Vladimir Arsenijević: Ljudska bića su jedna šarolika skupina

Vladimir Arsenijević, autor „Duhova“, epiloškog romana tetralogije Cloaca Maxima, otkriva postupke nastanka književnog dela, kao i kako na pisca deluju okolnosti pod kojima stvara.



Roman „Duhovi“ predstavlja uzbudljiv književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počev od perioda obeleženog tragedijom koju je Vladimir Arsenijević oslikao u svom prvom romanu „U potpalublju“. Apsolutni bestseler devedesetih, ovenčan Ninovom nagradom, doživeo je kultnu pozorišnu adaptaciju i prevod na dvadeset jezika, čime je nedvosmisleno označio jedno vreme i pogled jedne generacije na sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile.

„Duhovi“ predstavljaju poslednju knjigu tetralogije Cloaca Maxima, započete romanom „U potpalublju“. Kako se osećate nakon pređenog puta koji je trajao pune tri decenije? Da li ste otpočetka zamišljali četvoroknjižje, ili se mašta „otrgla“ kontroli?

Zapravo se ništa nije otrglo kontroli. Samu tetralogiju osmislio sam još 1993. godine, u vreme kada sam pripovetku Cloaca Maxima pretvorio u kraći roman koji sam nazvao „U potpalublju“. Naslov Cloaca Maxima dodelio sam četvoroknjižju koje sam tada osmislio, uz pridodat podnaslov: sapunska opera. Od tada datira jednostavna namera koju sam i sproveo u delo: da prve tri knjige predstavljaju hronološki kompaktnu celinu u trajanju od 12 meseci, od oktobra 1991. do oktobra 1992. godine, unutar koje je smeštena serija tragedija koja je, kroz ratove i nasilni raspad zemlje, unakazila jednu porodicu u nastajanju da bi četvrta, epiloška knjiga bila smeštena dosta dalje u vremenu, u jednu tada gotovo nezamislivu budućnost u kojoj su se svi ratovi već okončali i iz koje Narator zapravo pripoveda svoju priču. Da će se sve to protegnuti na čitavih trideset godina i da će ta budućnost izgledati ovako kako zapravo izgleda, to već ni u najluđim zamislima nisam bio u stanju da pretpostavim.

Moglo bi se reći da Vi simbolički predstavljate vodiča svojim čitaocima kroz vreme i prostor, i to radite trideset godina.

Ja bih ipak napravio jasnu razliku između mene kao autora ove knjige (ili već – ovih knjiga) i Naratora koji je njihov pripovedač i jedan od glavnih likova te time, već po definiciji, sam po sebi književni konstrukt. „Ja“ forma, naravno, unosi sve očekivane zabune u komunikaciji s čitaocima pa mi se i dan-danas dešava da me pitaju o detaljima iz knjige verujući očigledno da je Naratorova stvarnost jednaka mojoj. Među tim dvema realnostima, naravno, postoje izvesne podudarnosti zahvaljujući činjenici da i on trpi istovetne zakonitosti vremena i prostora koje sam i ja prinuđen da nosim na svojim leđima, ali sve što konstituiše njegovu intimnost i svakodnevicu čista je fikcija i nema baš nikakve veze s mojim iskustvom.

U svojim romanima razbijate ustaljene patrijarhalne norme i uverenja, opšteprihvaćene modele ponašanja. Kakav je Vaš odnos prema tradicionalnim ulogama?

Veoma otvoren. Zaista nisam sklon bilo kakvom društvenom konzervativizmu i mislim da najbolje što može da se učini s ustaljenim i nasleđenim obrascima ponašanja jeste da ih se oslobađamo bez imalo zazora i straha. Mi ljudska bića smo po prirodi stvari jedna veoma šarolika skupina i nema razlika da sve neutralne razlike ne prigrlimo i usvojimo kao zalog za jednu budućnost koja bi barem u teoriji mogla da bude daleko srećnija od uskogrudosti prošlosti a u velikoj meri i sadašnjosti.



Može li pisac da stvara neometan društvenim dešavanjima? Da li književnost može/mora da bude angažovana?

Pa to je dosta teško ali, naravno, uvek je moguće, a često i izazovno, književno se iskušavati u igri na malom prostoru. Pamtim da sam krajem devedesetih godina zaista pregoreo od svih tih naših uvek prekomerno burnih pa i obavezujućih društvenih okolnosti kao i od svoje opsesivne potrebe da ih tematizujem, da mi se pirotehnika svih tih ratova činila kao jeftino sredstvo i da je počelo da me intrigira pitanje da li bih lično bio u stanju da stvorim nešto što bi bilo literarno relevantno a da se ujedno ne dotiče društvenih dinamika i njihovih posledica. Recimo nešto po onom jednostavnom „boy meets girl“ principu. Tada sam odlučio da pišem „Išmaila“, jednu ilustrovanu pripovest koja se bavi nedovoljno istraženim vezama između akademske neoavangarde i umetničke konceptuale s kraja šezdesetih godina i pank-roka kao sasvim novog modela omladinske supkulture iz druge polovine sedamdesetih i načina na koji se sve to reflektovalo kod nas. Pa sam opet uleteo u zamku društvenih okolnosti, samo iz jednog sasvim drugog ugla koji me je tada, priznajem, i samog iznenadio. Izgleda da se iz sopstvene kože, ali i iz sopstvene glave jednostavno ne može.

