Vikas Svarup ekskluzivno govori za Standard

Najčitaniji indijski pisac, diplomata Vikas Svarup (46), prema čijoj je knjizi nastao ovogodišnji favorit za Oskara, film Milioner iz blata, u ekskluzivnom intervjuu za Standard priča o saradnji sa Denijem Bojlom i brani se od optužbi da je loše predstavio Indiju.

Treća knjiga baviće se Balkanom

Katarina VUKOVIĆ

Kada je Indijac Vikas Svarup (46) pre četiri godine, pred kraj diplomatskog mandata u Londonu, rešio da se lati pisanja nije ni sanjao da će zahvaljujući književnom debiju Pitanja i odgovori, čije je stranice ispisivao puna dva meseca, postati milioner. Svarupova supruga i deca su se te 2005. vratila u Indiju, a on je nestrpljiv po prirodi, već nakon četiri poglavlja, rukopis poslao na adresu čak deset književnih agenata. Svi su ga odbili. Tek je jedanaesti bio taličan. Roman o čudesnom putovanju kroz život 18-godišnjeg siromašnog kelnera Rama Muhameda Tomasa, od dana kada je spasen iz kante za otpatke do hapšenja zbog trijumfa u kvizu Želite li da postanete milioner?, ubrzo je postao svetski bestseler. Preveden je na 36 jezika, a prošle godine omiljeni Vikasov reditelj, Britanac Deni Bojl (Trejnspoting), snimio je prema ovoj knjizi film Milioner iz blata, koji je odneo čak četiri Zlatna globusa i važi za jednog od glavnih favorita na ovogodišnjoj dodeli Oskara.

Vikas Svarup je rođen u Alahabadu, u Indiji, 1963. godine. Posle završenih studija zaposlio se u Ministarstvu inostranih poslova Indije i službovao u Turskoj, SAD, Etiopiji, Velikoj Britaniji. Danas je indijski komesar u Južnoj Africi i uveliko radi na trećoj knjizi. Ugrabivši malo slobodnog vremena, odgovarao nam je na pitanja iz svoje kancelarije u Pretoriji. U ekskluzivnom intervjuu, koji je dao za Standard, saznali smo da mu je priča o Ramu Muhamedu Tomasu promenila život samo utoliko što ga sada ceo svet zna kao pisca, a ne diplomatu, ali i da je imao tremu kada je Laguna objavila njegovu knjigu u Srbiji, jer je čuo da su Srbi veoma zahtevna čitalačka publika.

- Žao mi je što ne znam srpski, jer ne mogu u originalu da čitam Ivu Andrića i Milorada Pavića - objašnjava Vikas i dodaje da ne zna mnogo toga o Srbiji. Čuo je za Crvenu zvezdu, Anu Ivanović, Novaka Ðokovića i Jelenu Janković. Zna da su reči paprika i vampir poreklom iz srpskog jezika i da se pozdravljamo sa ćao. - Znam još nešto. Ovaj razgovor sa vama završiću sa Hvala lepo - šaljivo dodaje Svarup.

Film Denija Bojla Milioner iz blata, rađen po vašoj knjizi, ima čak deset nominacija za Oskara. Pretpostavljam da ćete 22. februara biti u Kodak teatru?

- Scenarista filma Sajmon Bofoj pisao je članovima Akademije da me pozovu. Još nam nije stigao odgovor... Ako se slože, ne vidim zašto ne bih bio tamo.

Da li vas je Bofoj, koji je inače nominovan za Oskara, konsultovao kada je pisao scenario?

- Sajmon mi je tokom pisanja pokazivao svaku verziju koju bi uradio. Priznajem da sam uneo nekoliko izmena. Tako smo, uz kompromis, došli do finalne verzije.

Da li vam je žao što neki delovi iz knjige nisu ušli u film?

- Važno mi je da je glavno geslo - trijumf ljudskog duha - nedvosmisleno preuzeto iz knjige. Deni Bojl je savršeno prikazao haotičnu atmosferu koja vlada modernom Indijom i emotivnu stranu priče. Žao mi je jedino što je u filmu promenjeno ime glavnom junaku. Umesto Ram Muhamed Tomas (prim.aut. ime sjedinjuje sve tri vere) zove se Džamal Malik.

Kažu, međutim, da je Milioner iz blata favorit, jer je nagrađen sa čak četiri Zlatna globusa. Vi niste bili na toj dodeli?

