Književnik
Zoran S. Nikolić (1965), autor poznatog romana „
Smrt za poneti“, na književnu scenu stupio je još sredinom 1980-ih godina kao pesnik.
Od početka 1990-ih bavi se pasionirano manje poznatim kulturološkim detaljima iz prošlosti. Tih godina objavio je zapaženu monografiju „Stara Priština: Poznavanje grada u crtežu Radomira Paje Jankovića“. Od 1999. živi i radi u Vranju. Kao i u Prištini, i u Vranju se bavi i izdavaštvom, a kruna tog posla je objavljivanje izabranih dela etnografa i etnologa Momčila Zlatanovića (1934–2022) u deset tomova, u izdanju Vranjskih. Oprobao se i kao dramski pisac i objavio dramu „Onaj pas iz Vranja“, biografsku priču o Vranjancu Hadži Todoru Dimitrijeviću.
Šta sadašnje generacije pisaca nisu naučile, a mogu iz opusa književnika Borisava Stankovića, čija se 146. godišnjica od rođenja obeležava ovih dana?
Nisu i niti će, ali to važi i za neke njegove savremenike. Mnogi današnji književnici nisu ništa naučili o dostojanstvu i ponosu, da se ne grabe nagrade i priznanja kao ratni plen, da se do njih ne dolazi preko spletki i komplota, da se nagrade ne kupuju, da se ne posvećuju pesmice kritičarima i predsednicima žirija. Evo i primera: početkom 1890-ih godina u Beograd je došao tada poznati svetski pisac Peter Ege, u potrazi za našim književnikom koji će biti predstavljen u Norveškoj.
Svi su se nametali, sem Stankovića. Na kraju, kad je došao da ga potraži na radnom mestu, svi su pomislili da je odabrao
Nušića, Borinog šefa u Ministarstvu. Sujetni Nušić i Borin kum, shvativši da Ege nije došao kod njega, nije hteo da im dozvoli razgovor u kancelariji, nego je obavljen na hodniku. Ege je uz posredstvo prevodioca jedva čupao odgovore na svoja anketna pitanja, ali je na kraju ipak Bora odneo pobedu. „To je jedna originalnost, čovek koji mnogo znači“, rekao je slavni Norvežanin. Književnost se bavi najvišim nivoima morala i to mora da obavezuje i same pisce i u realnom životu.
Gde je tajna književnog zanata pisca „Koštane“, „Nečiste krvi“…?
U nekoliko intervjua Bora Stanković daje neke autopoetičke naznake, iznosi stav pisca o pisanju, što ukazuje na to da je veoma vodio računa, da njegovo delo nije nastajalo haotično i kako ispadne. U principu je jednostavno, treba pisati o svojim temama i to onako kako niko drugi ne bi. Kad bi zapeo na nekom mestu u pisanju, latio bi se neke slavne knjige slavnog svetskog pisca, na primer Stendala, koga i pominje u tom kontekstu, potražio bi sličnu situaciju, razmotrio kako je problem rešen i postupio bi suprotno, kako kaže. Zapravo, tajna je jedino u poimanju sveta i književnosti.
Koja je to linija između osporavanja i veličanja opusa ovog srpskog klasika?
To bi bilo kao linija koja razdvaja zlo i dobro, crno i belo. Stanković se dobro ugnezdio u istoriji naše književnosti, a čitalačka publika će mu se i dalje posvećivati u talasima, samo je pitanje koliki će razmak biti između dva talasa. Pre izvesnog vremena sprovodio sam anketu među srpskim piscima o tome koliko je ostalo od Bore i dobijao sam odgovore koji su uglavnom isprazna glorifikacija, odgovori koji otkrivaju da je većina svela sve na dert i pesme. Dvoje njih su bili iskreni i otvoreno su mi rekli da im je Bora stran, da ih nimalo ne interesuje, samo su zamolili da ih ne pominjem. Većini se, zapravo, Bora zgadi još u srednjoj školi, što se i meni desilo i bile su mi potrebne još dve-tri godine da se vratim njegovom delu, da ga pročitam bez okulara koji su nametali loši nastavnici i otkrijem šta taj čovek piše, da shvatim da piše o meni i osobama koje poznajem, o samoživcima i raspikućama, o onima koji iz prevelike ljubavi poguše sve koje vole, o roditeljima koji kao kanibali pojedu svoju decu, o praznim glavama i rđavim namerama, o prevarantima i prevarenima… I ne samo što piše o takvima nego daje i ključ za čitanje njihovog ponašanja. Niko u našoj književnosti ne piše o psihološkim detaljima sa toliko nijansiranja i istančanosti.
Koliko je rat, kao civilizacijska kataklizma sa kojom se i danas suočavamo, bio vrtlog koji je Boru koštao kratkog života i burne životne priče od prognanika do izdajnika, u kome ga je njegovo delo nadživelo?