Šta se promenilo od 1994. i da li je zaista došlo do istinskih, korenitih promena? Da imate priliku da se obratite sebi trideset godina mlađem – šta biste rekli?

Danas kada imam već 58 godina i jasno vidim ne samo da vreme nedvosmisleno postoji već i da je prethodnih trideset godina mog života prošlo veoma brzo, a kako je ujedno iluzorno verovati da ću preživeti još jedan toliki period, razumem vrednost preostalih dana, ali i značaj kvaliteta svakodnevnog života pa se sve češće pitam ima li smisla sve što radim i nije li pametnije svoj život posvetiti prijatnijim stvarima. Realnost je postala drugačija, komplikovanija, bolja svakako nego što je bila tada, ali nedovoljno dobra i nesumnjivo ni po čemu nalik na onu budućnost kakvoj sam se u to vreme nadao. Stoga bih verovatno trideset godina mlađem sebi poručio da se ne zanosi previše i da nešto više misli o sebi samome.

Začetnik ste Deklaracije o zajedničkom jeziku i jedan od osnivača književnog festivala K. R. O. K. O. D. I. L. Koji su ciljevi pokretanja udruženja: po čemu su jedinstveni?

Sve čime se bavim mimo pisanja poseduje jedan jedinstven kontinuitet i jedinstvenu svrhu takođe. U septembru 2000. pokrenuo sam izdavačku kuću Rende s namerom da objavljujemo i promovišemo nove književne tendencije regionalnih zemalja nastalih po raspadu zajedničke domovine Jugoslavije, a s kojima zbog ratova nismo mogli da održavamo kontakt tokom čitave prethodne decenije. Praktično svojeručno smo stvorili prostor zahvaljujući kom su regionalne autorke i autori popularniji i prisutniji u Srbiji nego u bilo kojoj drugoj zemlji u našem okruženju. Rende sam napustio 2007. godine i naredne dve godine vodio sam beogradsku podružnicu hrvatske izdavačke kuće V. B. Z. Dok sam bio u V. B. Z.–u, počeo sam da razmišljam o tome da nam nedostaje relevantna platforma za predstavljanje svih tih autora iz regiona koje smo objavljivali, i tako je nastala ideja KROKODIL-a – Književnog Regionalnog Okupljanja Koje Otklanja Dosadu I Letargiju. To je bilo 2009. godine. Danas, čitavih četrnaest godina kasnije, Udruženje KROKODIL, pored redovnog godišnjeg festivala koji je prerastao u jednu od najvećih književnih manifestacija ne samo u regionu već, to slobodno mogu da kažem, i u Evropi, takođe vodi jedini kontinuirani rezidencijalni program za književne stvaraoce u našoj zemlji, imamo naš KROKODIL-ov Centar za savremenu književnost, a organizujemo i čitav niz aktivnosti koje su smeštene na tromeđi kulture, politike i društvenog aktivizma, među kojima je bavljenje pitanjima političkih implikacija i jezičkih manipulacija u državama naslednicama Jugoslavije samo jedno od mnogih kojima se bavimo. U tom konkretnom smislu smo, verujem, jedinstveni ne samo u našoj zemlji već i dosta šire od toga.

Koji su Vaši književni uzori? Kojim se piscima vraćate i ponovo otkrivate njihovu briljantnost? Šta ste pročitali u poslednje vreme da Vas je impresioniralo?

To je jedno od najčešćih i ujedno najtežih pitanja koja redovno dobijam. Književnih uzora ima previše, toliko da bih slobodno mogao da kažem da je čitava istorija književnosti moj veliki uzor. Ja zaista volim književnost, čitam redovno po dve ili tri knjige paralelno i lako se fasciniram mnogim delima koje čitam. Često su knjige koje trenutno čitam one koje su moji trenutni uzori, pa je tako i sad. Sviftova originalna verzija „Guliverovih putovanja“, fenomenalna alegorija samog ljudskog postojanja, kao i nova knjiga Aleksandra Hemona The World and All That It Holds, knjige su u kojima ovih dana intenzivno uživam.

Budući da ste višestruko nagrađivani autor, najmlađi dobitnik Ninove nagrade, prevođen na preko dvadeset jezika, šta biste savetovali onima koji žele da književnost postane njihov životni poziv?

Savetovao bih im da se ne nadaju ničemu i da sve što dobiju prime s popriličnom količinom skrušenosti, te da razloge za bavljenje književnošću potraže na nekom drugom mestu, idealno negde duboko u sebi samima, a ne u spoljnim, merljivim parametrima kao što su profesionalna, društvena ili, ne daj bože, finansijska uspešnost.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31