Kad nas neko voli, poznaje nas bolje od nas samih. Čime se, ako ne ljubavlju, može opravdati (posle knjiga „
Novi početak“ i „
Jedan po jedan“) treća svetska premijera novog romana „
Ubistvo za prezauzete“, koju
Toni Parsons odlučuje da predstavi srpskoj publici, gotovo tri meseca pre britanske.
Došao je u utorak oko 18.00 u Beograd, a već pre 22.00
ponosno objavio na Instagramu da je knjižara na Terazijama postala njegova omiljena, jer su izlog ulepšala dva najnovija romana – „Ubistvo za prezauzete“ i „
Ko je ona bila“ – i najavila da će njegov celokupan boravak biti nešto drugačije. Početak našeg intervjua bio je najavljen za sredu u 11 sati, ali smo se, Toni Parsons (koji se vraćao iz svoje jutarnje šetnje), prevodilac Nenad Dropulić, fotografkinja Tamara Stanojčić i ja susreli desetak minuta ranije ispred hotela „Moskva“. Idući kroz baštu hotela, prema sali u prizemlju, u kojoj je predviđen razgovor sa medijima, stigli smo autor i ja, znajući koliko voli fudbal, da popričamo o čudesnom preokretu Real Madrida protiv Borusije iz Dortmunda i o Vinisijusu Žunioru. Kada smo se smestili, želevši da iskoristimo vreme pre prvih zakazanih susreta sa medijima, započeli smo priču.
Kako započinjete dan: pišete li svakoga dana ili dozvoljavate sebi i višednevni predah? Koliko se dani kada pišete roman razlikuju od onih kada se bavite drugim aktivnostima? Kako provodite vreme kada ne pišete?
Ako pišem roman, to je kao trčanje maratona, moraš održavati određeni ritam. Moraš svakog dana raditi nešto. Ne možeš imati dane kada ne radiš na njemu. Čak i kada samo razmišljaš o tome – i kako starim, sve više shvatam – razmišljanje o romanu i priči koju želim da ispričam zapravo je važnije od samih tehničkih aspekata pisanja, samo znati šta, videti knjigu u svojoj glavi. Moji dani su veoma disciplinovani, u smislu da su prilično usmereni na rad i ciljeve. Svaki dan ima cilj, bilo da je to određeni broj napisanih reči, osmišljeno poglavlje ili rešena tačka u zapletu. Dakle, postoji cilj, i nisam previše strog prema sebi. Postavljam sebi dostižne ciljeve, koje je moguće ostvariti ako uložim trud, a to mi zauzme možda pola dana. To uradim prvo, a onda imam niz drugih stvari koje radim gotovo svakodnevno. Radim jogu svaki dan. Radim vežbe sa tegovima, sviram gitaru, idem u teretanu nekoliko puta nedeljno, ali postoji nekoliko stvari koje sam shvatio kako starim. Sada imam 70 godina i moram se istezati svakog dana. Mom starom telu je potrebno da se istegne. Dakle, sve je usmereno na rad. Živim prilično miran život. Možda izađem na večeru sa prijateljem jednom nedeljno, različitim prijateljem svakog puta. To mi se sviđa, ali sve je usmereno na rad i ne osećam baš da mnogo radim, ali radim konstantno. Radim dosledno svakog dana. U meni postoji nešto, možda to dolazi iz odrastanja u siromašnoj, radničkoj porodici. Prirodno mi je da ustanem i radim, da poštujem disciplinu. I prija mi.
Pre nego što započnete pisanje knjige, koliko dugo promišljate o zapletu, likovima? Nekoliko meseci?
Da, postoji period od nekoliko meseci kada razmišljam o tome, i čak i kada započnem, započinjem u fazi kada više razmišljam nego što pišem. Još radim na tome, i onda dođe trenutak kada napišem već 70 stranica nove knjige i razmišljam o tome kako da proširim priču i učinim je dužom. Dakle, postoji teorija da je svaki pisac ili arhitekta ili baštovan. Arhitekta ima nacrt pre nego što počne. Ima nacrt gde će biti svaki prozor i temelj, dok baštovan improvizuje, orezuje i sadi stvari u hodu. Po mom iskustvu, svaki pisac mora biti oboje. Moraš biti i arhitekta i baštovan.
