Isidora Radonjić: Negativni fenomeni su uvek atraktivni za umetnike

Poslednjih nekoliko godina sve je više prijava seksualnog nasilja nad ženama u Srbiji, a nije redak slučaj da neko od aktera u tim nasiljima bude i javna ličnost. Pogotovo su na tapetu javnosti bili pojedini glumci, koji su od svojih partnerki ispred kamere i na sceni, ili od učenica u školi glume bili optuženi da su predatori. Književnica i novinarka Isidora Radonjić u svom romanu prvencu „Dosije glumac“ bavi se upravo slučajem optužbi o napastvovanjima poznatih ličnosti i u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori o tome kakvo je iskustvo predstavljalo pisanje jednog takvog književnog dela i kako se izboriti sa nasiljem u današnje vreme.



Otkuda baš tema silovanja i jedna poznata afera koja se odigrala u javnosti kao inspiracija za Vaš debi roman „Dosije glumac“?

Pre više od tri godine o toj temi se danonoćno govorilo u medijima, kafanama, na ulici, a nakon što je sve dobilo sudski epilog, očekivala sam da će se afera zaboraviti, poput mnogih pre nje. Međutim, tada su pojedini mediji i razni „aktivisti“ nastavili da grade slučaj i to s takvom usiljenom retorikom, shvatila sam da se iza svega krije još nešto i da to moram da istražim.

Da li je i koliko bilo potrebno hrabrosti da se napiše jedan ovakav roman?

Za hrabrost ne znam, ali trebalo je strpljenja, snage i upornosti. Analizirala sam sve tekstove u medijima, potom njihove autore, zatim započela ozbiljan istraživački rad, konsultovala stručnjake, psihologe, sociologe, ljude iz policije – kako bih shvatila metode njihovog rada, potom advokate, i sve to stavila u knjigu, odnosno pripisala glavnoj junakinji knjige.

Glumca „predatora“ u romanu sasvim jasno predstavljate i svi u njemu lako vide jednog od najpoznatijih srpskih glumaca poznatog po aferi i skandalu sa svojim koleginicama. Ipak, niste mu nigde spomenuli pravo ime, zašto?

Dugo sam razmišljala da li da stavim pravo ime, što bi možda donelo veću famu oko knjige kada se zna da je glavni junak Branislav Lečić, ali sam naposletku odlučila da izmišljenim imenom proverim da li će književna publika znati o kome se radi. Naravno, svima je bilo jasno da je „Dosije Glumac“ u stvari inspirisan Lečićem i njegovom aferom.

Da li ste dobili „savete“ da se ipak ne bavite ovom tematikom kada ste krenuli da pišete roman i da li je sa druge strane bilo ohrabrivanja i podrške?

Bilo je i jednog i drugog, ali kada pisac uđe u priču, kad ga ona zaokupi, nema nazad. Jednostavno, želela sam da progovorim, priđem bliže istini, koja je, tokom istraživanja i za mene predstavljala otrežnjenje.

Koliko Vaš roman može da ohrabri žrtve nasilja da o tome ne ćute, već da slobodno govore u javnosti?

Roman jeste posvećen žrtvama – glavna junakinja je simbol toga, ali i lik i slučaj koji su bili inspiracija. Nažalost, tokom ove afere javnost je dovedena u položaj da ne zna ko je žrtva, a stvarne žrtve su, zahvaljujući medijima stvorile utisak da prijavljivanje neće pomoći. To je pogrešno, i upravo najviše komentara za knjigu dobila sam od žena koje kažu da roman apsolutno razobličuje medijske natpise i staje čvrsto iza ubeđenja da svaku agresiju treba prijaviti bez straha.



Često su žene žrtve nasilja u javnosti stigmatizovane, često se traži razlog zašto je neka žena silovana i „da je možda dala povoda“... Kako tome stati na put?

To su gluposti koje plasiraju advokati odbrane ili mediji ne bi li izazvali senzaciju. Jedino merodavni jesu dokazi i njih se treba držati, dok na komentare te vrste od ljudi koji nisu deo slučaja treba odgovoriti tužbom.

Vaš prilog u Jutarnjem programu RTS „A ko poziva smrt“ imao je velikog uticaja i bio primećen. Šta ste tim prilogom želeli da poručite auditorijumu?

Prilog „A ko poziva smrt“ je ujedno moj prvi prilog na RTS-u pa kako se na Jutarnjem program odmah izdvojio od konvencionalnog programa gde sam predstavila „Smrt, kao ženski karakter“, šaljivo sam ga nazvala „Prvo pa žensko“. Tema smrti je mračna tema, što mi je bio poseban izazvov da je predstavim na drugačiji, maštovit način. Kako se desila tragedija u „Ribnikaru“ misleći na decu, ovaj prilog poručuje da nakon smrti se susrećemo sa prijateljem – devojkom sa šeširom i kišobranom i da im makar izmamim jedan smešak na licu. Borba protiv nasilja jeste edukacija mladih i volela bih da takvi sadržaji dobiju više prostora u medijima.

Da li su mladi danas svesni svih opasnosti koje nosi život ili su zarobljeni u virtulenom svetu interneta i društvenih mreža?

Mislim da mladi bolje razumeju društvene mreže od srednje i starije generacije. Njima je teško podvaliti neistinu, oni mreže koriste zarad zabave, nikako edukacije, što generacije rođene pre 2000. godine još uvek ne shvataju, odnosno skloni su da poveruju u priče kakve su se ranije pričale u kafani i njihov eho nije dostizao daleko.

Planirate li nastavak romana „Dosije Glumac“?

Kada sam završavala roman, mislila sam da je to završena priča, ali onda sam dopisala poslednje poglavlje i stavila napomenu da će se možda nastaviti, jer napadi na glumca ne prestaju. Nedavno smo mogli da vidimo kako je jedan potpuno nepoznati reditelj, verovatno u želji da na taj način postane poznat, a ne kroz svoj rad i talenat, odlučio da povuče svoju predstavu sa festivala. Takav pristup, ili bolje reći trend, u kome ljudi umesto da se bore da postanu slavni zahvaljujući svom radu, pokušavaju preko noći da izvuku aplauze rulje tako što bukvalno pljunu na istinu i stave se u službu laži, postaje fenomen sadašnjice. A negativni fenomeni, za umetnike, uvek su bili atraktivni, tako da polako počinjem da razmišljam o tome.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres