Prikaz knjige „Argentinski roman“: Porodični triler
Knjiga „Argentinski roman“ hrvatskog autora Draga Pilsela (1962) neobično je strukturisana. Ona se može čitati kao ekumenistička rasprava, zbir reportaža i, u isti mah, kao proza. Opet, to je u skladu sa autorovom višestranošću: posredi je teolog, novinar i književnik. Zapravo je glavna nit narativa Pilselov životni pokušaj da bude slobodan čovek.
Zvuči jednostavnije nego što je to slučaj. Naime, glavni junak ovog non-fikšena nasledio je pretežak porodični kontekst da bi uspeo da se izmesti od njega. To isprva nije ni pokušavao: kao sin Adolfa, telohranitelja Ante Pavelića, u svojim argentinskim ranim godinama verovao je u mit o pravednom ustaškom pokretu i sasluživao na liturgijama za hrvatsku iseljeničku zajednicu. Međutim, u godinama diktature pod Videlom, on se oprobava kao slobodoljubivi i opozicioni novinar. Tako dolazi u paradoksalnu situaciju da se naizmenično bori za slobodu i za totalitarno nasleđe. Odnosno, kako mu je to rekao jedan župnik isusovac: „Drago, do kada ćeš radnim danom glumiti borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašist?“
Budući da veruje u ekumenizam, Pilsel pokušava da se izdigne iznad rečenog ličnog paradoksa stupanjem u franjevački red. To je i razlog zbog kojeg se krajem osamdesetih – kao i zbog porodičnog nasleđa – seli u Socijalističku Republiku Hrvatsku. Međutim, ubrzo počinje rat u kojem gine njegov rođeni brat. Kako bi ga „zamenio“, Pilsel provodi gotovo četiri meseca u redovima hrvatske vojske. Međutim, ni to iskustvo ga nije prelomilo da bude jednostran i jednosmeran. Vrlo potresne stranice reportaže o zločinima počinjenim nakon akcije „Oluja“ (1995) i novo ćutanje Katoličke crkve na tadašnje stradanje nedužnih Srba teraju ga na novu pobunu usled koje stiče status persone non grata. Usled takve lične iznijansiranosti u kojoj je, na primer, učestvovao na strani hrvatske vojske u ratu i ukazivao na njena zlodela, u kojoj je on katolički teolog koji traži da svaka strana govori pre svega o tuđim žrtvama nastalima njenom „zaslugom“, pripovedač i glavni junak je prošao mnoge nekomotne situacije i izgubio mnoštvo prijatelja. Uopšte. „Argentinski roman“ je priča o tome koliko je skupoceno biti slobodan pre svega u izboru, odnosno o tome s kakvim se sve preprekama i nedaćama tokom života može susresti neko ko to pokušava.
Iako je knjiga pre svega autobiografija, ona kroz autorovo iskustvo – između ostalog, lično je poznavao Antu Pavelića i pretposlednjeg papu i prijatelj je patrijarha Porfirija – i porodično nasleđe čini smotru opštevažnih događaja poput stradanja civila u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Blajburga, iseljavanja simpatizera nacizma preko „pacovskih kanala“ u Argentinu posle Drugog svetskog rata, peronizma i Videline diktature, Malvinskog (u kojem je takođe učestvovao) i rata na prostoru bivše Jugoslavije, pokušaja kanonizovanja Alojzija Stepinca...
Ako narator uspeva da kazuje lirski dok pripoveda o svojim ljubavima i pojedinim članovima porodice, njegovo baratanje faktografijom na stranicama gde priča o događajima krupnijih društvenih učinaka je svojstveno hladnokrvnom i iskusnom novinaru. Ovakva smena načina pripovedanja u savršenom je skladu sa dinamičnom smenom tema unutar ove knjige.
Autor: Domagoj Petrović
