„Zašto spavamo” – jedna od onih retkih knjiga koje vam promene pogled na svet

Tokom školovanja na edinburškom medicinskom fakultetu, malo toga sam čuo na temu sna. Učili smo o tabletama za spavanje i veoma često sam ih rutinski prepisivao pacijentima nesvestan toga kakvu štetu nanosim. Uglavnom, kao i većina lekara, malo sam razmišljao o snu. A sada sam pročitao knjigu Metjua Vokera „Zašto spavamo“ u kojoj kaže: „Tiha epidemija gubitka sna je najveći javni izazov po pitanju zdravlja sa kojim se suočavamo u 21. veku u razvijenim zemljama.“ Možda je zaboravio na klimatske promene, ali u knjizi uspeva da od svoje dramatične izjave napravi ozbiljan i opravdan slučaj.

Osnovni argument mu je da nam je svima potrebno najmanje sedam, a idealno osam, sati spavanja noću jer je san od velike važnosti za mnoge funkcije našeg tela i mozga – uključujući i pamćenje, rešavanje problema, pažnju, imunitet, rast, kao i efektivno i efikasno funckionisanje većine naših organa. Nedostatak sna vodi ka demenciji, povišenom krvnom pritisku, srčanim oboljenjima, šlogu, raku, povredama i smrti.

Ipak, mnogi ljudi ne spavaju sedam do osam sati i, ono što je najvažnije, autor nam dokazuje da ne možemo da nadoknadimo izgubljeni san – duže spavanje preko vikenda ne može da poništi štetu nanetu tokom nedelje. Što je još gore, u našoj kulturi se na spavanje gleda kao na slabost i divimo se ljudima poput Margaret Tačer i Ronalda Regana (kako ističe Voker, oboje su podlegli demenciji) koji su navodno spavali samo četiri do pet sati dnevno. Voker takođe pokazuje da su ljudi koji toliko malo spavaju, a nemaju dugoročne posledice izuzetno retki.

Veći deo biologije zapravo govori o evoluciji i ljudi su evoluirali tokom dva miliona godina kako bi spavali osam sati dnevno. Voker je u knjizi prikazao i dokaze o lovačko-sakupljačkim plemenima čiji su članovi spavali po osam sati, najčešće u dva dela. San je očigledno važan i pritom je neverovatan: Volter nas tera da razmišljamo o tom bizarnom stanju na koje trošimo trećinu života i tokom koga se nalazimo u situaciji sličnoj komi dok nam je um preplavljen opčinjujućim halucinacijama. Autor takođe upire prstom u medicinu koja veoma malo pažnje poklanja snu.

Medicina je fokusirana na bolesti i nefunkcionalnosti pa je tako svojevremeno zapostavila i ishranu i fizičku aktivnost, a sumnjam da bi ijedan doktor prepisao dobar san kao jedan od stubova zdravlja. Voker u tome ide i korak dalje: „Nekada sam voleo da kažem da je san treći stub dobrog zdravlja, uz ishranu i vežbanje. Promenio sam mišljenje. San je više od stuba, on je osnova na kojoj stoje druga dva bastiona zdravlja. Ako izvučete kamen temeljac sna ili ga samo malo oslabite, pažljiva ishrana i fizičko vežbanje postaju manje efektivni.“

Knjiga takođe uspeva da osvetli posebnu važnost snova kroz genijalne eksperimente koji su pokazali da san ima terapeutske i kreativne funkcije u rešavanju problema.

Voker kritikuje i školske sisteme koji teraju adolescente da dolaze na nastavu od 7:30 jer time pokazuju nerazumevanje diurnalnog ritma tinejdžera koji kasni 3 sata za odraslima. To znači da je ustajanje u 6 časova izjutra zbog nastave isto kao kada bi odrasla osoba ustajala u 3 noću. Takođe kritikuje i medicinu zbog dugih radnih dana čime se doprinosi da lekari prave više grešaka.

Mislim da će svako ko pročita ovu knjigu shvatiti važnost sna i potrudiće se da noću spava osam sati. Svi znamo da postoje mnoge sile – radne navike i zahtevi, svetlo, buka, električni gedžeti sa LED ekranima, alkohol, kofein, masovna zabava i kultura koja ne vrednuje važnost sna – koje deluju protiv osmočasovnog sna, ali svakako da možemo uticati na mnoge od njih.

Ova sjajna knjiga uspela je značajno da promeni moj način razmišljanja. Pitam se da li će imati širi efekat na društvo. Najiskrenije se nadam da hoće.

Izvor: blogs.bmj.com
Prevod: Dragan Matković