Zašto su književnici koji pišu za decu ekscentrični?

Kao što novopečeni roditelji, i svako ko je preturao po knjigama iz svog detinjstva, vrlo brzo ustanove – mnoga najbolja dela književnosti za decu su ćaknuta. Sve to ima božanski smisao kada imate 4, 5, 10 godina, ali kada se kao odrasli ponovo vratite delima poput „Alise u zemlji čuda“ ili „Mačak sa šeširom“, postaće upadljiva sublimiranost i razigranost stvaralaštva koje su nam pružili odrasli.



Pa opet, postoji teorija da autori koji pišu za decu – oni najbolji, u svakom slučaju – nikada zapravo nisu odrasli. Luis Kerol, što je bilo opštepoznato – a sa današnje pozicije kontroverzno – uživao je više u igri sa decom nego u razgovoru sa odraslima. Kenet Grejam je imao pozamašnu kolekciju igračaka – u svojim dvadesetim godinama. A Dodi Smit, fenomenalna spisateljica najpoznatija po romanu za decu „101 dalmatinac“, često je govorila kako se nikada nije osećala potpuno odraslo. (Visine ispod 1,5 metara i piskutavog dečjeg glasića, verovatno je imala više opravdanja od većine ostalih.)

Nema rasprave oko toga da, zbog ponašanja nekih od ovih autora, njihovi neobuzdani glavni junaci ispadaju cvećke. Uzmimo za primer svestranu umetnicu i autorku serijala knjiga za decu Eloise (Eloiza) Kej Tompson. Ona je, prema svim merilima, bila komplikovana za saradnju. Hilari Najt, njen ilustrator, konačno je prekinuo saradnju kada je Tompsonova posegnula za njegovom rukom u nameri da navodi olovku kojom je crtao. Zbog svoje preke naravi, napustila je mnoge poslove, od uloge u „Pink Panteru“ (nije mogla da podnese svoj kostim) do angažmana da stvori mirisnu notu za Tifani (imala je „pundravce u gaćama“, požalio se jedan od predstavnika kompanije).

Kako su izdavači predstavili serijal, knjige o Eloizi su nastale spontano, kada je Tompsonova, koja inače dolazi na vreme, kasnila na probu sa braćom Vilijams i izvinila se dečjim glasom. „Šta si ti, devojčica, pa tako pričaš?“, neko je upitao, na šta je Tompsonova odgvorila: „Ja sam Eloiza. Imam 6 godina.“ Postepeno je igrarija na probi prerasla u šou koji je izvodila u Plazi na Menhetnu, da bi konačno 1955. godine bila pretočena u knjigu. Međutim, prema biografu Semu Irvinu, Eloiza je pratila Tompsonovu još od ranog detinjstva, kao imaginarni prijatelj čiji će glas imitirati tokom celog svog života. Kada je filmska adaptacija za televiziju počela da se snima, Tompsonova se na setu skrivala ispod stola i sama davala glas Eloizi, dok je dete koje je glumilo devojčicu moralo da skriva usta.

Da nije postala pisac za decu, psihijatri bi verovatno svašta imali da kažu o svemu ovome. To što je kasnije postala ovisnik o amfetaminima i što je bila zabrinjavajuće mršava, ukazuje na to da je njena svojevoglava nepredvidivost bila simptom nečeg mnogo mračnijeg. Ali ono što je bilo nepodnošljivo i krajnje nesnosno kod odrasle žene, bilo je zabavno i šarmantno kod male devojčice. Destruktivnost, samovolja, prevrtljivost – sve su to osobine zbog kojih smo zavoleli Eloizu. Nije teško pogoditi da kad su upitali Tompsonovu gde je pronašla inspiraciju za svoju junakinju, odgovor je bio: „Eloiza sam ja! U potpunosti ja!“

Književnost za decu je pretrpana kandidatima za autora koji najviše liči na svoju kreaciju. Teodor Gajzel, poznatiji kao Dr. Sjus, borio se sa spisateljskom blokadom tako što se zavlačio u tajni kredenac koji se nalazio iza police za knjige, gde je čuvao veliki broj šešira. Edvard Gori kao da je ispao sa jednog od svojih ilustracija, ako uzmemo u obzir njegovu ljubav prema dugačkim šalovima i krznu do poda. Ove komade je uparivao sa farmerkama i patikama, što bi trebalo da nas podseti da, iako je njegov rad bio prilično jeziv i mračan (reči koje nije voleo), takođe je bio i britkog humora.