Rat je bio nedovršena prekretnica u njegovom pisanju. Ton i stil njegovog pisanja promenili su se u tekstovima koji čine knjigu „Pod okupacijom“, imamo više ironije i humora, više satire. U prethodnom periodu bavio se ljudskim manama koje su bile jednake zločinu, a potom sitnim manama kojima se možemo nasmejati jer one ne menjaju sudbinu drugih u razmerama koje su ga ranije interesovale. Pokazao je da je spreman da se oproba i u savremenim temama i bilo bi veoma zanimljivo da je nastavio. On se nažalost trošio, uoči svoje smrti, rekonstrukcijom drame „Tašana“. Prave rane Stanković je zadobio odmah po okončanju rata kada mu kolege pisci iz sujete i zavisti nameštaju aferu preko Politike. Odmah po ratu krenulo se u obnovu kulturnog života, a to se često temeljilo na „Koštani“. Sve pozorišne grupe uglavnom su izvodile ovu dramu, ona je bila najpopularnija među glumcima i privlačila je najviše publike. Kolege pisci su to teško podnosile, pa i Borin kum Nušić, za koga se smatralo je odigrao ružnu ulogu. Oni više nikad neće biti u dobrim odnosima, razgovaraće samo službeno, jer su kasnije zajedno radili. Tridesetih je bila organizovana izložba posvećena preminulim piscima, a u postavci je Bora zauzimao glavno mesto, kako su novine najavile.
Međutim, u govoru Nušićevom, objavljenom posle dva dana, koji je otvorio izložbu, on nijednom nije pomenut, dok je o drugima naširoko kazivao. Zanimljivo je da je Stanković 1924. dobio satisfakciju u knjizi koju je objavio Božidar Nikolajević, ostavljen u pozadini da prikuplja vojnoobaveštajne podatke, tačnije u Požarevcu. Njegovi izveštaji iz okupiranog Beograda, gde je po zadatku više puta boravio, izričito pokazuju da se Stanković držao kako se i očekuje od časnog čoveka koji praktično kao zarobljenik radi u Beogradskim novinama.
Inače, Nikolajevićevi izvori informacija su i visoko pozicionirani okupatori, Ogrizović i Herman. Zanimljivo je da su u redakciji tih novina bile zaposlene Klara Skerlić, Jovanova udovica, i Tinka Petković, Disova udovica, a sarađivali su, pored Stankovića, i Sima Pandurović i
Isidora Sekulić, pa se sa jednim prilogom javlja čak i sam Nušić. Naš najveći komediograf voleo je komediju i u stvarnom životu, pa je svog podređenog činovnika Boru Stankovića imenovao za predsednika komisije, samo tri godine posle afere, koja će istražiti saradnju srpskih prosvetnih radnika sa okupatorskim vlastima.
Delo kao da je u slučaju ovog pisca „presudilo“ njegovim „dželatima“ i onima koji ga nisu voleli kao čoveka, pa ni kao pisca?
Njemu su veću štetu nanosili i veću njegovu nervozu izazivali oni koji su afirmativno pisali o njegovom delu. Nije bio nikad zadovoljan načinom na koji su mu pristupali, smatrao je da nisu razumeli štivo, kao da je predosećao da će se naivna publika u budućnosti više vezati za svoju sliku idiličnog starog sveta nego za društvene devijacije koje su sakatile upravo taj svet, da sve te zločine prema slabijima, prema ženama, sirotinji i deci neće ni prepoznati.
Da li je Bora stvarno bio toliki namćor kako kažu njegovi biografi i tumači?
Nesumnjivo jeste takav bio prema onima koji mu nisu bili simpatični, ali je bio i srdačan prema onima koje je voleo i cenio. Bio je srdačan prema mladim piscima, Vinaveru,
Crnjanskom, Tinu, Draincu,
Andriću… Pre toga prema starijima, kao što su Glišić, Janko Veselinović… Nije voleo kritičare i oni su ga nazvali čovekom „mrzanom“ i namćorom. Jedna anegdota pokazuje koliko je voleo da se našali. Naime, početkom 1920-ih je na plaži u Dubrovniku prepoznao Aleksu Šantića, upoznali su se i družili nekoliko dana. Prvi put kad su zajedno došli na plažu, Bora je preplašio mirnog i uglađenog slavnog pesnika dobrom glumom – da će kao pravi erotoman napasti golišave devojke koje se sunčaju i potom silno uživao u reakciji novog prijatelja.
Možda i nije tolika šteta kad vrsni ljudi i poznavaoci Borinog dela govore slično na „Borinim književnim danima“ i „Borinoj nedelji“, dve različite manifestacije u njegovu čast u Vranju?
Velika je šteta i što oni isto govore i što se isto govori već više od sto godina o Bori. Ima tu malo i potcenjivanja provincijalne publike, pa se govori iz glave, a u glavi često pleva i promaja, ili se govori kao na predavanju srednjoškolcima, samo nema novih pristupa, nema iskoraka, sve je pretvoreno u dosadno opšte mesto na koje se samo dodaje paučina.
Autor: Vojkan Ristić
Izvor:
danas.rs