Večernje novosti o "Lutajućem Bokelju"

„Danas imamo pučinu pisaca koji gube sebe dobijajući tiraž. Čitaoci vape za učiteljem, jer su se pogubili po uzburkanim našim vremenima.“

Dok je bio u nastajanju, u rukopisu, roman mladog pisca Nikole Malovića dobio je nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“. Nedavno je ovenčan uglednom nagradom „Laza Kostić“, a u međuvremenu knjiga je „izašla na glas“, u minuloj godini našla se na 22. mestu najtraženijih knjiga pa izdavač „Laguna“ priprema treće izdanje.

Veoma dinamična, ali složena priča odvija se u Bokokotorskom zalivu, a glavni junak je Niko, neka vrsta modernog Odiseja, novinar lokalnog radija, koji, tragajući za ženom kazuje o prošlim i sadašnjim danima, neobičnim zbivanjima i zanimljivim likovima koji podsećaju na tradicionalni bokeljski karneval, kome je, takođe, posvećeno jedno poglavlje. Njegovo pripovedanje je dato u 24 dela, koliko ima i pevanja slavni Homerov ep o junaku sa Itake.

Rođen 1970, u Kotoru, Malović je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, objavio je knjigu kratkih priča „Poslednja decenija“, novele u dramskoj formi „Kapetan Vizin – 360 stepeni oko Boke“, „Peraški goblen“ i, kako navodi, oko 2.000 različitih tekstova. Živi i radi u Herceg-Novom kao knjižar.

* Koliko vam je nagrada iz Pekićevog fonda dala podsticaja da dovršite roman, koji ste, inače, pisali punih pet godina?

- Veliki sam dužnik Fondacije „Borislav Pekić“. S te adrese dolazi podsticaj, i on je sve vreme bio od duple širine. Naime, predsednik žirija, akademik Palavestra, izrazio je u jednom trenutku bojazan da tako ambiciozan književni projekat uopšte može biti napisan! „Lutajući Bokelj“ je mega-sistem, s novom geografijom u srpskoj književnosti, i sa likovima koji podučavaju, a ne samo zabavljaju. Trebalo je opravdati ukazano poverenje. Pekićev kredit, figurativno rečeno, jedini je kredit koji sam u životu uzeo. I vratio ga s kamatom u umetnosti, želim da vjerujem.

* U romanu je jaka nota kritike modernog globalizma. A opet, valjda nas je to istorija naučila, nije rešenje ni zatvaranje u sopstvene atare. Kuda onda?

- Reči iz vašeg pitanja mogu se drukčije presložiti. Celu ratnu 1999. proveo sam sa suprugom u Beogradu. Jedne noći pune kolaterale, video sam u ženinim očima da ona u mojim pak vidi gdje više ne verujem u demokratiju. Istorija me naučila da nas u atar nije samo zatvaralo generalno srpsko neobrazovanje, nedopustiva neukost, nego i da smo namjerno zatvarani. To danas vidimo jasnije, kao sudionici neverending serije aktuelnih događanja. Kuda onda? Nikud. Zar moramo ići? Junak romana odabrao je, kao i Odisej s početka njegove priče, da živi gdje se rodio. Drugo je pitanje da li će se savremeni bogovi složiti s našom odlukom da živimo na Itaci. Kuda onda? – pitanje je za bogove globalne demokratije.

* U „Lutajućem Bokelju“ ima mnogo pojedinosti iz skorašnjih dramatičnih događaja na ovom prostoru (bombardovanje, referendum, kosovska drama). Da li je bilo nekih dilema prilikom pisanja o ovim vrućim zbivanjima?

N.M: Dilema je jedino bilo oko toga kako da na adekvatan način jednim udarcem ubijem više metaforičnih muva. U romanu se, recimo, na Bokeljskom primorju pojavljuju tri pregojene američanske supružnice, Koni, Megi i Kimberli. Forenzičarke su, udate jedna za drugu i treću istovremeno, i obrele su se na letovanju nakon što s bočicama koka-kole premetaše poginule po Kosovu. Kakva suprotnost mitu, pomislio sam gradeći ih od realnog materijala, kakve anti-Kosovke devojke, kakvo trojstvo, kakvo potkazivanje fenomena prava, a po kojem ćemo se sutra, pravno-legalno, moći da oženimo rođenom majkom.

* Na meti vaše ironije i sarkazma našli se se i neki modeli savremenog književnog pripovedanja, kao što je to postmodernizam. Šta Vam smeta kod postmodernista?

- Nemam generalno negativan stav prema postmodernizmu. Mi po navici sve što danas nastaje smeštamo u rečenu fioku, jer kanda nemamo dovoljan odmak. Čak bih se usudio reći da je postmodernizam mrtav. Roman „Lutajući Bokelj“ pisan je manirom duhovnog realizma. Neki kritičari po terminološkoj inerciji u tekstu pronalaze elemente magijskog realizma. No, magijskog realizma u „Lutajućem Bokelju“ nema. Sve neobično što se događa, može se dogoditi. Na jednom katastarskom pikselu države Kotorske, voda u Zalivu vri. Ja sam se već kupao po plićacima u kojima su se školjke pootvarale od vrućine.

* Pod lupom ironije našle su se neke istaknute ličnosti kao što su pisac Milorad Pavić i kritičar Aleksandar Jerkov. I to pod punim imenima i prezimenima. Je li to neka vrsta namerne provokacije, književne igre ili ima neki drugi smisao?

- Pavića poštujem iznad svih. Jerkov je moj Profesor. S njima sam poželio da dugoročno debatujem u vezi sa onim što je duhovna poenta romana. Jerkov, onaj iz romana, ugradio je u dlan biblijski kod, i njime platio jednu budvansku turu vina. Želim da realni Profesor i ja vino plaćamo do konca realnim novcem, ne dušom.

* Posebna zanimljivost romana je jezik kojim je napisan, sa mnogo bokeljskih reči i izraza, što je retkost u našoj savremenoj književnosti. Zašto ste se odlučili za takvu jezičku matricu?

- Srpski mediteranski roman jedino može da nastane iz reči koje se na našem delu Sredozemlja govore. More prelepih reči bilo bi zaboravljeno, da nisu konačno konzervirane. „Lutajući Bokelj“ ih je upakovao kao sardine, i te su reči jestive, u svakom oku gladnom Mora u našoj knjievnosti.

* Kao knjižar u stalnom ste kontaktu sa čitaocima. Da li ste mogli da uočite šta ljudi najviše traže u knjigama?

- Stalno traže pisca koji će sve vreme i kroz sve knjige da im kazuje o njima samima. Zato danas imamo pučinu pisaca koja kalkulišu sa najmanjim zajedničkim čitateljskim imeniteljem. Gube sebe dobijajući tiraž, što je gotova formula. Čitaoci vape za učiteljem, jer su se pogubili po uzburkanim našim vremenima. U tom je smislu dolazak u hercegnovsku Knjižaru So (budući su knjige uvek so) – događaj: isključivo visokoobrazovani knjižari pretvaraju se u ono što jesu, u esencijalne učitelje, i svakom čitaocu pronalaze knjigu na način na koji bi i travar svakoj boljci pridodao samoniklo kakvo, ljekovito ime.

Dragan Bogutović