Premda su deca obožavala njegove knjige, Gori nije uzvraćao osećanja. Još nešto što ga naizgled nije interesovalo, s obzirom na široki spektar interesovanja (voleo je sve od baleta do TV sapunica), bile su ljubavne veze. Uistinu, jednom prilikom je izjavio da nije siguran da li je gej ili strejt. Možda nije u potpunosti izbegavao ljude, ali je svakako bio osamljen u kasnijim godinama svog života, a kada je 2000. godine preminuo, većinu svog poseda je ostavio društvima za zaštitu životinja, uključujući i slepe miševe i insekte.

Deca u duši

Gori nije bio usamljen u osećanju veće bliskosti sa životinjama u odnosu na ljude. Elvin B. Vajt, izvrstan esejista, ali i autor „Stjuarta Litla“ i „Šarlotine mreže“, celog života bio je nestvarno stidljiv. Nije se samo u fikciji krio iza životinjskih junaka. Kada je 1930. godine napisao nekoliko redova kako bi čestitao svojoj ženi Ketrin Ejndžel, urednici Njujorkera, trudnoću sa njihovim prvim detetom, učinio je to iz ugla Dejzi, njihovog škotskog terijera.

Grejam, autor još jednog klasika za decu sa antropomorfnim junacima, „Vetar u vrbaku“, takođe je bio veoma stidljiv. Poput Gorija, Grejam je jedva pokazivao bilo kakvo interesovanje za seks, ako je i uopšte. Bio je devica od 38 godina kada ga je spopala Elsfet Tompson, rasejana ali kontrolišuća tridesetpetogodišnja ćerka izumitelja pneumatskih točkova. Njihovo udvaranje se svodilo na pisma pisana skoro isključivo bebećim jezikom.

Izgleda da stidljivost nije bio jedan od problema koje je imala Margaret Vajz Braun. Njeno ime možda ne zvuči poznato, ali naslovi njenih dveju najpoznatijih knjiga za decu svakako jeste – The Runaway Bunny (Odbegli zeka) i Goodnight Moon (Dobro veče, meseče). Ova američka autorka je odrasla u otmenoj porodici na istočnoj obali, a njeno obrazovanje se odigralo u švajcarskom internatu. Dok je radila kao učiteljica u svojim dvadesetim godinama, počela je da piše knjige za decu.

Nemojte dozvoliti da vas ovi biografski podaci zavaraju. Braunova je svoju prvu zaradu od prodaje knjiga spiskala na kolica prepuna cvećem, pisala je perom i mastilom, oslikala je tavanicu u svom stanu zvezdama koje sijaju u mraku, zasadila drveće pomorandži i čuvala ptice u hotelskoj sobi u Parizu, ali i osnovala društvo čiji su članovi mogli da proglase bilo koji dan u godini Božićem. Takođe je imala burne veze sa muškarcima i ženama, i bila je strastveni bigler, učesnik u sportskom lovu koji podrazumeva potragu za zečevima – peške. Kada je govorila o odnosu sa svojim čitaocima, priznala je novinaru: „Ne gajim neku naročitu simpatiju prema deci.“

Braunova je umrla u četrdeset i drugoj godini života, na način koji dolikuje njenom životnom stilu: hirovito i prkosno. Nakon hitne operacije slepog creva u Francuskoj, izvela je pred bolničarkom zamah nogom u stilu kan-kana, kako bi joj dokazala da se dobro oseća. To je izazvalo da ugrušak koji se stvorio u nozi ode do njenog mozga.

Ekscentrični ili ludi?

