Oduševio me je Selenić lepotom stila,kako zalazi u najskrivenije kutke duše svojih junaka i kako nam to prikazuje.Ovaj roman nam predstavlja dve kulture,dva mentaliteta prikazana kroz bračne partnere Stevana i Elizabete.Ovo je roman o krahu jedne porodice,o tri generacije Medaković,o nepomirljivim kulturološkim razlikama,netoleranciji,nerazumevanju, tvrdoglavosti,o nesnađenosti i nepripadanju,o političkim (ne)prilikama,o uplivu politike u sve sfere života.O patriotizmu.
Stevan,odrastao uz Nanku i uz epske pesme i kosovsku legendu,odlazi na studije u Englesku gde upoznaje Elizabetu i ženi se sa njom.Dobijaju sina Mihajla/Majka.Život i događaje vidimo kroz dve perspektive,iz Stevanove,koji je narator priče,kao i iz pisama koje Elizabeta piše svojoj drugarici.Po povratku kući Stevan,proširivši svoje vidike na studijama,vidi svu manjkavost svog naroda,ali je ne iskazuje reči jer je oženjen strankinjom i oseća potrebu da brani svoj narod.Najveću žrtvu kulturoloških razlika poneće Mihajlo.

Roman Slobodana Selenića „Očevi i ociˮ, objavljen 1985. godine, još od prvog čitanja, pre više od dve decenije, zauzeo je važno mesto u mom čitalačkom iskustvu.Ono što je Selenićevom romanu koji obuhvata događaje tokom dve decenije (od 1925. do 1845. godine) na mene ostavilo najsnažniji utisak jeste duboka iskorenjenost njegovih likova i sva gorčina poraza koji niko od njih nije mogao niti umeo da izbegne. Niko od njih, i oni koji su naratori, i oni čije stradanje sagledavamo iz ispovesti Stevana Medakovića ili čitajući pisma njegove supruge Elizabete, sa kojom ga je strast spojila tokom studiranja u njenoj rodnoj Engleskoj, ili njihove zajedničke poznanice Rahele, Jevrejke rođene u Srbiji i udate za Engleza, nije i ne može biti svoj na svome. Ako odu u svet, vođeni željom za znanjem ili ljubavlju, Selenićevi junaci se stide i plaše asimilacije koju doživljavaju kao izdaju vlastitog naroda, ali nigde nisu tako usamljeni i savladani nerazumavenjem kao među bližnjima.

Fantastična knjiga!
Uverljiva priča o srpskom mentalitetu, sukobu generacija i različitih kultura i jezika, porodičnim razmiricama i nerazumevanju, priča o čoveku, politici, ljubavi, roditeljstvu, životu i smrti.

Šta se desi kada na površinu dozovemo zabranjena sjećanja? Da li nam ona mogu dati potrebne odgovore i željeni smiraj? Da li svoj život i nakon dugog vremenskog perioda možemo posmatrati dovoljno objektivno? Da li ćemo i tada dobiti odgovor na pitanje „Da li sam mogao da uradim nešto?“ ili „Da li sam mogao da uradim više?“.
Stevan Medaković će nam, kako bi došao do ovih odgovora, ispričati svoju priču, otkriti svoja najskrivenija osjećanja, govoriti o onome što nije moglo biti rečeno ranije. Osim njegove ispovjesti data su nam pisma njegove supruge Elizabete, pa ćemo o njihovom odnosu, djetetu, politici, životu u Beogradu čitati iz dvije perspektive. Stevan će svoju priču započeti upravo od studija u Engleskoj i upoznavanja predivne zelenooke Elizabete. Oni će nas provesti kroz tragediju jedne porodice u ratnom Beogradu, suočavajući nas sa problemom politike i problemom Drugog.
Mnogo divnih rečenica i sjajnih misli. Jednostavan stil, a toliko istina provučeno kroz priču. Genijalno!

Najbolji roman od Selenića, remek djelo