Zašto u romanima fantastike ima toliko hrane?

Pisci su još od Tolkina priređivali čarobne gozbe za svoje čitaoce.



Kao dete, proždirala sam knjige fantastike, jednu za drugom. Jednog dana, pažnju mi je privukao opis hrane. U romanu „A Tale of Time City“ Dajane Vin Džouns, glavni junak, putnik kroz vreme, uživa u poslastici zvanoj puter-pita. Reč je o žutom sladoledu na štapiću, spolja ledenom, rastopljenom iznutra, koji je opisan kao „puterast i kremast... sa nagoveštajem karamele i dvadeset drugih, još boljih, ukusa“. Puter-pita nikad nije postojala, osim na stranicama ove knjige i u mašti čitalaca. Ali zvučala je tako ukusno.

U to vreme, internet je bio nešto novo, tako da nisam mogla da iskopam gomilu recepata koje su razvili ljubitelji romana Dajane Vin Džouns. Ali čak i kad sam sa fantastike za decu prešla na literaturu namenjenu malo starijima, primetila sam da su autori vrlo dosledno u svoja dela unosili bogate opise hrane. To je probudilo kako moj apetit, tako i moju radoznalost: zašto pisci fantastike toliko pažnje posvećuju pisanju o hrani?

I dok sam strpljivo iščitavala najvažnija dela fantastike, shvatila sam da je veličanstvena puter-pita zapravo izuzetak. Junaci i junjakinje, čak i oni koji bacaju čini i lete na zmajevima, su, u stvari, najčešće jeli svima poznatu hranu. Stranicu za stranicom, ovi srećnici jedu samo kolače i piju pivo. Oni manje srećni, dobiju samo paprikaš, koji je za divno čudo sveprisutan. U svom satiričnom vodiču kroz svet fantastične literature „The Tough Guide to Fantasyland“, Džouns se šali da je paprikaš „jedina hrana u zemlji fantazije, smatrajte da ste upozoreni. Možda ćete uskoro poželeti omlet, šniclu ili prebranac, ali ništa od toga nećete dobiti.“



Pominjanje hrane u fantastici datira još od najranijih mitova i legendi. Ove predstave su pune simbolike, često i zlokobnih predskazanja. Grčka boginja Persefona je u podzemnom svetu pojela šest zrna nara, čime je sebe osudila na šest meseci godišnje drugovanja sa Hadom, bogom smrti. Priče i pesme sa evropskih prostora obiluju mističnim vilama i vilenjacima koji hranom mame ljude. U poemi romantičara Džona Kitsa iz 1819. „Lepa gospa bez milosti“, vitez se zaljubljuje u vilu koja ga hrani i poji „slatkim korenom, divljim medom i hladnom rosom“. Ali jednog dana, vitez se budi, napušten i polulud zbog svog gubitka. Kristina Roseti je 1859. napisala „Goblin Market“ o jezivim, vanzemaljskim stvorenjima koja prodaju voće za kojim ljudi polude već posle prvog zalogaja.

Metafore sa opasnom vilinskom hranom postoje i kasnije u modernoj fantastici, kaže dr Robert Maslen. Maslen je redovan profesor na Univerzitetu u Glazgovu, na kom je pokrenuo jedan od prvih master programa iz fantastike, u čitavom svetu. On daje dva savremena primera: film „Panov lavirint“ i roman „Thomas the Rhymer“ autorke Elen Kušner. Kada se hrana koristi u određene svrhe, to nam je znak da „govorimo o svetu u kom su pravila potpuno drugačija“.

Foto: everythingispoetry.com
 

Otac moderne fantastike Dž. R. R. Tolkin, takođe, sledi ovu tradiciju. Kao dete, čitao je knjige o vilama Endua Langa, kojih je dilo dvanaest i bile su podeljene po bojama, od Crvene do Plave i od Ružičaste do Braon.