Imati nešto kao okvir?
Da, okvir, dobro je imati taj okvir. Dobro je imati to, da znaš gde ideš. Kao kada vozite na dugačkoj relaciji, nije važno koje sporedne puteve odaberete ili ako skrenete pogrešno, sve dok znate gde želite da stignete.
Kako se Vaši ukućani prilagođavaju u Vašim fazama stvaralaštva: da li Vam je potrebna potpuna tišina ili dopuštate i svojim bližnjima tada? Kakav ste tip pisca: jutarnji ili noćni?
Da, jutro je moje vreme. Zasigurno sam jutarnji pisac i mislim da smo tada najproduktivniji. Tada su nam nivoi energije viši, dok opadaju kako dan prolazi. Nekada sam ostajao budan celu noć pišući, kad sam imao 22 godine, ali ne verujem da sam napisao išta kvalitetno. Ne bih to preporučio. I uvek imam svoju sobu gde mogu da se povučem i pišem. Znate, u braku sam sa suprugom već preko 30 godina, pa je ona navikla na mene. Zna da se izgubim u tome. Ako mi se obrati dok pišem, to je kao da nekoga probudiš iz sna. Baš tako. Ako me probudi da mi kaže da je pukla cev ili nešto slično, kao da izlazim iz sna. I moja ćerka je na fakultetu, pa je ne viđam često. Dakle, uglavnom smo samo moja supruga i ja, i ona me pušta da radim. I da, često me upravo ona podseti da se vratim na posao.
Šta prvo uradite kada se probudite? Pišete nešto, pijete čaj ili kafu, ili radite vežbe?
Poslednjih 12 i po godina svakog jutra prvo bih izvodio psa u šetnju. Ustao bih i izveo svog psa, ali moj pas je uginuo u maju. Imao je 12 i po godina. Pokušavam da se držim te rutine. I dalje idem u istu šetnju u koju smo odlazili Sten i ja, punih 12 i po godina. I dalje idem, ali sada bez njega. Bio je divan pas i ogroman je gubitak izgubiti psa, i mislim da je to zaista kao… Bože… tako je blizak, tako intiman odnos.
Ovde smo se zaustavili jer su novinari najvećih medijskih kuća došli na dogovoren razgovor i, nakon dva i po sata, tokom kojih Toni Parsons ni u jednom momentu nije pokazao ni zametak umora, već je disciplinovano i profesionalno odgovarao na svako pitanje. Kada su svi novinari otišli, nastavili smo gde smo stali.
Naš znameniti pesnik Miroslav Antić rekao je: „Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si spreman da izdržiš samoću.“ Da li ste od onih ljudi koji vole društvo ili Vam više prija da se osamite s vremena na vreme?
Da, nikad ne doživljavam samoću kao nešto teško. Ne doživljavam je tako. Nikad me ne opterećuje. Ne smeta mi da budem sam. Mislim da je to zato što nisam imao braću ni sestre, pa mislim da se od ranog doba navikneš na to da si često sam. Volim društvo. Trudim se da jednom nedeljno večeram sa nekim od prijatelja. I volim brak. Uvek sam imao suprugu ili devojku, i one su uvek bile moji najbolji prijatelji. Uvek sam provodio vreme s njima, ali ne smeta mi da budem sam. Zaista mi ne smeta. Nikada ne osećam da je vreme provedeno sam uzaludno. Volim društvo, ali sam prilično stidljiv. Nisam osoba za velike žurke. Mislim da je to takođe zato što sam jedinac, tako da se osećam prijatno kad sam sâm. Pretpostavljam da mi nakon nekog vremena dosadi pa poželim da izađem na večeru, da vidim svetla grada i popijem nekoliko pića. Kako starimo, prijateljstvo zahteva trud. Morate se potruditi, posebno kako starite. Imate decu, zdravstvene probleme. Morate svesno ulagati trud da biste održali prijateljstva. A mnogi ljudi to ne rade. Mnogi jednostavno dopuste da im prijateljstva izmaknu. I mogu videti da bi se to desilo ako se ne bih potrudio, ali treba i druga osoba da se potrudi. Morate održavati ta prijateljstva. I ne možete nova prijateljstva učiniti starim.
