Prikaz knjige „Grenland“: O Trampu uz pivo od glečernjače, a na Grenlandu

Putopis Viktora Lazića o Grenlandu objavljen je baš kad je Tramp saopštio da mora imati to ostrvo. Zato, iako u njemu ima malo politike, čitate ga misleći kako će jednog dana sva ta lepota postati Las Vegas...

Nekako baš u vreme kad je Tramp saopštio da mora imati Grenland i time ga lansirao na vrh svetskih tema, Laguna je objavila putopis Viktora Lazića „Grenland: Zaleđeno srce planete“. Mora se priznati: u pravi čas!

„Grenland“ je priča o lepoti ledenih gromada, o Inuitima i njihovom životu, i o onom što je autor ove knjige video i osetio tokom mesec dana provedenih sa njima. Iako u njoj Trampa ima samo u neophodnim tragovima, vi je sve vreme čitate misleći na ono šta im se sprema. Knjizi to, naravno, ne smeta. Naprotiv.

„Kada sam krenuo ka Grenlandu, ta ogromna ledena pustopoljina malo kome je bila zanimljiva. Neposredno pred moje poletanje ka gradiću Narsarsuak, Donald Tramp je prvi put ispoljio interesovanje za ovo ostrvo, sa željom da ga kupi od Danske, a sada, nakon pet godina, upravo kada knjiga izlazi iz štampe, događa se pravi deža vi – ponovo je predsednik Sjedinjenih Američkih Država potencijalni kupac Grenlanda, koji, uostalom, niko i ne prodaje!“, napisao je Lazić u uvodu knjige.

Takođe i da mu je prijateljica Inaućanka Ulunnguak rekla da su „Amerikanci već preuzeli Grenland, premda to još nije ozvaničeno“. Ispričala mu je da su sasvim slučajno, ispod debelih naslaga leda, otkriveni ostaci tajne vojne baze iz vremena hladnog rata. Ispostavilo se da je to tajni grad ispod leda sa 21 podzemnim tunelom od tri kilometra iz koga je 1959, u slučaju svetskog sukoba, planirano ispaljivanje nuklearnih bojevih glava, a sve na osnovu sporazuma između SAD i Danske. Baza je zatvorena 1967. i sve do slučajnog otkrića – ostala nepoznata javnosti.

„Ni Danska, ni Amerika, već nezavisni Grenland!“, rečenica je koju Lazić citira na početku jedinog poglavlja koje je odvojio za Trampa, Dansku i politiku mada provejava kroz svih 550 strana knjige, a koju je izgovorio njegov stari prijatelj Nanurđuk. Poglavlje se zove Ne prodajemo se Trampu i nismo Eskimi! drugo je u knjizi, odmah nakon onog u kom Lazić objašnjava zašto se na Grenlandu ljubi nosom, što mu je nekako prirodno i logično mesto s obzirom na ovdašnju listu asocijacija o Grenlandu.

Poglavlje o Trampu se takođe dešava na odgovarajućem mestu, u kafani, gde sa Nanurđukom („Zvezdar“ na srpskom) i njegovim društvom piju pivo od „glečernjače“, vode dobijene topljenjem sante, koje je najskuplje na svetu – konzerva košta čak deset i po evra. Kafana je zapravo sobica u metalnom kontejneru koju je njih osmoro pivopija ispunilo, a turu za turom im donosi oniska punačka dama s istaknutim dekolteom. U jednom momentu Lazić pita: „Koliko mislite da bi koštao Grenland“, što je doskora bilo uvredljivo pitati, a od Trampa na ovamo – uobičajeno. Prvi odgovor je bio: „Neke stvari nisu na prodaju. A nekim ljudima je sve na prodaju.“ Zatim da im je još „1946. nuđeno sto miliona dolara, što bi danas bilo oko jedna i po milijarda“.

„Čitao sam da bi realna cena bila trideset do sedamdeset milijardi dolara. Samo mi nije jasno ni šta bi oni radili sa nama i našim Grenlandom, niti šta bismo mi radili sa njihovim parama. Bilo bi strašno ako bi napravili severni Las Vegas, pa da pored jedne pustinjske kockarnice, naprave i jednu ogromnu na ledu“, rekao je Terhoronijanhen, što na srpskom znači „Prekriven snegom“. Tukutok („Darežljivac“) je rekao da bi u tom slučaju sigurno oni platili trostruko „samo da vratimo svoju zemlju“.

Lazić priča da su tada, 2019, američke zastave bile gde god bi bacio pogled. Kad je nakon dugog leta stigao na Grenland, zbunile su ga. S obzirom na to da je u to vreme Tramp izjavio da bi rado kupio Grenland, pomislio je: možda je ovo sad ledeni Trampland? „Moji inuitski prijatelji brzo su me razuverili. Zastave su bile tu zato što je taj aerodrom nekada bio američka vojna baza, pa ceo grad svoje postojanje duguje Amerikancima.“ Rekli su mu i da su „Amerikanci izgradili vojne baze i mnogo objekata, mnoga naselja ne bi postojala bez njihovih ekonomskih resursa i rada. Zato se na mnogo mesta u znak poštovanja često uz grenlandsku i dansku vijori i njihova zastava“.

Ispričali su mu da je na severu smeštena velika američka baza za koju im „ne plaćaju ni cvonjka! A ta baza je njihov glavni centar za održavanje vojne ravnoteže na Arktiku. Čak ne dozvoljavaju ni da ih naši brodovi snabdevaju, sve dovoze njihove kompanije iz Amerike. Zamisli bezobrazluka!“

O Danskoj Lazić kaže da je ubedila Inuićane kako je nezavisnost Grenlanda nemoguća jer bi odmah bankrotirali, i pita se zašto su Danci priznali „nezavisnost samoneodrživog Kosova kada je to razlog da Grenlandu ne daju državnost“. Navodi i da je prema istraživanjima iz prošle godine 84 odsto stanovnika za nezavisnost, kao i da danas među Inuitima i Dancima vlada razumevanje i poštovanje. Citira ih da kažu: „Mi razmišljamo srcem, Danci mozgom“, ali i da „oni nama sve lepo objasne – zašto za koga treba glasati, ali kada Inuit dođe na glasanje, papirić uvek zaokružuje srce, nikad mozak!“

Dugo su ostali u kafani, mnogo popili. „Kako da ne pijem kada sve što moja duša želi jeste da vozi sanke po ledu i lovi među ledenim santama, a ja sada rintam u fabrici ribe? Šta mi vredi novac kada su mi oduzeti sunce i more? Ne pripadamo ovom danskom svetu, ali ne pripadamo više ni onom našem, starom. Velika je tragedija kada čovek nije svoj, a na svome je“, rekao je pri rastanku Zvezdar.

Zvuči nam poznato, zar ne?

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme