Trejsi Ševalije: pisanje je magični trik koji me uvek iznenadi kada ga izvodim

U ovom tekstu koji je objavljen u britanskom Gardijanu, Tresji Ševalije vrlo iskreno i duhovito govori o tome kako izgleda njen „dan za pisanje“. Govori o tome kako je napredovala u savladavanju tehnike odlaganja, kako uživa u istorijskom istraživanju, i o tome kakav je osećaj kada napokon počne sa pisanjem.

„S jedne strane, žarko bih želela da mogu da opišem svoj tipičan radni dan. Čula sam da postoje 'časovi produktivnosti i zadovoljstva' kada pisac, moram dodati da to obično bude muškarac, sedne svakog jutra u devet i uz jedan espreso, piše negde do jedan po podne, pa onda skuva neko porodično jelo, ponovo piše od dva do pet po podne, potom odigra partiju tenisa i na kraju posle večere, uz čašu singl malt viskija u ruci razmatra šta je napisao tog dana. To je scenario za kojim žudim, i koji, istovremeno, prezirem. Ja nikada neću biti u stanju da to radim na tako kontrolisan i ustrojen način.

Veliki deo zadovoljstva u pisanju istorijskih romana se krije u istraživanu građe: uživam da budem zakopana u biblioteci gde čitam o tehnikama kalemljenja jabuka u 19. veku, ili simboličkom značenju bilja u srednjem veku, ili dnevnike rudara tokom Zlatne groznice. Još više uživam kada sam napolju i stojim pored džinovske sekvoje u Kaliforniji, ili kada idem u lov na fosile na plaži u Lajm Ridžisu, ili kada šetam od Sohoa do Spitalfildsa zamišljajući da je 1792. godina. Istraživanje mi daje ideje, a to mi pomaže da stvorim likove i zaplete.

Istraživanje je lako; pisanje je teže. Teško je zato što je to obično suvoparan posao. Najproduktivnija sam kada mi je dosadno i kada mi dani samo prolaze – nema nikakvih beleški u dnevniku, nikakvih sastanaka ili putovanja ili izlazaka sa prijateljima. Trebaju mi sati pre nego što prionem na pisanje. Sati ispijanja čaja, proveravanja i-mejla, proveravanja naloga na Tviteru i Fejsbuku, vesti... Drago mi je kada treba da odgovorim na telefonski poziv (ne, uošte mi ne smetate – molim vas, zovite me!), čak i poštu otvaram istog trenutka kad stigne. Dok se bavim istraživanjem nekih opskurnih činjenica stignem do poptuno nepotrebnih informacija. I onda iznenada odlučim da pogledam nove automobile na internetu, ili da potražim nove zavese.

Neretko imam potrebu da izađem iz radne sobe u kojoj se nalazi računar, u kojoj su prozori sa pogledom na živote mojih komšija, i prosto odem u dnevnu sobu ili za sto u kuhinji. Najbolje se osećam u Britanskoj biblioteci gde se i sada nalazim dok ovo pišem. Odložim telefon, ponesem svoj laptop ili spise, i sednem u tišini koja mi pomaže da se koncentrišem je su i ostali oko mene fokusirani i posvećeni radu. Ništa vas bolje ne podstakne na rad od drugih ljudi koji su uposleni nečim.

A šta se desi kada uspem da prevaziđem sve smetnje i kada napokon krenem da pišem? Za početak napišem jednu rečenicu, pa onda još jednu, pa još jednu. Prvo na papiru, hemijskom (kada sam u Britanskoj biblioteci onda olovkom), a na računaru kasnije. Neverovatno brzo napišem čak 1000 reči, i prazan papir koji me plaši svakog dana iznenada postaje ispunjen rečima i ja sam za taj dan završila s poslom.

Ali šta se dešava kada hemijska neće da radi, pa prekida, pa opet neće da radi? Izvedem trik koji i mene samu uvek iznenadi. Ja sam u ovom svetu, za svojim radnim stolom ili u kuhinji, ali istovremeno u mojoj glavi se nalazi drugi svet prepun ljudi koje nikada nisam fizički srela ali ih poznajem do srži. Čitav taj drugi svet i ti ljudi onda pojure kroz moju hemijsku da izađu van i to veoma silno i uporno.

Duboko u stomaku osetim da sve ide kako treba kada se stopi ono što je rečeno sa onim kako sam htela da bude rečeno. U poeziji se to ne dešava sa svakom rečju; proza je opuštenija i sa njom je lakše. Ali kada krene, možda jednom dnevno ili dva puta ako sam baš u elementu, pisanje postane uživanje. Kada se to desi, pogledam unazad i nasmejem se koliko sam vremena i truda uložila da odložim ovaj momenat. Čega li sam se toliko plašila? Znam čega: metafora koje odzvanjaju, likova koji govore istinu, iznenađujuće kombinacije određenih reči.

Sledećeg dana opet sve iznova, ako mi se posreći. Užas praznog papira. Predugo okolišam; sednem; krenem da pišem. Mora da bude kako treba ili neće uspeti. A često ne uspeva.

Jejts je najbolje opisao posao pisca kada je rekao 'Ne žuri; ne odmaraj se'. I Beket je to dobro objasnio: 'Nećeš uvek uspeti. Nije važno. Pokušaj ponovo. Ponovo omani. Omani bolje'.

Tako i ja, nekih dana omanem, a nekih, boljih dana, omanem bolje.‟

Njen poslednji roman preveden na srpski jezik „Plodovi na vetru‟, objavila je Laguna kao i sedam prethodnih.

Izvor: www.theguardian.com