Vi ste sin marinca koji je dobio specijalni Orden za izuzetnu službu u Drugom svetskom ratu. Da li je Vaš otac svoje vojne navike u vidu discipline na Vas preneo i u kojoj meri je vaspitanje uticalo na Vaš izbor zanimanja?
Uticalo je na moj izbor profesije u smislu da su moji roditelji dugo pokušavali da imaju dete, ali nisu uspevali. Dakle, kada sam se rodio, oni su još bili prilično mladi. Bili su u svojim dvadesetim. Oboje su imali čvrste ideje o tome šta žele da postanem. Moj otac je želeo da budem snažan momak. Hteo je da se bavim boksom, nije imao ambiciju da postanem snažan kao on jer bi to bio veliki izazov. Ali želeo je da budem muško dete. A moja majka je želela da mi čita priče. Želela je da me drži u krilu i da mi čita priče o Medvedu Rupertu. Bio sam prilično zastrašen od mog oca jer mi je kupio boksersku vreću i male, dečje bokserske rukavice. Bila je to vreća za udaranje pričvršćena za drvenu dasku. Stao bih ispred nje, udarao, a ona bi se vraćala i udarala me u lice. I ja sam to radio. Ali svakako sam više voleo priče sa mamom. U mom okruženju nisam poznavao nijednog pisca, niti ikoga sa karijerom. Svi odrasli koje sam poznavao imali su posao. Radili su u prodavnicama, fabrikama. Nisu o tome mislili kao o nečemu višem od načina da zarade za život. Ali prilično rano sam shvatio šta želim da radim. Shvatio sam rano da mi je stalo do toga dovoljno da bih ja mogao. To je bilo kao kada neki ljudi počnu da sviraju muzički instrument. Ali za mene su to bile priče. Samo sam želeo da pričam priče. Bilo je to vreme kada su novine i časopisi bili svuda i nije vam bila potrebna diploma. Nije to bilo kao biti doktor ili advokat. Svako je mogao da se bavi time, ako je bio dovoljno dobar. Da, mislim da sam možda od oca dobio dozu discipline. Mislim da je to povezano sa činjenicom da je bio radnička klasa i vojnik, jer je morao da izdržava svoju porodicu. Kada sam mu rekao da želim da budem pisac, mislim da bi više voleo da sam ostao u školi, da sam otišao na univerzitet. Imao je starijeg brata Kena koji je studirao na Kembridžu, zahvaljujući nekoj stipendiji za decu iz siromašnih četvrti. Moj otac je imao veliko poštovanje prema obrazovanju, koje ja nisam imao. Ali rekao mi je: „Jedini savet koji bih ti dao jeste da nastaviš da zarađuješ. Uvek zarađuj. Šta god da radiš, juri svoje snove čitavog života, ali obezbedi da stalno imaš prihode, jer ćeš imati račune, imaćeš porodicu, imaćeš struju, gas i sve što treba platiti.“ I to je bio dobar savet. Jer karijere imaju uspone i padove. Na primer, možeš imati urednika koji te voli, u izdavačkoj kući ili novinama, ali i oni imaju svoje karijere, ili mogu biti otpušteni. To se dešava stalno. Tako da je njegov savet, da uvek zarađujem, bio odličan. Trenutno nemam ugovor za knjigu koju pišem – „Čovek i pas“. Ne znam da li će ikoga interesovati. Ali imam kolumnu u novinama, pa mi taj prihod dolazi svakog meseca i mogu da računam na to. To mi daje kreativnu slobodu. Dakle, moj otac je imao ogroman uticaj na mene. Uveo me je u realnost radničkog čoveka, da uvek imam odgovornost da donesem platu. Nije važno, sanjaj da budeš fudbaler, filmska zvezda ili pisac, sanjaj šta god hoćeš, ali računi će biti tu da se plate, i moraš to da prihvatiš.
Rekli ste da je Vaš najveći porok što nikada niste zadovoljni, nikad istinski srećni, čak ni u trenucima slave. Da li ste u međuvremenu uspeli da spoznate trenutke sreće? Šta je potrebno da se desi da biste uspeli u tome?