Književnost za decu je preplavljena autorima koji su bili ekscentrični. Frensis Hodžson Bernet je žudela za ćerkama, te je svoje sinove oblačila u kitnjastu odeću. Rasel Hoban, čiji je početak karijere obuhvatao knjige o devojčici Frensis i nedovoljno hvaljeno remek-delo The Mouse and His Child (Miš i njegovo dete), stvarao je u krcatoj prostoriji u kojoj su se nalazile knjige koje su dopirale do plafona i zanimljivi predmeti poput igračaka na navijanje, koje je proglasio njegovim „egzo-mozgom“ (mozgom u spoljašnjem svetu). Da niste bili upućeni, pomislili biste da je njegov dom dom nekog kleptomana. U najnovijoj biografiji Edvarda Lira, Dženi Aglou primećuje da ovaj nesvakidašnje talentovani umetnik, stihotvorac i ljubitelj putovanja, od dečaštva bio „trostruko lud“. Ali da li to onda znači da je to lekarski potvrđeno? I u kom trenutku ekscentričnost postaje veći problem?

Sada kada smo upoznati sa terminima i imamo izoštrenija dijagnostička pomagala, neki od autora su progovorili o borbi za svoje mentalno zdravlje. Dž. K. Rouling je otvoreno govorila o depresiji i pisala o Dementorima kako bi prikazala kako to izgleda kada patite. Robert Munš, autor popularne knjige za decu „Voleću te zauvek“, otvoreno je govorio o svojoj borbi sa bipolarnim poremećajem i zavisnošću.

Još od vremena kada su stari Grci odlučili da kreativna inspiracija mora biti neki oblik božanskog ludila – furor poeticus – veza između mentalnih oboljenja i kreativnosti je često preispitivana. Ipak, ona ostaje sporna. Dok stereotip ludog umetnika živi vekovima, ne treba se mnogo potruditi kako biste primetili prisustvo mentalnih oboljenja u svim sferama života, od sporta do tehnologije. Možda je ono što se može reći sa nekom sigurnošću to da poseban vid senzibiliteta može stvoriti zaista izvrsnu književnost za decu.

U Lirovom slučaju, pisac se oduvek osećao „zatvoreno i van tokova“ sveta u kom je živeo. Još u ranom detinjstvu mu je dijagnostifikovana epilepsija (boljka koja je mučila i Luisa Kerola), ali je uz to imao i užasne probleme sa čulom vida. Odrastavši u osami, uz roditelje koji nisu bili preterano uključeni, još dublje je ostrakizovan kao odrastao homoseksualac u viktorijanskoj Engleskoj.

Čudesni Moris Sendak, još jedan umetnik koji je bolovao kao dete, okrenuo se knjigama kada je bio prikovan za postelju. Gubitak članova porodice u Holokaustu još u ranom dobu mu je nametnuo svest o smrtnosti. „Detinjstvo je varljivo“, izjavio je u jednom intervjuu. „Uglavnom nešto pođe naopako.“

Grejam je izgubio majku sa pet godina, nakon čega je njegov otac pribegao alkoholu koji će ga naposletku dovesti do smrti, bez para, u pansionu u Avru. Braunova je imala posledice od depresivne majke i često odsutnog oca. Goriju toliko nisu posvećivali pažnju da je sam naučio da čita sa tri godine, a „Drakulu“ je pročitao već do svoje pete godine.

Suprotno stanovištu da pisci koji pišu za decu nikada ne odrastaju, čini se da dobra većina njih prvenstveno nikada nije imalo priliku da bude dete. Detinjstvo je za njih bilo usamljeno doba koje nije nužno bilo upotpunjeno osećajem sigurnosti. Možda su to prevazilazili kao odrasli, ali je mračna strana života koju su iskusili kao deca ono što njihova dela čini životnim i koja senovitim kontrastom omogućavaju da njihov izmaštan srećan kraj zasija.

Autor: Hepziba Anderson
Izvor: bbc.com
Prevod: Aleksandra Branković