Prikaz romana „Humano preseljenje“: Vitalnost i snaga ženskog principa

Roman Vide Crnčević Basare „Humano preseljenje“ (Laguna, Beograd 2025) sadrži složenu humornotragičku priču o Marti Krstić, istoričarki umetnosti, četrdesetogodišnjakinji koju je napustio muž, po zanimanju doktor, a koji je u novi život krenuo sa znatno mlađom ljubavnicom.

Taj događaj okidač je za potpunu životnu decentriranost i dekoncentrisanost glavne junakinje, izneverene žene koja po traumatičnom događaju, nakon brojnih i prekomernih konzumiranja alkohola i opijata, pripoveda iz sanatorijuma u koji je, po njenom smatranju, smeštena na osnovu spletaka. U paralelnoj stvarnosti takvog sveta, u kojem je vremena napretek, sa ironijskim odmakom od lika svog uspešnog muža koji je na studije došao sa juga Srbije, iz provincije, suprotstavlja istorijat svoje multikulturne porodice. Tim povodom junakinja sa sentimentom podseća na sudbinu podunavskih Švaba u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, na njihovo „humano preseljenje“ u Nemačku, ali se, ipak, u ideološkom smislu, ne opredeljujući za jednu stranu, jer potiče sa obe.

Iako istorijat te porodice ukazuje na prisustvo izvesne „nečiste krvi“, kako je to već uočio književni kritičar Igor Perišić, junakinja čiji je život obesmišljen naglim negativnim promenama, suočena s delikatnim odlukama i složenim odnosima, u stanju identitetske i emotivne krize, uporište traži baš tu. Razlog za to jeste najpre zato što će, logično, oslonac potražiti među svojima, kakvi god bili, a drugi, i važniji, jeste što se u toj porodici izdvaja i posebno mesto u svetovima bližnjih zauzima Martina baba Giza.

Da je reč o izuzetnoj osobi, zaključujemo u daljem toku romana, u činjenici da se Giza, koja pije lincuru, puši drinu bez filtera, prezire žene koje borave u banjama i koja je dva puta bila u „Lazi“, govoreći o tom iskustvu kao o Monte Karlu, kritički odnosi prema najbližima, eksplicitno iznoseći istine o njima, ali sa plemenitom namerom, da ih prodrma, osnaži i postidi kada za to postoji razlog. Iako našu pažnju i sve simpatije osvaja ova savremena, posve šarmantna Velika Majka, koju je, kao i druge likove, Vida Basara majstorski karakterisala, slobodni smo da konstatujemo da je, u skladu sa svojim neverovatnim temperamentom, ipak malo preterala kada je svojoj unuki zamerila što se „pod lakim teretom savila“.

Poznajući istorijat i logiku matrijarhalne kulture, čiji je baba Giza najsavremeniji prežitak, nevoljno zatečen u patrijarhatu s kojim se veličanstveno nosila, ali duhom slobodna, jedinstveno delatna i nakon sopstvene smrti, ne možemo, a da i pored svih sličnosti između nje i unuke, ne uočimo jednu značajnu razliku – žene danas su manje otporne od onih Gizine generacije.

Tome je doprineo način savremenog življenja i zarobljenost u „prednostima“ potrošačke, konzumerske savremenosti. U takvoj stvarnosti i sami konzumenti bivaju brzo konzumirani, ispražnjeni pa odbačeni. U njemu sve manje ima mesta za emocije, relacije svih vrsta postaju krhke u potpunosti, o čemu svedoči Martin propali brak, ali i njeni veoma osetljivi i fragmentarni odnosi sa (zanemarenim) sinom.

Činjenica da je baba Giza, iako mrtva već šesnaest godina, odlučila o unukinoj sudbini, i upravo joj preko pomenutog sina omogućila iskupljenje, jedno drugačije humano preseljenje, koje ovde nećemo uokviriti navodnicima, govori o vitalnosti i snazi ženskog principa koji je, po našem smatranju, jedina nada za opstanak čovečanstva.
 
Autor: Slađana Ilić
Izvor: Večernje novosti