Da, uglavnom sam srećan, prilično sam zadovoljan kao osoba. Srećan sam jer sam sinoć dobro spavao, osećam se dobro i imam dosta posla danas. Zadovoljan sam tim sitnim stvarima. Profesionalno, međutim, često osećam nezadovoljstvo. Smatram da stvari uvek mogu biti bolje ili da mogu biti urađene na bolji način. Recimo, uzeo sam dve godine slobodno da napišem „Jedan po jedan“, gde sam uložio dosta truda. Tokom tog perioda nisam zarađivao, iskoristio sam sav novac koji sam uštedeo, čak i svoj penzioni fond. Bila mi je potrebna uspešna prodaja knjige. I knjiga jeste dospela na prvo mesto na
Sunday Times listi bestselera, ali je tu bila samo jednu nedelju. Naravno da sam bio zadovoljan, ali razmišljao sam: samo jedna nedelja? Koliko bi, na primer, Dž. K. Rouling ostala na toj listi? Bilo je to pomalo razočaravajuće. Ipak, mislim da to nezadovoljstvo nije loša stvar jer često znači da želim da svoje delo unapredim. Iako poštujem rokove zbog svog novinarskog iskustva, kad pišem roman, ponekad jednostavno znam da mu je potrebno još rada da bi dostigao nivo kakav zaslužuje. Ta želja da unapredim svoje delo može biti korisna jer me motiviše da knjiga bude što bolja. Što se tiče kritike, nisam sklon da se osvrćem na nju. Mislim da ne bi trebalo da me brine šta drugi misle, jer su neki aspekti, kao što je reakcija čitalaca ili kritičara, van moje kontrole. Nedavno sam imao sastanak u vezi s TV serijom
Max Wolfe i dobio razne komentare. Kada su mi rekli kakve su reakcije drugih, rekao sam im da mi to nije važno. Deset godina sam radio na toj priči, i neko ko provede samo deset minuta s njom za mene nema istu težinu. Dakle, to šta neko misli ne utiče na mene.
Koliko ste zamislili da serijal o Maksu Vulfu ima nastavaka? Pokušavate li kroz njegov lik da povratite poverenje u londonsku policiju?
Ne, ne pokušavam to da uradim, jer sam i sâm izgubio poverenje u londonsku policiju. Bilo je nekoliko veoma medijski propraćenih ubistava u Londonu koja su počinili policajci nad mladim ženama. Naravno, to nije svaki policajac, ali sigurno postoji određeni deo njih koji čini takve stvari. Mislim da je policiji danas sve teže da obavlja svoj posao, ali kad vam neko u tri ujutru razbija prozor, njih ćete pozvati, ne prijatelje. Međutim, ne trudim se da povratim poverenje u njih jer mislim da je ono sada krhko. Smatram da su neki od tih nasilnih dela prema ženama posledica toga što su mnogi od tih ljudi odrasli uz pornografiju, koja nije dobra za dušu. Moj otac je mrzeo policiju, ali mi nikada nije rekao zašto. Verovatno je imao neko loše iskustvo dok je bio mlad. On je verovao da one koji vole moć privlači ta profesija, i verujem da u tome ima istine. Takođe, nedavno se dogodilo čuveno ubistvo mlade žene Sare Everard, usred pandemije. Policajac ju je zaustavio, rekao da krši pravila, i potom je kidnapovao, silovao, ubio i bacio njeno telo. To je bio šokantan trenutak za našu zemlju, bio je organizovan veliki broj memorijala, čak je i princeza Kejt prisustvovala jednom. To je bila ogromna stvar. Ali istovremeno, policajac koji je bio optužen za ubistvo, sada je oslobođen jer je navodno pucao u nenaoružanog čoveka koji je ranije učestvovao u pucnjavi. Policija se danas nalazi u situaciji gde treba da nas štite od terorista, ali ako naprave grešku, suočeni su s optužbom za ubistvo i njihov život je potpuno poremećen. Komplikovano je, jer policija reflektuje društvo u kojem se nalazi, a u našem modernom društvu postoji mnogo stvari koje nisu baš zdrave.
