Žoze Saramago: Autobiografija

Rođen sam u seljačkoj porodici bezemljaša, u Azinjagi, zaseoku u provinciji Ribatežu, na desnoj obali reke Almonde, stotinak kilometara severoistočno od Lisabona. Moji roditelji zvali su se Žoze de Soza i Marija da Pijedade. Žoze de Soza bilo bi moje pravo ime da mi matičar, po svom nahođenju, nije dodao nadimak po kojem je porodica moga oca bila poznata u selu: Saramago. Samo da dodam da je saramago na portugalskom gorušica (divlja rotkva), čije su lišće u vremenima oskudice ljudi koristili za jelo. Sve do sedme godine, kada sam u osnovnoj školi morao da podnesem krštenicu za upis, nisam znao da moje puno ime glasi Žoze de Soza Saramago…

Ovo, međutim, nije bio jedini problem sa mojim generalijama koje mi je sudbina na rođenju dodelila. Iako sam došao na svet 16. novembra 1922, u zvaničnim dokumentima piše da sam rođen dva dana kasnije, 18. novembra. Ovaj podatak je nastao zahvaljujući sitnom prekršaju koji je moju porodicu poštedeo globe koju bi platili zato što nisu prijavili moje rođenje u zakonskom roku.

Možda zato što je učestvovao u Prvom svetskom ratu, kao artiljerac u Francuskoj, i što je video sveta malo dalje od svoga sela, moj otac je odlučio da 1924. napusti težački život na selu i preseli se sa porodicom u Lisabon, gde je počeo da radi kao policajac, za šta se nije tražilo ništa više od „niže spreme“, kako se tada govorilo, u koju su spadali čitanje, pisanje i račun.

Nekoliko meseci posle prelaska u prestonicu umro je moj dve godine stariji brat Fransiško. Iako su se uslovi našeg života malo poboljšali posle preseljenja, uvek smo jedva sastavljali kraj s krajem.

Bilo mi je već trinaest ili četrnaest godina kada smo se konačno preselili u našu sopstvenu, mada veoma malu kuću: dotad smo živeli po zajedničkim stanovima sa drugim porodicama. Sve to vreme, dok nisam postao punoletan, veoma često i uglavnom veoma dugo boravio sam u selu gde su živeli roditelji moje majke Žeronimo Mejrinju i Žozefa Kajžinja.

Bio sam dobar đak u osnovnoj školi: u drugom razredu pisao sam već bez pravopisnih grešaka, a treći i četvrti završio sam za godinu dana. Tada sam se upisao u gimnaziju koju sam pohađao dve godine, sa odličnim uspehom završio prvi i sa znatno slabijim drugi razred, ali su me drugovi i nastavnici voleli, čak sam, kada sam imao dvanaest godina, izabran za blagajnika Đačkog udruženja… U međuvremenu su moji roditelji došli do zaključka da, zbog oskudice, ne mogu da nastave da me školuju u gimnaziji. Jedina alternativa je bila da me prebace u tehničku školu. Tako je i bilo: pet narednih godina učio sam za mehaničara. Ali, za divno čudo, u nastavnom programu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio je pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj devetnaestoj godini), udžbenici portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorili su mi vrata književnog sazrevanja: čak i danas mogu napamet da recitujem pesme koje sam tada, davno, naučio. Po završetku škole radio sam dve godine kao automehaničar u jednoj radionici. U to vreme sam već, u večernjim satima do zatvaranja, bio čest posetilac javne biblioteke u Lisabonu. I upravo tamo, bez ičije pomoći ili saveta, vođen samo sopstvenom radoznalošću i željom za učenjem, razvila se i istančala moja sklonost prema čitanju.

Kada sam se oženio 1944. godine, već sam bio promenio posao. Tada sam radio kao referent u Zavodu za socijalno osiguranje. Moja žena, Ilda Reiš, u to vreme daktilografkinja u železnici, postaće mnogo godina kasnije grafičar, jedan od najpoznatijih u Portugaliji. Umrla je 1998. Kada se 1947. godine rodila moja kći Violante, jedino moje dete, objavio sam prvu knjigu, roman koji sam naslovio Udovica, ali koji se voljom izdavača pojavio pod naslovom Zemlja greha. Napisao sam još jedan roman, Svetlarnik, još uvek neobjavljen, i počeo novi, ali nisam dogurao dalje od nekoliko stranica: naslov je trebalo da bude Med i žuč, ili možda Luis, sin Tadeušov… Stvar je bila rešena čim sam odustao: bilo mi je sasvim jasno da ništa vredno pažnje nemam da kažem. Sledećih devetnaest godina, do 1966, kada sam objavio Moguće pesme, bio sam odsutan sa portugalske književne scene, ali teško da je iko primetio moje odsustvo.

Iz političkih razloga ostao sam bez posla 1949, ali zahvaljujući dobroj volji mog nekadašnjeg nastavnika u tehničkoj školi, uspeo sam da dobijem posao u jednoj metalurškoj fabrici gde sam radio kao poslovođa.

Krajem 1950-ih počeo sam da radim kod izdavača „Estúdios Cor“, kao direktor proizvodnje, vrativši se tako, ali ne kao pisac, svetu knjige koji sam bio napustio nekoliko godina ranije. Ovaj novi posao pružio mi je priliku da upoznam neke od najznačajnijih portugalskih pisaca onog vremena. Godine 1955, da bih malo više zaradio za porodicu, ali i iz zadovoljstva, počeo sam deo vremena da posvećujem prevođenju, profesiji kojoj sam bio posvećen sve do 1981. godine: Kolet, Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Etjen Balibar, Nikos Pulancas, Anri Fokijon, Žak Rumen, Hegel, Rejmon Bajer – samo su neki od pisaca koje sam prevodio na portugalski. Između maja 1967. i novembra 1968. uporedo sam se bavio i književnom kritikom. U međuvremenu, 1966, objavio sam Moguće pesme, pesničku zbirku koja je označla moj povratak u književnost. Potom, 1970. godine, sledi još jedna knjiga pesama, Verovatno radost, a 1971, odnosno 1973, objavio sam zaredom dve zbirke novinskih tekstova, pod naslovima Priče s ovog i s onog sveta i Putnikov prtljag, koje kritičari smatraju ključnim za puno razumevanje mog kasnijeg rada. Posle razvoda 1970. godine stupio sam u vezu, koja je trajala do 1986. godine, sa portugalskom spisateljicom Izabelom da Nobrega.

Kad sam krajem 1971. napustio posao u izdavačkoj kući, sledeće dve godine radio sam u večernjim novinama „Diário de Lisboa“, kao rukovodilac i urednik kulturnog dodatka.

Tekstovi objavljeni 1974. godine pod naslovom Mišljenja iznesena u DL predstavljaju precizno „čitanje“ poslednjih godina diktature u zemlji, koja je srušena u aprilu te godine. U aprilu sledeće, 1975. godine postavljen sam na mesto zamenika direktora jutarnjeg lista „Diario de Notisijaš“, koje sam zauzimao i sa kojeg sam smenjen u vreme političkog i vojnog puča 25. novembra, koji je zaustavio revolucionarni proces.¹ Taj period obeležavaju dve knjige: Godina 1993, duga poema objavljena 1975, koju neki kritičari smatraju vesnikom mojih proznih dela i koja najavljuje moj roman Priručnik slikarstva i kaligrafije, objavljen dve godine kasnije, kao i politički članci pod naslovom Beleške, koje sam objavio u tim novinama kada sam bio direktor.

Ponovo nezaposlen i, imajući u vidu političku situaciju u kojoj smo se nalazili, bez i najmanje mogućnosti da pronađem posao, odlučio sam da se posvetim književnosti: bilo je krajnje vreme da otkrijem koliko vredim kao pisac. Početkom 1976. odseo sam nekoliko nedelja u Lavreu, seocetu u provinciji Alentežu. Bio je to upravo onaj period proučavanja, posmatranja i zapisivanja koji je doveo, 1980. godine, do romana Sa tla uzdignuti, gde je rođen način pripovedanja koji karakteriše moje romane. U međuvremenu, 1978. sam objavio zbirku kratkih priča pod naslovom Kvaziobjekat; 1979. godine završio sam komad Noć, a posle toga, nekoliko meseci pre romana Sa tla uzdignuti, novi komad Šta da radim sa ovom knjigom?. Sa izuzetkom drugog jednog komada, Drugi život Franje Asiškog, objavljenog 1987, osamdesete godine bile su potpuno posvećene romanu: Manastirski letopis, 1982; ² Godina smrti Rikarda Reiša,1984; Kameni splav, 1986; Povest o opsadi Lisabona, 1989. Godine 1986. upoznao sam špansku novinarku Pilar del Rio. Venčali smo se 1988.

