga neverovatnog u šta je teško poverovati, ali i toliko toga istinitog što vas menja dok ga čitate.“

Nakon što je pročitao „Zapise iz podzemlja“ i „Zapise iz mrtvog doma“, Fridrih Niče je napisao da je Dostojevski „jedini psiholog od koga ima šta da nauči“. Poznati ruski mislilac i filozof Lev Šestov došao je do zaključka da su Dostojevski i Niče slični po duhu i da se mogu „bez preuveličavanja, nazvati braćom, pa čak i blizancima“.

Dostojevski, koji se svakodnevno borio sa svojim unutrašnjim demonima, bio je i sam zreo za psihoterapiju. Sigmund Frojd je odradio njegovu psihoanalizu u poznatom eseju „Dostojevski i oceubistvo“, koji je objavljen 1928. godine kao uvod u nemačku zbirku tesktova o romanu „Braća Karamazovi“. Frojd ne bi bio Frojd da se nije fokusirao na Edipov kompleks i odnose Dostojevskog sa ocem, njegove epileptične napade, religijska uverenja i desetogodišnju zavisnost od kockanja.

4. Egzistencijalista

Tragom ideja smelog danskog filozofa Serena Kjerkegora, koji u središte svoje filozofije stavlja usamljenog pojedinca, Dostojevski je otkrio istinskog, unutrašnjeg čoveka. „Nedaće ostavljaju specifičan pečat ponosa na karakter ličnosti, osim ako je u potpunosti ne slome“, smatrao je Kjerkegor. Dostojevski na to uzvraća: „Čovek je nesrećan jer ne zna da je srećan; samo zato.“ Dostojevski i Kjerkegor nikada se nisu sreli niti su ikada znali jedan za drugog.

Dostojevski je 1863. godine napisao verovatno prvi egzistencijalistički roman na svetu – „Zapisе iz podzemlja“. Narator daje iznenađujuće nervozan ton delu već od prvog pasusa: „Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesimpatičan čovek.“ Vodeći ruski filolog 20. veka Mihail Bahtin ovaj diskurs Dostojevskog nazvao je „reč sa odstupnicom“.

Roman „Zapisi iz podzemlja“ je višeslojno književno delo: ispovest bivšeg petrogradskog službenika i filozofska priča o suštini ljudskog života; tragična priča o požudi i drama o nezdravom odnosu između razuma i pasivnosti. „Čovek iz podzemlja“, lišen imena i prezimena, raspravlja se sa svojim imaginarnim i stvarnim protivnicima i razmišlja o motivima ljudskih postupaka, napretka i civilizacije. Paranoičan, mentalno labilan, patetičan i jadan, on je usamljenik koji se najviše boji toga da bude razotkriven.

Ideološko jezgro „Zapisa iz podzemlja“ leži u polemici glavnog junaka sa najpoznatijim naučnim teorijama sredine 19. veka i u duboko ukorenjenoj ideji Dostojevskog da su čovečanstvu neophodni hrišćanska vera i samoodricanje.

Ovaj kratak roman stekao je priznanje širom sveta tek sredinom 20. veka. Ispostavilo se da je predstavljao uvertiru za egzistencijalizam, dok je „čovek iz podzemlja“ postao preteča junaka karakterističnih za Sartra, Kamija i druge evropske pisce i filmske stvaraoce.

5. Vernik

Dostojevski je bio čovek pun protivrečnosti, čije su ideje očigledno išle ispred svog vremena. Kao duboko religiozan čovek i pravoslavni hrišćanin, u svojim delima spominjao je boga onoliko često koliko drugi spominju sopstveno prezime. Iako je Isusa opisivao kao „оtelotvoreni ideal čoveka“, njegov odnos prema religiji i veri prošao je kroz uočljiv preobražaj.

Neki istoričari tvrde da su Dostojevskog u mladosti više privlačile socijalističke ideje nego religija, dok drugi ističu da je još od malih nogu bio duboko religiozan. Jedno je, međutim, sigurno: iskustvo robije ostavilo je neizbrisiv trag na njegovoj duši.

Pisac je 1849. godine uhapšen zbog učešća u radu Kružoka Petraševskog – grupi radikalnih petrogradskih intelektualaca koji su oštro kritikovali društveno uređenje Ruskog carstva i razmatrali načine da ga promene. Godine 1850. dvadesetosmogodišnji Dostojevski (koji je do tada već objavio romane „Jadni ljudi“ i „Dvojnik“) osuđen je na smrt, zajedno sa još dvadesetoro pripadnika tog omladinskog pokreta. Čudnom igrom sudbine, kazna mu je preinačena u poslednjem trenutku, što je kod njega izazvalo ogroman šok i ostalo urezano u sećanje do kraja života.

Četiri godine je proveo na teškoj robiji u Sibiru, nakon čega je upućen kao običan vojnik u Sedmi linijski bataljon Sibirskog vojnog korpusa. Ovo dramatično iskustvo pomoglo mu je da spozna istinsku vrednost ljudskog života. Postalo mu je jasno da se svaki čovek, u svakom trenutku, zapravo nalazi na samom pragu večnosti, drhteći pred njenim ponorom.

„Besmrtnost duše i Bog su jedna te ista ideja“, napisao je u jednom od svojih pisama 1878. godine. „Мeni je Bog potreban već i zato što je to jedino biće koje se može večno voleti“, zaključuje Dostojevski u „Zlim dusima“.

Autor: Valerija Pajkova

Izvor: gw2ru.com

Prevod: Kristijan Vekonj