Nadahnuće našem režiseru i piscu Srđanu Dragojeviću za pisanje novog istorijskog romana „Paša“ bila je, kako sam priznaje, njegova baba s njenim zanimljivim pričama.

Roman „Tiho teče Misisipi“ Vladimira Tabaševića, koji sada čitamo u jubilarnom izdanju sa autorovim osvrtom i predgovorom reditelja istoimene predstave Ivice Buljana, spoj je meditativne proze, smislene introspekcije i jasnih tragova poetskog pedigrea i doživljaja sveta.

Pre više od decenije Vida Crnčević Basara napisala je roman „Prekomerna upotreba sile“ o tome kako je propao pank duh Beograda u sukobu sa nečistim ratnim silama devedesetih.

Dejan Stojiljković nije pisac koji gradi svjetove, on ih raskopava. Njegova proza nije eskapistička fantastika, već introspektivna fikcija koja kroz mit, istoriju i dokumentovanu stvarnost pokušava da odgovori na pitanja identiteta, pamćenja i prirode zla.

Roman „U vozu“ austrijskog autora Danijela Glatauera (1960) predstavlja zanimljiv pokušaj da se naizgled jednostavna situacija kakva je susret dvoje nepoznatih ljudi u vozu pretvori u slojevitu priču o ljubavi, identitetu i komunikaciji.

U ovim danima teško da možete odabrati bolju čitalačku opciju od dve možda najpoznatije Puškinove pripovetke. Ako smo ih čitali kao deca i mladi, rado im se vraćamo. Za one kojima tema nije poznata, prva priča odvešće ih u daleku 1776. godinu i doba vladavine carice Katarine Velike, kada je samozvanac i razbojnik Jemeljan Pugačov podigao veliku tatarsko-seljačku bunu.

Svaki roman Gorana Markovića praznik je za čitaoca/čitateljku. Ali nedostaju mi njegovi filmovi. Nek se makne ovaj režim koji najsposobnijima iz moje generacije staje na put. Gde će im duša? Drago mi je da su nas i Goran Marković i Srđan Karanović obradovali svojim uvidima u novom mediju – književnosti.

Bez dvoumljenja odmah na početku treba reći: „Bečki roman“ je književni događaj bez presedana u recentnoj književnoj produkciji u Srbiji!