Roman „Hamnet“ Megi O’Farel, adaptiran i u film koji je osvojio srca gledalaca širom sveta, moćan je portret braka i gubitka voljenog deteta dvoje nesvakidašnjih ljudi – Vilijama Šekspira i njegove supruge Agnes.

Svi znamo ko je Vilijam Šekspir. Bard nad bardovima. Znamo i čuvenu priču da je bio rukavičarev sin. Svi znamo o čemu je pisao. Ali nismo znali ništa o sudbini njegovog sina Hamneta i kako su je bardova supruga En – u jednom dokumentu nazvana Agnes, pa se autorka Megi O’Farel u romanu „Hamnet“ drži tog imena – i pesnik svih dimenzija, poznatih i nepoznatih, doživeli.

Megi O’Farel nas vešto uvodi u priču, namah i odmah, dajući nam do znanja da će biti intimna i, stoga, veličanstvena. Šta je veličanstvenije od doma, porodice i pregiba u duši čoveka? No kao slutnja stoji citat na „prapočetku“ romana, uvid Stivena Grinblata da su smrt Šekspirovog i Eninog (Agnesinog) sina Hamneta i najbolje napisana drama „Hamlet“ povezani.

Dakle, znamo ishod, ali uranjamo u knjigu jer ona želi da uroni u nas i promeni nas. Sasvim je katartična. Poletna, potresna, raskošna, prisna, razdorna, poverljiva, ali i takva da je ceo svet mora čuti.

Videćemo kako udaljenost i neudaljenost nisu bitni, jer srca spajaju – ljubavnike, roditelje i decu, blizance...Videćemo kako je jedan od roditelja slomljen zbog udaljenosti, zbog smrti, zbog osećaja krivice, a onda ćemo, kroz stvaranje drugog roditelja, shvatiti koliku bol on nosi.

Ova priča je bolna. Iako se razvija od nevinosti lepote pčela i sela, odmah sa sobom nosi i narušenost. Narušeni smo i mi, krhki zbog događaja, ali znamo da samo takve „književne plotne“ mogu da nas pomere, podstaknu da se promenimo.

Čitali smo raznorazne prikaze Vilijama Šekspira. Konspirativne, misteriozne, svakakve. A ovde ga vidimo konkretnog. I brižnog.

Pored izbora teme, autorki se mora priznati izvrstan stil, možda i najbolji do sada u njenom opusu. Opisi su detaljni, nalik slovenskom načinu doživljaja sveta, ali nisu preterani i ne guše. Takođe, književnica ne upada u zamku onih koji, pišući istorijske romane o piscima, na silu inkorporiraju delove iz njihovih knjiga u svakodnevni govor. Megi zna da su pisanje i govor odvojeni. I svakodnevica. Ona, doduše, utiče na pisanje, ali delo ne utiče nužno na ličnu konverzaciju.

Pratimo upoznavanje Vilijama i Agnes, magično, jer je i ona takva, magičarka iz šuma. A Megi je majstorica u održavanju dinamike i u divnim dugim opisima kratkih sekvenci. Proza joj je nestvarno lirična.

Susrećemo se sa anisom, lišćem, brigom, ljubavlju, razumevanjem, nerazumevanjem, šuštanjem, pisanjem, kašnjenjem, kajanjem i, neminovno, sa smrću, koja se može pobediti jedino rečima što ostaju za budućnost. Med se kao simbol stalno javlja, da ublaži gorčinu boli za umrlim detetom. Suočavamo se, zajedno sa junacima, a naročito junakinjom, sa potresnošću najvišeg stepena.

A onda, na kraju, ulazimo sa Agnes u pozorište Glob, gde se igra „Hamlet“ prvi put, četiri godine nakon tragedije. Ulazimo, zajedno sa Šekspirovim rečima, u vrhunac emocije, u večnost, u, kako je Megi napisala: „zjap, šupljinu, ambis, mračan, kroz koji zviždi praznina“ a na dnu njega „njegovo srce, taj veliki, skerletni mišić, kako udara, pomamno i uzbuđeno u svojoj stalnosti“.

Ulazimo i izlazimo, pamteći ovu knjigu ali i nadajući se da će inspirisati mnoge da se vrate Šekspirovim dramama i pesmama.

Autor: Ana Atanasković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 6