Pošto je portugalska vlada cenzorisala Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), zabranjujući da se taj roman kandiduje za Evropsku književnu nagradu uz obrazloženje da knjiga vređa katolike, moja žena i ja smo promenili mesto boravka i preselili se na ostrvo Lansarote na Kanarskim ostrvima. Početkom te godine objavio sam komad In Nomine Dei, koji je bio napisan u Lisabonu, iz kog će nastati libreto za operu Divara, za koju je muziku napisao italijanski kompozitor Acio Korgi i koja je prvi put postavljena na scenu u Minsteru, u Nemačkoj, 1993. godine. Ovo nije bilo prvi put da sarađujem sa Korgijem: komponovao je muziku za operu Blimunda, prema mom romanu Manastirski letopis, postavljenu na scenu u Milanu, u Italiji, 1990. godine. Godine 1993. počeo sam da pišem dnevnik, Dnevnik iz Lansarotea, koji dosad ima pet tomova. Štampao sam roman Ogled o slepilu 1995. i Sva imena 1997. Dobio sam Kamoišovu nagradu 1995. i Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine.

Nobelova nagrada donela mi je mnogo učestaliji javni angažman. Putovao sam na svih pet kontinenata, držao predavanja, primao počasne doktorate, učestvovao na susretima i kongresima, kako književnim, tako društvenim i političkim, ali sam ponajviše podržavao akcije koje su se zalagale za poštovanje ljudskog dostojanstva i Deklaracije o ljudskim pravima, uz zauzimanje za pravednije društvo, u kome bi ljudska ličnost bila najviši prioritet, a ne trgovina ili borba za prevlast, uvek destruktivna.

Verujem da sam prilično radio i poslednjih nekoliko godina. Od 1998. godine objavio sam Političke listiće 1976–1998. (1998), roman Pećina (2000), knjigu za decu Najveći cvet na svetu (2001), romane Udvojeni čovek (2002) i Ogled o vidovitosti (2004), dramu Don Đovani (2005), roman Smrt i njeni hirovi (2005) i Male uspomene 2006. godine. Ove jeseni biće mi objavljena nova knjiga, Putovanje jednog slona, priča, povest, bajka.

Godine 2007. odlučio sam da u Lisabonu osnujem zadužbinu koja nosi moje ime, ciji bi zadatak, između ostalih ciljeva, bio da propagira i širi savremenu književnost, da brani i zahteva usaglašavanje sa Deklaracijom o ljudskim pravima i da vodi brigu o čovekovoj okolini koju smo, kao odgovorni građani, dužni da zaštitimo. U julu 2008. potpisan je protokol kojim se dodeljuje jedna kuća u Lisabonu sedištu Zadužbine Žozea Saramaga, gde ce Zadužbina nastaviti da intenzivira i doseže ciljeve koje je sebi postavila u Deklaraciji o načelima, otvarajući vrata dinamičnim projektima koji podstiču kulturne promene i predlozima koji dovode do transformacija u društvu.³  
 
Prevela s portugalskog Jasmina Nešković
 
Tekst preuzet iz publikacije „U prvom licu“.
 
¹ Dugogodišnji desničarski autoritarni režim „Druge republike“ ili „Nove države“, koji je zaveo Antonio de Oliveira Salazar 1933. godine, trajao je do 25. aprila 1974, kada je oboren Salazarov naslednik Marselo Kaitano (Salazar se zbog bolesti povukao sa političke scene 1968). Taj datum, koji se danas slavi kao portugalski nacionalni praznik, u Portugaliji poznat i kao „Karanfil-revolucija“ ili samo „25. april“, označio je raskid sa diktaturom, pad „Nove države“ i povlačenje Portugalije iz svojih afričkih kolonija. Vlast je preuzela „Vojna hunta spasa“ i Portugalija je ušla u period revolucionarnog previranja (tzv. produženog revolucionarnog procesa), koji je trajao do 25. novembra 1975, kada su prethodne, pro-komunističke pučiste svrgli drugi pučisti, kako ih naziva Saramago i 1976. osvojili vlast na čelu sa socijalistom levog centra Mariom Soarešom. (Prim. prev.)
 
² Kod nas pod naslovom Sedam Sunaca i Sedam Luna, prev. sa portugalskog Dejan Tiago Stanković. (Prim. prev.)
 
³ Posle Putovanja jednog slona, Žoze Saramago napisao je još roman Kain i dve knjige zapisa: Beležnica I i Beležnica II, koje je propustio da pomene u svojoj autobiografiji.