Četvrti roman poznate ruske spisateljice je kvazidokumentarna prozna rekonstrukcija života slavnog sovjetskog reditelja i pionira nemog filma Sergeja Ajzenštajna, poznatog u svojoj domovini pod nadimkom Ejzen. Da nije u pitanju klasičan biografski roman Jahina će na samom početku utvrditi ironičnim podnaslovom „roman buf“, aludirajući na bufonadu, popularan pozorišni žanr u prvoj deceniji sovjetske države, i time istovremeno najaviti svoj odnos prema kontradiktornoj, dvostrukoj ličnosti ovog autora globalnog značaja, beznadežno zarobljenog u sovjetskom kontekstu.

Ejzen svakako nije istorijski roman, mada i istorija ima svoje mesto u njemu. Povremeno autorka premešta kameru sa krupnog plana junaka na prizore okolne stvarnosti kako bi podsetila da u isto vreme ljudi umiru od gladi ili stradaju u zatvorima... Ipak, može se reći da istorijska istina u ovom romanu nije u središtu pažnje. Jahinin junak neprestano mašta o stvarnosti, prepisuje istoriju u korist lepote i vrtoglavosti atrakcije…

„Teško je reći koliko će to ceniti njeni uobičajeni čitaoci, oni koji su je zavoleli zbog snažnih ženskih likova i pokušaja da unese neočekivanu svetlost u najmračnije epizode istorije. Ali u trenutku kada paralele između naših dvadesetih godina i dvadesetih godina XX veka zvuče izuzetno snažno i aktuelno, ovaj roman deluje pre kao komentar današnjice nego jučerašnjice – pre svega kao priča o tome da je svaka ljubavna veza sa vlašću osuđena na loš kraj.“

– Liza Birger