Tolkinova sklonost da neprestano ističe značaj hrane u svom pisanju potiče i od njegovih traumatičnih iskustava iz Prvog svetskog rata. Učestvovao je u ratu kao oficir i bio je siguran da će umreti. U „Gospodaru prstenova“ Tolkin iznosi svoju viziju idealnog sela, kao mesta zabave gde raste obilje pečuraka, netaknuto ratovima. U prvom poglavlju „Hobita“, avanturista Bilbo Bagins nerado uslužuje čarobnjaka Gandalfa i grupu gladnih patuljaka, koji su mu opustošili ostavu. „Za mene malo crnog vina, mislim“, zahtevao je Gandalf. Patuljci su tražili pekmez od malina, pitu od jabuka, pitu sa mesom, sir, pitu od svinjetine, salate, kolače, pivo, kafu, jaja, hladnu piletinu i kisele krastavčiće. Iako Bilbova kuća ostaje prazna jer je nahranio patuljke, činjenica da je sve to imao pri ruci govori o njegovom bogatstvu.

Na sličan način je Drugi svetski rat uticao na još jednog čuvenog pisca fantastike: Brajana Džejksa. Džejks je najpoznatiji po svom serijalu knjiga za decu „Redvol“. Kroz čitav serijal koji broji 21 knjigu, antropomorfne životinje se bore protiv zla i održavaju bogate gozbe. Na jednoj od gozbi, opisanoj preko čitave strane, opisano je 12 vrsta salata, 8 vrsta hleba, 10 vrsta pića, „kisela pavlaka, slatka pavlaka, šlag, tečni krem i žele“, kao i ogromna riba. U intervjuima, Džejks je izjavljivao da su izmišljeni obroci iz njegovih knjiga potekli iz njegovog detinjstva kada je zbog nestašica u Britaniji često zamišljao hranu. Mnogi čitaoci su iz istog razloga uživali u ovim opisima.
 

Kao najznačajniji autor fantastike Tolkin je svojom usredsređenošću na hranu ustanovio princip za mnoge pisce ovog žanra. Sveprisutni kulinarski specijaliteti Srednje zemlje i tolkinovski način opisivanja hrane, postali su standard jer predstavljaju svojevrsno pomoćno sredstvo u pisanju: hrana je odličan način da se postavi scena i opiše atmosfera.

I Tolkin i Džejks su svoje svetove obogatili istorijom, pesmama i različitim jezicima i dijalektima. Po Maslenu, hrana je jedan od načina da se fantastika učini stvarnom. „Najveći deo fantastike smešten je u druge svetove“, rekao je. „Recimo da pišete fantastiku koja se dešava na drugom svetu. U tom slučaju, želećete da je predstavite sa što više detalja, što uverljivijom, dostupnom što većem broju čula vaših čitalaca.“ Pesme deluju na sluh, mape na početku knjige deluju na vizualizaciju, a opisi hrane deluju na stomake čitalaca.

Maslen veruje da su opisi hrane specifični za fantastiku. Bilo da je reč o puter-piti ili paprikašu, hrana predstavlja neku vrstu protivteže užasima i velikim žrtvama opisanim u romanu. Pisci fantastike, kaže Maslen, „ne žele da izazovu samo strah i jezu, već i čuđenje, iznenađenje, zadovoljstvo i ushićenost“. Kada pred čitaoce iznesu nešto zastrašujuće i neobično, hrana je „veza sa onim što dobro poznaju“. Čak i Džordž R. R. Martin, u „Igri prestola“, iako poznat kao neko ko ruši mnoge tradicije i standarde karakteristične za fantastiku, ipak zadržava izuzetno detaljne opise hrane (naročito supe).

FOTO: YouTube screenshot
 

Maslen navodi primer iz „Gospodara prstenova“, kada Frodo i Sem dele obrok na granici sa Mordorom, „na samom rubu najgoreg mesta na svetu“. Čak i u jeku njihove misije spasavanja sveta, Sem skuplja lovorovo lišće i žalfiju da napravi zečji paprikaš. Usred predivne, nabujale prirode, postoji taj kratak momenat zapitanosti pred onim što Maslen naziva „najekstremnijim primerom nepoznatog i zastrašujućeg“.

Svako može da razume onu vrstu utehe koju nam može doneti pripremanje hrane kada smo u nesigurnim vremenima suočeni sa opasnošću. Ako tako razumemo smisao pojavljivanja hrane u fantastici, onda nije nikakvo čudo što postoji mnoštvo knjiga i blogova posvećenih mukotrpnom pripremanju vilenjačkog hleba i kolača u obliku kotlića. Ovaj vikend posvećujem njima. Sigurna sam da tamo negde postoji recept za veličanstvenu puter-pitu, kako sam je zamislila pre 15 godina.
 
Autor: En Jubenk
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Maja Horvat