Laguna - Bukmarker - Vladimir Kecmanović o svom novom romanu - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Vladimir Kecmanović o svom novom romanu

Kakav je i koliki majstor da izmašta i ispiše pripovesti najrazličitijih formi, formata, obima, tema, Vladimir Kecmanović nam je pokazao u mnogo navrata.



No ovoga je puta, pišući roman „Kad đavoli polete“, koji je Laguna predstavila na proteklom Sajmu knjiga, Kecmanović iznova dokazao kakav je i koliki „majstor da od nenapisanog i ćutnje stvori čudo“ – kako je to maestralno u recenziji sročio pisac Vladimir Tabašević. I precizno, veoma – jer u ovoj priči o zlostavljanju dečaka (ili zlostavljanju svih nas?) žrtva ne govori. Ni reč. Iako nije nema.

Roman je posvećen Orvelu, koji je do te mere precizno predvideo svet u kome živimo da se Kecmanović, kako veli, katkada pita ne podešavaju li moćnici ustrojstvo sveta rukovodeći se Orvelovim knjigama. Sama pripovest u kojoj se sažimaju brojne temeljne, najveće teme – od suočavanja pojedinca (inicijalno autsajdera) sa svetom do oceubistva u celosti je pak protkana referencama na Šekspirovog „Hamleta“, počev od kreda istaknutog na naslovnici da „ne ubija onaj koji drži nož, nego onaj kom ostaje imperija“...

Kako ste osmislili, odnosno odlučili se, za izuzetno moćan i krajnje sugestivan, ali svakako donekle i rizičan postupak krajnjeg obezličavanja žrtve „oduzimanjem“ joj reči, govora?

Za razliku od junaka romana „Top je bio vreo“, koji u jednom trenutku zanemi i većim delom priče ostaje nem, junak knjige „Kad đavoli polete“ nije nemušt. On govori, ali mi njegove reči ne čujemo, ono što Mladen misli i izgovara saznajemo samo iz replika drugih, njegovih sagovornika. Logično opravdanje moglo bi se naći u tome što se na taj način sa njega fokus prebacuje na svet koji otkriva i spoznaje, dok na dubljem planu ovaj postupak podvlači činjenicu da Mladen sebe, svoje telo i um, doživljava kao nešto tuđe.

Ta ideja u svetu u kome je vera u Boga poodavno ugrožena nipošto nije nova – setimo se samo Kamijevog „Stranca“. Ipak, u današnjem izopačenom svetu, ona postaje aktuelnija nego ikad pre.

Jeste li i sami, na ličnom – ljudskom, nespisateljskom planu, osećali otpor ispisujući do te mere tešku priču sa tako izopačenim, a nažalost nikad aktuelnijim likovima?

Ideja za roman sazrela je u meni početkom prošle godine, da bih počeo da ga pišem prošlog maja, tokom boravka u karantinu na Kubi. Inicijalno je to bila moja reakcija na nove vidove sveprisutne političke korektnosti, tačnije na onaj njen vid koji trenutno postaje dominantan, i samim tim je posebno iritantan. Međutim, kada priča počne da se ispreda, početna percepcija se menja i dolazi do onoga što ruski teoretičari književnosti nazivaju „otpor materijala“. Stvari poprimaju nove dimenzije i, barem kod mene, uvek tako biva, potreba da, što bi rekle filmadžije, „branim lik“ – dovodi do toga da i najnegativniji likovi dobijaju neke nove, bolje, ljudske osobine. Upravo to smatram jednim od najvećih kvaliteta umetnosti, odnosno literature – što uvek prevazilazi autorovu početnu nameru.

Postoji li opasnost da se, u tom prevazilaženju autorove prvobitne namere, izgube pozitivni i negativni „predznaci“ pojedinih likova – ili je to prosto način da se čitaocu, svetu, saopšti istina da smo svi (n)i pozitivni, (n)i negativni, samo ljudi?

Miodrag Bulatović je Gogolja nazivao svojim omiljenim piscem – jer, kako je isticao, kod Gogolja nema pozitivnih likova. Zaista, savršeni likovi, ukoliko i postoje, ili stoje na samoj ivici kiča ili je prelaze. Junak mog romana Kej svakako jeste negativac, ali mnogo je razloga zbog kojih je on takav kakav jeste. Čitalac će ga, verovatno, razumeti. A to nas opet dovodi do istine da i sami zlostavljači jesu žrtve sistema koji su barem jednim delom kreirali.