- Bio sam u nekom hotelu u Londonu. Sećam se da sam posle popodnevne dremke upalio televizor. Udarna vest na Skaj njuzu bila je da je Milioner iz blata dobio četiri Zlatna globusa. Bio sam u šoku, dok sam telefonom okretao suprugu, koja je u to vreme sa klincima bila u Južnoafričkoj Republici.

Svet je poludeo za vašom pričom. Kako vam je uopšte palo na pamet da životnu priču siromašnog momka ispričate kroz njegove odgovore u kvizu Želite li da postanete milioner?

- Celog života sam bio fasciniran kvizovima! Bilo je sasvim prirodno da naposletku napišem nešto o tom televizijskom fenomenu i svemu što mislim da se dešava iza kulisa. Samo mi je trebao neki povod. A, onda sam jednog dana naišao na interesantnu reportažu o deci iz kartonskog naselja koja nemaju ni dana škole, a surfuju po internetu. Istoga trenutka na pamet mi je pala priča o neobičnom učesniku najpopularnijeg kviza - osamnaestogodišnjem siromašnom kelneru, koji bi na primer mogao da živi u najvećem azijskom kartonskom naselju. Ostalo i vi znate.

Koliko je indijska stvarnost bliska vašoj priči?

- Indijska stvarnost je veoma slična mojoj priči. Ljudi na samom dnu lestvice su u neprestanoj borbi za bolji život. Želeo sam da pokažem da znanje ne obezbeđuje bogata, obrazovana elita i da to što je neko siromašan ne znači da je i budala. Čak i mladić sa ulice može imati znanje neophodno za pobedu u kvizu.

Pretpostavljam da ste pre pisanja obišli čuveno kartonsko naselje Daravi?

- Bio sam u mnogim kartonskim naseljima. Doduše, nisam bio ni u jednom takvom naselju u Mumbaiju, gde se, inače, odvija radnja moje knjige. Da budem iskren, u Mumbaiju nikada nisam bio duže od dva dana, a ogromno kartonsko naselje Daravi, u kojem živi Ram Muhamed, nikada nisam ni video. Na kraju sam zamislio sva kartonska naselja koja sam video u životu i prikazao ih, barem hiljadu puta gorim nego što jesu.

Zato je bolivudski glumac Amitab Bačan izjavio da je sramota kako je u Milioneru predstavljena Indija? Naročito je bila sporna čuvena scena s početka filma, u kojoj Malik uskače u fekalije koje zapravo uopšte nema u knjizi?

- Amitab je izjavio da nikada nije kritikovao film i da su mu te reči stavljene u usta. Mislim da je dignuto mnogo buke ni oko čega!

Kontroverzu u javnosti izazvalo je i vaše doticanje religioznih sukoba između muslimana i hindusa?

- Religija je za mene oduvek bila lična stvar. Nisam jedan od onih vernika koji redovno odlaze u hram i bezrezervno poštuju običaje. Ali sam zato iskoristio priliku da 1977. godine, tokom hindu hodočašća Maha Kumbh Mela sperem sve svoje grehove na ušću tri svete reke u Sangamu. Kažu da je te godine bilo najsvetije hodočašće u poslednjih 2.000 godina. Sledeće će se dogoditi tek za 144 godine.

U kakvoj atmosferi ste pisali knjigu Pitanja i odgovori?

- Pisao sam je u apsolutnoj tišini. I to uglavnom vikendom ili radnim danima rano ujutro, jer su mi tada sinovi u školi.

Supruga vas je verovatno sve vreme nadzirala?

- A, ne... Čim otvorim laptop, ona odjuri u atelje da slika.

Doduše, ne vidim kako bi vam smetala i da ostane pored vas kada ste svojevremeno izjavili da ideju možete da dobijete u bilo kakvom društvu i bilo gde - čak i u toaletu?

- To je živa istina! Kad mi padne neka ideja na pamet, jednostavno ne mogu da je izbacim iz glave. Mislim o njoj non-stop, pa i kada se kupam. Štaviše, mislim da mi najbolje ideje padaju na pamet pod tušem (smeh). A, sada da se malo uozbiljimo... Nema pisca koji može da piše u vakuumu. Stvari koje se dešavaju oko vas neminovno utiču na pisanje. Za ostalo je odgovorna mašta.

