Delfi Kutak je pročitao: „Slikar duša“
Pre mesec dana sam počela da čitam ovu knjigu. Prekidala sam čitanje zbog putujuće knjige („Sofijin izbor“), posle koje mi je, moram priznati, bilo teško da joj se vratim. Postoje detalji u Falkonesovom pisanju koji se meni ne dopadaju. Ali dogodilo se tako da sam knjigu završila baš uoči 8. marta, pa su me razmišljanja o prazniku i njegovom smislu navela da i knjigu posmatram iz drugačijeg ugla, da zanemarim sve ono što mi tokom čitanja nije prijalo i da priznam da se Falkones pozabavio temama koje su zaista bitne, o kojima mora da se piše, da se čita, a to ovu knjigu čini značajnom.
„Slikar duša“ je najnoviji roman Idelfonsa Falkonesa, kojim nas pisac vodi u prvu deceniju 20. veka u Barseloni. Već na samom početku knjige nailazimo na metež, gužvu, graju, uzvikivanje parola, jer su u toj 1901. godini štrajkovi radnika na ulicama Barselone bili česti. Ali su isto tako često brzo gušeni, a pomaci u ostvarivanju zahteva sitni, gotovo zanemarljivi. To će pratiti radničku klasu ovog grada čitavu deceniju i kulminiraće u julu 1909. godine, u takozvanoj „Tragičnoj nedelji“, događaju koji je prouzrokovao proteste širom Evrope. „Više posla i bolje nadnice. Skraćenje iscrpljujućeg radnog vremena. Okončanje rada dece. Da se stane na put moći Crkve. Veća bezbednost. Pristojni stanovi. Proterivanje sveštenstva. Zdravstvo. Svetovno obrazovanje. Pristupačna hrana... “, neki su od najvažnijih zahteva, ali je do njihovog ostvarenja bilo teško doći, jer je bilo previše onih čijim je umom gospodario stomak koji zavija od gladi, a poslodavci, plemići, uvek su mogli štrajkače zameniti novom radnom snagom, onom već previše izgladnelom, spremnom da prihvati bilo kakve uslove.
U takvoj Barseloni, na njenim bučnim ulicama, upoznajemo i glavnog junaka, Dalmaua Salu, sina anarhiste koji je izgubio život u borbi za načela u koja je verovao, ali čini se da se Dalmauu posrećilo, da je njegova sudbina drugačija zbog talenta kojim je obdaren, zbog toga što se mnogi dive njegovom slikarskom umeću, pa ga i vlasnik fabrike za proizvodnju keramike ceni, uvodi u društvo buržoazije, uzdiže ga. Ili ga samo koristi? Splet okolnosti pokazaće da li je jednom siromahu mesto među povlašćenima.
Opisujući Dalmauov život Falkones se dotakao mnogih tema. Upoznaje nas sa prilikama u umetnosti u ovom periodu, opisuje nam trenutke kad modernizam krupnim koracima ulazi na istorijsku scenu. Do najsitnijih detalja nam je prikazao Barselonu, njene ulice, najznačajnije građevine, uslove u kojima su stvarane, saznajemo mnogo toga o poznatim arhitektama, o Domeneku, pa Gaudiju dok je radio na Sagrada familiji... Na Dalmauovom primeru uviđamo i kako jednom umetniku stvaralačka snaga može da raste i opada, ali kako i svaki čovek u svom životu može imati uspone i padove, čak i one do samog dna, do poroka, do ludila.
Iako je Falkones Dalmauu naslovom ovog dela dao na neki način ulogu glavnog protagoniste, najznačajniji likovi ovog dela su ipak žene, Dalmauova sestra Monserat, majka Žuzepa, prosjakinja Divna i Ema, žena koju je Dalmauu voleo i koja je volela Dalmaua. Ženski likovi najbolje oslikavaju socijalne prilike u Barseloni, oštru klasnu podelu, kao i ulogu Crkve koja je bila naklonjena buržoaziji, zalagala se za vrednosti konformizma, propagirala pomirenost sa sudbinom, sa nemaštinom, koja je uz pomoć dece i žena pokušavala da ograniči slobodu rasuđivanja među potlačenim stanovništvom. Opisujući život žena, naročito Eme, Falkones nam prikazuje sve one teškoće, stravične muke kroz koje su žene u ovom periodu prolazile. Njihovi dželati bili su prerušeni u buržuja i vojnika, u žandara i sveštenika. Ali i u prodavca pilića, u kuvara... Iz kojih razloga su mogle biti odbačene, korišćene, zanemarivane, omalovažavane? Kroz kakav pakao su prolazile? Najviše gorčine ostavlja činjenica da su gotovo bez izuzetaka žene seksualno uznemiravane bilo kojim poslom da su se bavile.
Upleo je Falkones u svoje delo motiv ljubavi, pa požude, motiv osvete, izdaje. Prikazao je i „podzemlje“ tadašnje Barselone, kao i raskoš i bogatstvo. Okrznuo je i političke teme. Međutim, životne prilike žena su ono što zasigurno ovu priču čini emotivnom i jakom. Jedna od junakinja će reći:
„Ah, ti muškarci! Kao da se ceo svet okreće jedino po taktu orgazama svih tih bitangi, kao da mu oni ulivaju moć stenjanjem i izbacivanjem sperme.“
A nama ostaje nada da se nakon više od sto godina društvo, ne samo u Barseloni, već svuda u svetu promenilo, da su se promenili i muškarci i žene. Ostaje nam i poruka da se za osnovna ljudska (i ženska) prava borimo, da nikad ne posustanemo.