Premda načelno pripovest o zlostavljanju dečaka, koji se obreo u kandžama jednog moćnog zlostavljača – ovo je, reklo bi se, priča o „masovnom zlostavljanju“ svih nas, koje sprovode neprebrojne horde moćnika?

Da, priča o zlostavljanju dečaka je metafora, simbol globalnog zlostavljanja koje trpimo, sa kojim živimo. Kreatori sistema globalnog zlostavljanja ovog puta su odlučili da je homoseksualno zlostavljanje tabu (sam Kej više puta ističe da „pedere niko ne sme da optuži za silovanje – osim ako su popovi“). To je trenutna moda, naravno, nećemo dugo čekati ni trenutak kada će globalni zlostavljači odlučiti da se ostrve upravo na homoseksualce – na šta već ukazuju pojedini holivudski slučajevi. Tada će neka druga vrsta zlostavljanja postati tabu. Suština globalnog zlostavljanja se pritom, naravno, neće promeniti, a menjanje tih trendova i privremenih mantri i dalje će predstavljati demonstraciju moći kreatora globalnog javnog mnjenja. Po principu – tema je ono što mi hoćemo da u datom trenutku bude jer nam se može. A korisni idioti će recitovati nove pesmice koje im budu zadate.



Gde smo u toj globalnoj priči mi kojima je, kao i svima malima, unapred dodeljena uloga žrtve?

Mi smo u svemu tome ugroženi dvostruko, možda čak i trostruko. Ugroženi smo, najpre, kao i svi ostali stanovnici sveta koji nemaju moć, zatim kao deo neprivilegovanog sveta i, na kraju, kao narod kom je predodređena uloga neprijatelja onih kojima neprijatelj nije lako biti...

Pomenuli ste Gogolja, koji (premda je sam Ukrajinac) uz Čehova i Dostojevskog spada u Vaše omiljene ruske pisce – što je trenutno takođe tabu, nešto što se ne izgovara. Kako, kao pisac, doživljavate situaciju u Ukrajini i prateći trend rusofobije?

Boravio sam, pre desetak godina, dva puta u Ukrajini, upravo u tom „antiruskom“ delu i, suludo ali istinito – oni su već tada naturali i isticali kao najvećeg svog pisca Ševčenka umesto Gogolja, iako je Ševčenko spram Gogolja otprilike kao Mihajlo Pantić spram Ive Andrića. Dakle, situacija je već tada bila groteskna i tragikomična, iako se nije naslućivao baš ovako tragičan sled događaja. Ali kada je u tolikoj državi desetak posto ljudi opredeljeno antiruski, tridesetak odsto se izjašnjava kao Rusi, dok je identitet preostalih građana pitanje dnevne politike – danas su jedno a sutra drugo – sve to – uz podršku onih koji bi da unište Rusiju i poharaju Evropu vodeći rat do poslednjeg Ukrajinca – previše lako može da se preokrene u tragediju, što se upravo događa...

Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
noć knjige priča koja traje laguna knjige Noć knjige – priča koja traje
15.12.2024.
Kraj godine donosi mnogo radosti, a jedna od njih je i omiljena manifestacija svih knjigoljubaca! Noć knjige, 31. po redu, održaće se od 13. do 15. decembra 2024. godine u knjižarama Delfi i Laguninim...
više
veliki broj hitova domaće i svetske književnosti u noći knjige laguna knjige Veliki broj hitova domaće i svetske književnosti u Noći knjige
15.12.2024.
Za Noć knjige važno je dobro se pripremiti, dobro proučiti sve novitete i sa spiskom krenuti u knjižare!   Mi smo vam na jednom mestu sakupili sve novitete koji zaslužuju vašu pažnju! HI...
više
druženje sa piscima lagune i književni maraton u noći knjige laguna knjige Druženje sa piscima Lagune i književni maraton u Noći knjige
15.12.2024.
I ove Noći knjiga veliki broj pisaca Lagune će se družiti sa svojim čitaocima!   Prvi put u knjižari Delfi SKC prvog dana Noći knjige u petak 13. decembra održaćemo književni maraton u okvi...
više
i biblioteke učestvuju u noći knjige laguna knjige I biblioteke učestvuju u Noći knjige
15.12.2024.
Trideset prvoj Noći knjige, koja će trajati od 13. do 15. decembra 2024, priključile su se i brojne biblioteke. One će u manifestaciji učestvovati prvog i drugog – 13. i 14. decembra – dok će Narodna ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.