Vargas Ljosa o Borhesu: Njegov svet daleko je od mog, ali je neverovatan pisac

Peruanski dobitnik Nobelove nagrade govorio je na meksičkom Hej festivalu o svojoj najnovijoj knjizi „Pola veka sa Borhesom“, posvećenoj argentinskom piscu koji ga je potpuno očarao.

Mario Vargas Ljosa je govorio o velikom Horheu Luisu Borhesu, piscu koji ga je opčinio od trenutka kada ga je prvi put čitao.

On je, kako bez ustezanja kaže, „neverovatan, originalan i fascinantan“ književnik koji je bespogovorno pokrenuo revoluciju na španskom govornom području, stvarajući prefinjena dela zahvaljujući odličnom poznavanju svetske književnosti.

„Bio je to šok za mene kada sam ga otkrio“, priznaje dobitnik Nobelove nagrade.

Sedeći ispred laptopa, sa slušalicama na glavi i ispred police prepune knjiga, peruanski književnik prisećao se (uz poštovanje i dozu humora) o književnoj sponi koja ga je ujedinila sa argentinskim suparnikom.

Objašnjava kako se upoznao sa Borhesovim radom zahvaljujući Luisu Loajci, koji je bio odgovoran za pojavu knjiga autora „Alefa“ u Peruu.

„Bio sam užasno impresioniran njegovim pričama“, kaže Vargas Ljosa.

Premda je na početku među njima postojala netrpeljivost, kako kaže, to je bilo zato što je u mladosti bio pod snažnim uticajem vizije književnosti Žan-Pola Sartra i egzistencijalista, za koju su verovali da mora biti kompromitovana – da bude sredstvo kojim će se uticati na promene u društvu.

„A Borhesa politika nije zanimala, nije ga interesovalo da menja društvo.

Stvarao je fenomenalnu književnost, sa osvrtom na prolaznost, što se kosilo sa Sartrovim pogledom na svet“, objašnjava književnik.

Zbog toga je, kako je objasnio uz razigrani smešak, Borhesa počeo da čita krišom.

U onlajn razgovoru, peruanski novinar Raul Tola ispituje Vargasa Ljosu kako je upoznao argentinskog književnika.

Bilo je to 1963. godine, tokom promocije koju je Borhes imao po Francuskoj, u posleratnoj Evropi kojoj je Latinska Amerika delovala kao divljina u kojoj vladaju naoružani i nasilni ljudi.

Upravo tu, u Sartrovoj domovini, književnik iz Buenos Ajresa očarao je Francuze, toliko da je gomila publike bila prisutna na sva tri njegova pojaviljivanja – „uključujući i čuvene pisce, koje je privukao sav taj sjaj“ – dok mu je francuska štampa posvetila nebrojeno izveštaja, a izdavači objavili nove tiraže.

„Takvo neviđeno priznanje ubrzo se prenelo i na Latinsku Ameriku, opstalo je i mnogi su počeli da ga čitaju.

Prestiž koje njegovo ime povlači proisteklo je upravo od tog putovanja.

Bilo je veoma uzbudljivo to što je jedan Latinoamerikanac došao u Francusku i, skoro slep, prouzrokovao takvu eksploziju svojim tečnim francuskim, što je oduševilo Francuze“, kaže Vargas Ljosa.

Dvadeset godina kasnije, 1983. godine, Vargasu Ljosi ukazala se prilika da intervjuiše Borhesa u njegovom dvosobnom stanu u Buenos Ajresu.

„Ono što me je najviše impresioniralo bila je skromna atmosfera u kojoj je živeo.

Borhes je uvek vezivan za prilično privilegovan deo društva, ali taj dom je bio skroman i o njemu se brinula jedna devojka“, priseća se.

Iznenadilo ga je i to što u samoj kući nije bilo Borhesovih knjiga ili knjiga o Borhesu.

„Ko sam ja da se poredim sa Šekspirom ili Servantesom“, odgovorio mu je kada ga je upitao.

Pri kraju razgovora, Argentinac je zamolio Peruanca da mu pročita naglas pesmu engleskog autora koji se nalazio u književnikovoj biblioteci, ali ono što je ostavilo najveći uisak na nobelovca bila je voda koja je prokišnjavala, koju je tog dana primetio u kući – scena koju je iskoristio u tekstu koji je napisao nakon intervjua.

„Nikada mi nije oprostio što sam to naveo, iako je tekst napisan uz puno ljubavi i poštovanja.

Rekao je na to: ’U redu, taj momak koji me je posetio je novinar, ali mi je ostavio utisak nekoga ko je došao da mi proda kuću’“, rekao je Vargas Ljosa uz smeh.

Pisac je takođe pomenuo mračniju Borhesovu stranu – poštovanje koje ima prema pučkim režimima:

„Bio je žrtva peronizma (politički pokret zasnovan na političkoj ideologiji i zaostavštini bivšeg presednika Huana Dominga Perona), kao i cela Argentina, slavio je vojni puč protiv Perona i saosećao sa vojskom, imao je vojne heroje, i upravo taj vojni uticaj može se osetiti u njegovim pričama.

Prihvatio je odlikovanje od Pinočea u trenutku kada je ovaj ubijao, mučio ljude. Teško je to prihvatiti kod pisca koji je delovao kao neko ko je iznad dobra i zla“.

Autor „Razgovora u Katedrali“ priznaje da su uprkos divljenju koje oseća prema Horheu Luisu Borhesu, njegova dela veoma različita od onoga što sâm piše. „Borhesov svet veoma je udaljen od mog, jer sam mnogo realističniji zbog Sartrovih ideja o književnosti koja su uticala na moj rad. Tip pisca koji se trudim da budem znatno se razlikuje od Borhesa, što me ne sprečava da mu se i dalje divim i da ga i dalje smatram neverovatnim književnim stvaraocem, koji je napravio revoluciju u španskom jeziku neverovatnim proznim delima, na način koji je toliko suptilno pokazivao u svojim pričama, gde se priča mic po mic pred vama otkriva. On je odista neverovatan, originalan pisac“.

Izvor: newsrnd.com (originalni izvor: El Pais)
Prevod: Aleksandra Branković