Delfi Kutak je pročitao: „Niže u dolini“
Nit manje knjižice nit veće poslastice koja se pročita za jedno poslepodne, uz kafu. Ovo je prva knjiga Paola Konjetija koju sam čitala, a gledala sam film „Osam planina“ koji je snimljen po njegovom istoimenom romanu. Zaključujem, družićemo se još. Sjajan, neopterećujući stil, jasne rečenice, priča iz više uglova i radnja smeštena u prirodu i opisi prosto pozivaju na čitanje. Likovi, naizgled ni po čemu posebni, a opet, kad se malo zagrebe površina, svaki autentičan na svoj način.
Prvi lik, iz čijeg ugla i počinje radnja romana a zbog čega sam odmah znala da ću voleti ovu knjigu, jeste mlada kujica. To prvo poglavlje zapravo opisuje nekoliko dana u životu male ženkice, nakon što „upozna“ sivog, opasnog i krvoločnog ali prema njoj zaštitnički nastrojenog psa/vuka lutalicu. Ona napušta jedino što je do tada poznavala – dvorište, i kreće za njim dalje niz reku, u nepoznato…
Kroz sledećih pet poglavlja upoznajemo i ostale likove; braću Luiđija i Alfreda, njihovog oca, i Luiđijevu ženu Betu. Beta je zapravo, slično poput ženkice s početka priče, gradska devojka koja je napustila Milano i studije zbog ljubavi prema Luiđiju i došla da živi u Valseziju, malom selu podno planine. To selo ima svoju sunčanu i senovitu stranu, baš kao i sam život. Potoci se spuštaju sa obe padine, ulivaju se u jednu reku i više se ne mogu zaustaviti. Nije imala iluzije da će Luiđi ostaviti alkohol zbog nje, naučila je kako da se sa tim izbori, da ga pusti da se „izduva“.
U međuvremenu, ona čita knjige, zamišlja da je Karen Bilksen („Moja Afrika“), čudna žena koja ide u posetu poglavici Kinanjuiu. Oba brata i otac pili su toliko alkohola da su mogli danima da se ne otrezne. Tim danima postajali bi pomalo poput divljih vukova… Simbolično, u dvorištu stare kuće, otac im je po rođenju zasadio po drvo, prvo stablo da raste visoko i čvrsto, i da pravi senku drugom…
Nakon što im se otac ubio zbog neizlečive bolesti, Alfredo, koji se odselio u Kanadu, vraća se u Valseziju kako bi sa bratom podelio imovinu; skromnu kuću u dolini zvanoj Fontana Fredo, ne znajući zapravo da brat želi da ga isplati, a zatim dobije mnogo više para od korporacije koja planira da od tog mesta napravi skijalište.
Obični mali životi u malenom mestu podno Alpa u svojoj svakodnevici, začinjeni ljubavlju, strahom, odlascima iz zavičaja i ponovnim vraćanjima, lovom i krivolovom, brigom za životnu sredinu, (ne)taknutom prirodom i svemu onome čemu i sam autor Konjeti, reklo bi se, teži.
Prvi lik, iz čijeg ugla i počinje radnja romana a zbog čega sam odmah znala da ću voleti ovu knjigu, jeste mlada kujica. To prvo poglavlje zapravo opisuje nekoliko dana u životu male ženkice, nakon što „upozna“ sivog, opasnog i krvoločnog ali prema njoj zaštitnički nastrojenog psa/vuka lutalicu. Ona napušta jedino što je do tada poznavala – dvorište, i kreće za njim dalje niz reku, u nepoznato…
Kroz sledećih pet poglavlja upoznajemo i ostale likove; braću Luiđija i Alfreda, njihovog oca, i Luiđijevu ženu Betu. Beta je zapravo, slično poput ženkice s početka priče, gradska devojka koja je napustila Milano i studije zbog ljubavi prema Luiđiju i došla da živi u Valseziju, malom selu podno planine. To selo ima svoju sunčanu i senovitu stranu, baš kao i sam život. Potoci se spuštaju sa obe padine, ulivaju se u jednu reku i više se ne mogu zaustaviti. Nije imala iluzije da će Luiđi ostaviti alkohol zbog nje, naučila je kako da se sa tim izbori, da ga pusti da se „izduva“.
U međuvremenu, ona čita knjige, zamišlja da je Karen Bilksen („Moja Afrika“), čudna žena koja ide u posetu poglavici Kinanjuiu. Oba brata i otac pili su toliko alkohola da su mogli danima da se ne otrezne. Tim danima postajali bi pomalo poput divljih vukova… Simbolično, u dvorištu stare kuće, otac im je po rođenju zasadio po drvo, prvo stablo da raste visoko i čvrsto, i da pravi senku drugom…
Nakon što im se otac ubio zbog neizlečive bolesti, Alfredo, koji se odselio u Kanadu, vraća se u Valseziju kako bi sa bratom podelio imovinu; skromnu kuću u dolini zvanoj Fontana Fredo, ne znajući zapravo da brat želi da ga isplati, a zatim dobije mnogo više para od korporacije koja planira da od tog mesta napravi skijalište.
Obični mali životi u malenom mestu podno Alpa u svojoj svakodnevici, začinjeni ljubavlju, strahom, odlascima iz zavičaja i ponovnim vraćanjima, lovom i krivolovom, brigom za životnu sredinu, (ne)taknutom prirodom i svemu onome čemu i sam autor Konjeti, reklo bi se, teži.
Pomislim na tatu kako bere krompir pre nego što je pucao u sebe. Verovatno se dogodilo u to doba godine. Sada kada ga više nema, zaboravio sam mnoge druge stvari i pamtim samo da se gasio. Gasio se zajedno sa ovim mestom. U Kanadi možeš da prepoznaš indijanske kuće jer im u dvorištu stoje razdrndana kola, prikolica u kojoj se neko opija, stare gume, dvoje-troje prljave dece. Bili su vukovi, a postali psi lutalice. Ništa im ne možeš ponuditi u zamenu za ono što su izgubili, ni rezervate, prostrane kao što je Valsezija, ni dozvolu za neograničen lov, nešto je u njima zauvek umrlo. Tata je bio upravo takav: ljudi su odlazili iz Fontane Frede, on je osećao da ga napuštaju, delić njegovog srca upijao je udarce i ležao je u mrazu, taj mraz je bio korov u koji je zarastao njegov zapušteni duh.
Preporuka od srca!
P. S. Još jedna poslastica: Konjeti je, dok je pisao ovaj roman, inspiraciju crpeo iz pesama Brusa Springstina. Najviše ga je inspirisao njegov album „Nebraska“.
Autor: Silvija Mitrović
Izvor: Delfi Kutak