Vi nas u „Ubistvu za prezauzete“ i obrazujete medicinskim pojmovima i učite da pravimo razliku između srčanog napada (katastrofični problem sa cirkulacijom) i srčanog zastoja (poremećaj rada srca i ono ne može da pumpa krv u mozak, pluća i druge organe), o pojmu hipoksije (nagli pad nivoa kiseonika), ali i zatvorskom terminu quincunx – pet tačkica poređanih tako da predstavljaju usamljenu ljudsku dušu okruženu s četiri visoka zida. Koliko se temeljno pripremate kada pišete o raznorodnim temama, konsultujete li se sa stručnjacima, obilazite li biblioteke?
Kada sam počeo da pišem priču o Maksu Vulfu, bio sam iznenađen što Crni muzej, taj prostor u Skotland jardu, nikada nije korišćen u kriminalističkim serijama. Taj muzej postoji još pre nego što je Džek Trbosek počinio ubistva, i stvarno sam bio iznenađen što ga nikada nisu prikazali. Počeo sam da istražujem. To je veoma teško, jer većina visokih policijskih službenika nikada nije bila u Crnom muzeju. Oni ga koriste kao alat za obuku. Samo nekolicina, poput P. D. Džejmsa, bila je pozvana. U suštini, gotovo niko nikada nije video taj muzej. Počeo sam da pišem o njemu, razmišljajući kako je to zaista sjajno mesto. Hteo sam da imam neku vrstu Joda figure, gde bi Maks mogao otići kada ne bi znao kako dalje, kada bi ga slučaj zbunio ili frustrirao. Hteo sam stručnjaka, neku vrstu mudraca kome bi mogao da se obrati. Pomislio sam da bi bilo sjajno imati to u Crnom muzeju, pa sam počeo da pišem o tome. Tada je Metropolitenska policija imala izložbu u Muzeju Londona – nije baš poznat kao Crni muzej, već kao Muzej zločina, ali mi ga tako zovemo. Rekli su mi: „Ti si vodeći stručnjak u zemlji. Hteli bismo da dođeš na otvaranje i održiš govor.“ Rekao sam: „Sjajno! Ali nikada nisam bio unutra. Možda nisam vodeći stručnjak, jer je sve iz moje mašte.“ A oni su mi rekli: „Pa, moraš da provedeš malo vremena ovde.“ Tako sam počeo da provodim vreme tamo i to je bilo veoma zanimljivo. Čovek koji je vodio muzej bio je penzionisani detektiv. Kada sam zamislio ovo mesto, proveo sam dosta vremena tamo. I dve stvari koje nisam uhvatio su da je tamo prilično hladno. Imaju, na primer, beležnice koje je policija koristila kada su lovili Džeka Trboseka. Te su beležnice stare 150 godina, pa održavaju muzejski hlad. Druga stvar je da je veoma mračno. Što više svetla ima, to više može da ošteti stare arhive. Tako da, kada govorimo o stvarima poput kvinkunks, nisam znao kako se to zove. Znao sam za to – jer to se može videti u Londonu. Možete videti stare zločince koji imaju ovih pet tačaka. Kada to vidite, jednostavno prepoznate. Tako da sam znao da želim da to uključim i da lik romana ima to na svom licu. I tada shvatite da postoji mnogo različitih teorija o tome šta to predstavlja. To predstavlja četiri zida i usamljenu figuru. Bio sam u zatvorima i radio sam književne promocije u mnogim zatvorima. Uvek imam osećaj – ne smatram se previše liberalnim tipom – nemam mnogo saosećanja prema kriminalnoj klasi. Ali, zapravo, kada uđete u ova mesta, jednostavno osetite da postoji nešto opresivno u vezi s tim, na ljudski duh. Kao da postoji nešto kada se vrata zatvore iza vas. Ljudi su u ovom klaustrofobičnom prostoru, i mislim da imam malo klaustrofobije, pa ne mogu da izdržim – samo nekoliko sati, i već sam stvarno spreman da izađem napolje. Ne mogu da zamislim kako je to provesti godine u zatvoru. Tako da me zanima kada počnem da istražujem sve različite teorije u vezi s tim. Mislim da moraš biti oprezan ovih dana jer je tako lako napraviti greške. Uvek mislim na to da ne bi trebalo da nosiš previše prtljaga da ne bi propustio voz, jer možeš toliko istraživati da se zapitaš: „Šta da radim sa svim tim informacijama?