Kojom ste fascinirali svog profesora, kada vam je bilo svega 12 godina?

- Bilo je to u šestom razredu osnovne škole. Trebalo je da radimo pismeni na temu Maler. Svi moji drugovi napisali su klasične sastave o tome kako im je crna mačka prešla put. Ja sam, međutim, odlučio da junaci mog sastava budu tri japanska lopova Akimoto, Kavamata i Hidejoši, koje tera maler. Zaplet počinje posle njihove prve pljačke banke. Taman što izvedu pljačku, koju su planirali nekoliko meseci, Japan pogađa jedan od najjačih zemljotresa.

To verovatno nije najotkačeniji zaplet koji ste smislili?

- Naravno da nije. Ima ih više, ali možda je najotkačenija ipak priča iz moje druge knjige Šest osumnjičenih, o urođeniku sa ostrva Andaman, koji u potrazi za ukradenim artefaktom stiže na obale Indije. Želeo sam da vidim šta će se dogoditi kada na papiru sudarim civilizaciju na nivou kamenog doba, u kojoj se hrana i dalje lovi lukom i strelom, i modernu civilizaciju.

Ljubav prema književnosti preneo vam je, ustvari, deda, koji je imao jednu od najinteresantnijih biblioteka u Indiji?

- Za svaki rođendan dobijao sam od dede knjigu. Pošto sam odrastao u vreme kada nije bilo interneta i kablovske televizije, najveća zabava bilo mi je čitanje. Čitao sam sve čega bih se dohvatio. Imao sam običaj i po nekoliko sati da zaglavim u dedinoj biblioteci. Bila je to masivna biblioteka sa zlatnim okvirima i kožnom garniturom. U njoj su se nalazila dela poput prvog izdanja Hitlerovog Mein Kampf do Dva koncepta slobode Isaije Berlina.

Deda vam se, baš kao i roditelji, bavio pravima. Otud ste jednom izjavili da je u vašoj porodici svaki razgovor za stolom počinjao i završavao se pričom o parnicama i sudijama?

- Bio sam jedini sedmogodišnjak iz Alabada koji je umeo da izgovori jurisprudencija i habeas korpus. Na kraju, nisam uspeo da umaknem pravima. Kao diplomata, često se bavim međunarodnim i trgovinskim pravom i mogu vam reći da uživam u tome. Izgleda da mi je pravo u krvi!

Znači, ipak niste poslušali majku, koja je vama i vašoj braći postavila ultimatum: Bude li iko od vas trojice otišao u pravnike, izbaciću ga iz kuće!

- U stvari, mi smo je poslušali. Nijedan od nas nije otišao u čiste pravnike. Ja se, kao diplomata, samo uzgred bavim pravom. Moj srednji brat Vinit je inženjer, a najmlađi Anant radi u Indijskoj železnici.

Trenutno ste indijski komesar u Južnoj Africi. Da li je bilo teških odluka koje ste na tom mestu morali da donesete?

- Ništa mi nije teško palo. U stvari, sada se najviše opterećujem time kako da uskladim pisanje i diplomatiju. I kako da pronađem slobodno vreme za stare hobije. Nekada sam igrao stoni tenis, kriket, kompjuterske igrice... dok sinovi nisu počeli da me tuku u svakoj igri. Danas jedino stižem svakog drugog vikenda da odigram partiju tenisa sa klincima i da odem do bazena.

U nadi da će u Srbiji uskoro biti objavljena vaša druga knjiga, šta sledeće možemo da očekujemo od vas?

- Nadam se da će uskoro u Srbiji biti objavljena moja druga knjiga Šest osumnjičenih, koja je ugledala svetlost dana krajem leta 2008. Reč je o neobičnoj priči o životu šestoro različitih ljudi, koje povezuje to što su osumnjičeni za isto ubistvo. Tako sam, koristeći anatomiju jednog ubistva kao okvir, pokušao da stvorim naraciju sa šest različitih glasova: penzionisanog birokrate, bolivudske glumice, ambicioznog političara, kradljivca mobilnih telefona, lakovernog Amerikanca i pripadnika plemena iz kamenog doba. Uveliko razmišljam i o trećoj knjizi. Zasad znam da ću je smestiti u fiktivnu zemlju koja se geografski nalazi veoma blizu Srbije.