Autor: Andrijana Petković
Preuzeto sa: Delfi Kutak
„Slikar duša“ je najnoviji roman Idelfonsa Falkonesa, kojim nas pisac vodi u prvu deceniju 20. veka u Barseloni. Već na samom početku knjige nailazimo na metež, gužvu, graju, uzvikivanje parola, jer su u toj 1901. godini štrajkovi radnika na ulicama Barselone bili česti. Ali su isto tako često brzo gušeni, a pomaci u ostvarivanju zahteva sitni, gotovo zanemarljivi. To će pratiti radničku klasu ovog grada čitavu deceniju i kulminiraće u julu 1909. godine, u takozvanoj „Tragičnoj nedelji“, događaju koji je prouzrokovao proteste širom Evrope. „Više posla i bolje nadnice. Skraćenje iscrpljujućeg radnog vremena. Okončanje rada dece. Da se stane na put moći Crkve. Veća bezbednost. Pristojni stanovi. Proterivanje sveštenstva. Zdravstvo. Svetovno obrazovanje. Pristupačna hrana... “, neki su od najvažnijih zahteva, ali je do njihovog ostvarenja bilo teško doći, jer je bilo previše onih čijim je umom gospodario stomak koji zavija od gladi, a poslodavci, plemići, uvek su mogli štrajkače zameniti novom radnom snagom, onom već previše izgladnelom, spremnom da prihvati bilo kakve uslove.
U takvoj Barseloni, na njenim bučnim ulicama, upoznajemo i glavnog junaka, Dalmaua Salu, sina anarhiste koji je izgubio život u borbi za načela u koja je verovao, ali čini se da se Dalmauu posrećilo, da je njegova sudbina drugačija zbog talenta kojim je obdaren, zbog toga što se mnogi dive njegovom slikarskom umeću, pa ga i vlasnik fabrike za proizvodnju keramike ceni, uvodi u društvo buržoazije, uzdiže ga. Ili ga samo koristi? Splet okolnosti pokazaće da li je jednom siromahu mesto među povlašćenima.
Opisujući Dalmauov život Falkones se dotakao mnogih tema. Upoznaje nas sa prilikama u umetnosti u ovom periodu, opisuje nam trenutke kad modernizam krupnim koracima ulazi na istorijsku scenu. Do najsitnijih detalja nam je prikazao Barselonu, njene ulice, najznačajnije građevine, uslove u kojima su stvarane, saznajemo mnogo toga o poznatim arhitektama, o Domeneku, pa Gaudiju dok je radio na Sagrada familiji... Na Dalmauovom primeru uviđamo i kako jednom umetniku stvaralačka snaga može da raste i opada, ali kako i svaki čovek u svom životu može imati uspone i padove, čak i one do samog dna, do poroka, do ludila.
Iako je Falkones Dalmauu naslovom ovog dela dao na neki način ulogu glavnog protagoniste, najznačajniji likovi ovog dela su ipak žene, Dalmauova sestra Monserat, majka Žuzepa, prosjakinja Divna i Ema, žena koju je Dalmauu voleo i koja je volela Dalmaua. Ženski likovi najbolje oslikavaju socijalne prilike u Barseloni, oštru klasnu podelu, kao i ulogu Crkve koja je bila naklonjena buržoaziji, zalagala se za vrednosti konformizma, propagirala pomirenost sa sudbinom, sa nemaštinom, koja je uz pomoć dece i žena pokušavala da ograniči slobodu rasuđivanja među potlačenim stanovništvom. Opisujući život žena, naročito Eme, Falkones nam prikazuje sve one teškoće, stravične muke kroz koje su žene u ovom periodu prolazile. Njihovi dželati bili su prerušeni u buržuja i vojnika, u žandara i sveštenika. Ali i u prodavca pilića, u kuvara... Iz kojih razloga su mogle biti odbačene, korišćene, zanemarivane, omalovažavane? Kroz kakav pakao su prolazile? Najviše gorčine ostavlja činjenica da su gotovo bez izuzetaka žene seksualno uznemiravane bilo kojim poslom da su se bavile.
Upleo je Falkones u svoje delo motiv ljubavi, pa požude, motiv osvete, izdaje. Prikazao je i „podzemlje“ tadašnje Barselone, kao i raskoš i bogatstvo. Okrznuo je i političke teme. Međutim, životne prilike žena su ono što zasigurno ovu priču čini emotivnom i jakom. Jedna od junakinja će reći:
„Ah, ti muškarci! Kao da se ceo svet okreće jedino po taktu orgazama svih tih bitangi, kao da mu oni ulivaju moć stenjanjem i izbacivanjem sperme.“
A nama ostaje nada da se nakon više od sto godina društvo, ne samo u Barseloni, već svuda u svetu promenilo, da su se promenili i muškarci i žene. Ostaje nam i poruka da se za osnovna ljudska (i ženska) prava borimo, da nikad ne posustanemo.
Autor: Andrijana Petković
Preuzeto sa: Delfi Kutak
