Život glavnog junaka Fiće, koji će se posle pola veka setiti svoje jedine prave a neostvarene ljubavi, pegave devojke Biljane, uramljena je kolažna slika koju čine njegovi doživljaji i lične tragedije, udbaške zavere, mračne i strašne priče o ubicama, o kradljivcima satova, o sudbonosnom ponoćnom izletu predsednika Tita u jednu dorćolsku kafanu... U preplitanju svojih sećanja i doživljaja njegovih ondašnjih idola, Fića nam, u sekvencama kao na filmu, prenosi jednu skrivenu istoriju „momaka iz kraja“, falsifikatora i muvatora, denuncijanata i lupeža, genija i pesnika.

Beograd, a samim tim i Dorćol, posle 1944. godine rastao je podjednako u gunjevima i u građanskim odelima. Bila je na njegovim ulicama mrtva trka između opanaka i cipela, između zaprežnih kola koja su vukla jadna kljusad i automobila, između medveda koje su na lancima vodili Cigani i plemenitih pasa, između šajkača, šubara i šešira, između ruralnog i urbanog poimanja sveta. Došljaci su u početku bili i uplašeni, ali su se veoma brzo ohrabrili, uzeli stvar u svoje ruke i zauzeli mesta u ministarstvima, gradskoj upravi, javnim i komunalnim službama i zaposeli stanove omražene i postreljane pređašnje„varoške gospode“...

Dorćolci su se tih godina mnogo više družili nego danas; posećivali su se, pomagali, sahranjivali, išli na pecanje, razmenjivali pekmeze od šljiva... Miki, Paja, Šilja - kao da su Diznijevi junaci, Peca, Škljoca i njegova Cica, Mile Ubica, muzičari i zviždači, novinari i profesori, policajci i kriminalci, advokati i inženjeri, kavgadžije, lumpadžije i mnogi drugi o kojima ću vam pričati – svi trče maraton po stazi mojih misli, dobro utabanoj sećanjima. Pošto većina nije živa, sad je samo pitanje koliko ću im likove pedantno izrezati, kao profile koji se iz crnog kartona izrezuju makazicama za nokte...