“ To je kao kada ideš na odmor i misliš: „Oh da, zacelo mi treba dodatna četkica za zube“, i „Oh da, trebaju mi dodatne cipele“, i onda propustiš svoj voz. Tako da – da, idem gde god mogu. Zapravo, čovek koji je vodio Crnu muzej, bio je veoma zanimljiv jer je bio aktivni policajac. Postojala je veoma poznata pobuna u Totenhemu osamdesetih, a jedan policajac, mislim da se zvao Kit Bleklok, gotovo mu je glava odsečena mačetom. Ovaj čovek bio je prijatelj tog penzionisanog detektiva koji je vodio Muzej zločina i puno mi je pričao o tome. Kada sam održao govor u Muzeju zločina, imao sam smešnu pripremljenu prezentaciju, ali sam razgovorao s njim o Kitu, jer se puno toga odnosi na zločince i ono što su učinili. I shvatio sam da su ljudi izgubili kolege i da su stvarno videli život i kriminal na način na koji pisac može samo da zamisli, pa sam jednostavno pocepao tu pripremu i rekao nešto drugo. Stvarno se radilo o njima, to je bila posveta njima, detektivima, jer je tu bilo oko 500 detektiva na otvaranju, tako da je to bila prilično teška publika. Da, nastojim da steknem znanje gde god mogu, čak i kada je reč o nečemu kao što je „Čovek i pas“, što je vrlo lično, veoma intimno iskustvo o meni i mom psu. Uvek razmišljam o toj vezi kao o vezi dugoj 10.000 godina, ali postoje teorije da je to mnogo duže od toga. Postoje teorije da smo pozvali pse do naše vatre, ili da su oni došli do naše vatre mnogo pre toga. To je jedinstveno, nema ničega sličnog u prirodnom svetu, tog saveza između ljudi i pasa, jer su oni zaista bili sve što smo želeli da budu. Bili su čuvari, čak i pas kao što je kavalirski španijel kralja Čarlsa, koji izgleda kao da je stvoren da sedi u krilu Marije Antoanete, deluje kao arhetipski pas za krilo, a opet su bili i lovci, imaju mekanu vilicu koja im omogućava da hvataju ptice. Moj pas Sten je imao taj lovački instinkt, bio je fasciniran lovom na leptire, to je najviše voleo. Tako da počinješ da istražuješ stvari koje misliš da znaš i shvatiš: „Da, kavaliri su psi za krilo, oni su u dvoru kralja Čarlsa“, ali zapravo, kada pogledaš ovu rasu, shvatiš da su to takođe bili radni psi, lovački psi. Imaš terijere, na primer, koji su lovili pacove u mlinovima. Tako da možeš neprekidno istraživati, mislim da samo treba da znaš kada je dovoljno ili kada imaš dobre informacije, jer mislim da je to problem modernog sveta – možeš potrošiti previše vremena na to. Uvek verujem u moć mašte, ali znam da moć mašte sama ne bi mogla da zabeleži Muzej zločina na način na koji ga sada opisujem. Tako da stalno istražujem. Moraš samo da shvatiš šta ti je potrebno. Kada je reč o čoveku i psu, moja žena je odrasla u Japanu, gde su uvek imali pse, uvek je bilo pasa oko njih. Imali su pse koji su im ukradeni, koji su prerano ili od starosti uginuli. Psi su ogroman deo kulture u Japanu. Ispred Šibuje postoji Hačiko, to je mali pas, tako da istražujem o Hačiku, jer mislim da se sve to uklapa. Napraviću da se uklopi ta ljubav prema psima tamo, koja nije drugačija od britanske ili srpske ljubavi, ali oni imaju svoje junake, svoju kulturu i mitologiju. Da, Šibuja, mislim da je to železnička stanica u Šibuji. I onaj mali spomenik, ispred jedne od najvećih železničkih stanica na svetu.
Nastavak intervjua sledi uskoro.
Autor: Siniša Bošković