Tina Harnesk: Svako ima pravo da zna šta je učinjeno u njegovo ime

Decembarsko, 129. izdanje Laguninog književnog kluba, bilo je posvećeno prvom romanu švedske književnice Tine Harnesk „Narod što po snegu seje“. Knjiga se bavi gotovo egzotičnom temom – sudbinom ugro-finskog autohtonog naroda sa severa Evrope – narodom Sami, poznatijeg kao Laponci.

On broji oko 70 hiljada pripadnika koji žive na površini nešto većoj od milon kvadratnih kilometara na severu Norveške, Švedske, Finske i Rusije. Tradicinalno nomadi, Sami su se bavili uzgajanjem ovaca, irvasa i ribarstvom.

Danas su podeljeni u desetak narodnih zajednica koje se razlikuju po kulturno-istorijskim karakteristikama, jeziku i načinu života, a neke od njih sačuvale su narodne običaje svojih predaka. Ova porodično-istorijska drama Tine Harnesk objavljena je pre tri godine u Švedskoj, gde je proglašena za roman godine i do sad je prevedena u 20 zemalja. U Laguni je, u prevodu sa švedskog Igora Solunca, izašla u februara 2025. godine.

„Duboko sam zahvalna i srećna, ali i dalje pomalo iznenađena prijemom knjige. Nisam mogla ni da sanjam da bi moje priče mogle da dopru do čitalaca širom sveta na ovakav način! Iako sam mislila da pričam veoma lokalnu priču o jednom autohtonom narodu, shvatila sam da teme romana možda imaju univerzalni karakter. Svi poznaju neku stariju ženu koja odbija da se povinuje pravilima društva, a mnogi stariji čitaoci mogu da se poistovete sa osećajem otuđenosti koje nameće savremena tehnologija. Ljubav i borba iste su svuda na svetu“, kaže u razgovoru za Danas Tina Harnesk.

Narode sa severa Evrope bije glas da su najbolji pripovedači. Da li za to postoji objašnjenje i zbog čega ste svoj prvi roman „otvorili“ baš narodnim pripovedanjem, ali i teškim temama suočavanja sa smrću na ličnom i porodičnom planu?

Naš narod zaista je prvorazredni majstor pripovedanja, kao i mnoge druge autohtone zajednice. Razloga za to je više, a pre svega činjenica da Sami dugo nisu imali svoj pisani jezik. Usmeno pripovedanje bilo je naš način da sačuvamo kulturu, prenesemo mudrost i nasleđe sa generacije na generaciju. Takođe, pošto se naša tradicionalna religija temelji na prirodi i ideji o „duhovima zemlje“, imali smo bogat izvor nadahnuća.

Rođeni ste i živite u delovima Švedske u kojima su najmnogobrojnije i najjače zajednice nasilno preseljenih Laponaca. Zbog čega Vam je važna ova nacionalna tema i koliko je Vaš prvi roman uticao na interesovanje ne samo švedske nego i šire svetske javnosti za istoriju, kulturnu tradiciju i nasleđe Laponaca, koji su kao žrtve vek i po starih pograničnih sporova između Carske Rusije, Norveške i Švedske 1919. prinudno raseljavani na osnovu Konvencije o ispaši irvasa?

Preseljavanje mojih predaka i druga istorijska zlostavljanja za mene su veliki izvor inspiracije. Ne zbog sklonosti ka traumi, već zbog dubokih emocija koje u meni bude. Verujem u pisanje o stvarima koje u nama izazivaju sva velika osećanja. Takođe, odlučna sam da ispričam priče koje su naši preci nosili sami, možda sa velikim stidom i tugom. Želim da krivicu stavim tamo gde joj je mesto. Istorija pripada svima i svako ima pravo da zna koja su dela učinjena u njegovo ime. Otkrila sam da svaka ispričana priča pomaže našem narodu da se oslobodi sramote i stigme, kad otkrije da nije sam. Često mislim da je podela istorije naroda Sami i ograničavanje naših iskustava na državu u kojoj živimo veoma štetna za nas. Identitet našeg naroda nije definisan nacionalnim granicama, a ni naše traume. Preseljavanja su jasan primer kako se zločini tretiraju kao izolovane greške država umesto onoga što zaista jesu: strukturirana i sistematska kolonizacija.

Ko Vam je bio inspiracija i kako su nastali glavni likovi romana: Mariđa, Bjer, Kaj, Mimi… svi povezani sa prošlošću laponskog naroda Sami?

Mislim da je ceo moj život vodio ka trenutku kada ću početi da pišem knjige. Upoznala sam toliko inspirativnih ljudi i pročitala toliko divnih knjiga! Prisilno preseljenje severnih Samija predstavlja traumu i u mojoj porodici, pa mi nije bilo teško da prikažem osećanja koja prate tu nepravdu. Likove zapravo nisam „izmišljala“ – oni su se sami pojavili i preuzeli priču. Sad, sa više distance od tog moj prvog romana, vidim da Mariđa naročito ima mnogo osobina žena iz moje porodice. Potomak sam dugog niza snažnih i nekonvencionalnih žena, a Mariđa je za mene bila način da izrazim i proslavim svu tu žensku snagu i „ludost“ kojom sam okružena.



Kako ste od bibliotekara postali profesionalni pisac već posle prvog objavljenog romana i o čemu govori Vaša druga knjiga „Majčina srž“ (Mödramärg)?

Ni sama nisam sasvim sigurna šta se dogodilo. Odjednom mi se život promenio i snažno sam osetila da je moj poziv da pričam priče, umesto da čuvam i prenosim tuđe knjige. Zanimljivo je videti „industriju“ knjiga iz ove perspektive – svakog dana učim nešto novo i divno je dati mašti krila. Ali nedostaje mi rad u biblioteci, svi oni razgovori o čitanju. Možda sam zato glavnu junakinju u romanu „Majčina srž“ zamislila kao bibliotekarku. Zove se Majalis, vraća se u Sapmi posle mnogo godina u inostranstvu i otkriva da se mnogo toga promenilo, ali da i se neke stvari nikada neće promeniti. To je priča o kolonizaciji zemlje, ženskoj snazi i majčinstvu. U sebi nosi i jedan istorijski deo zasnovan na neverovatnim istinitim događajima.

Koliko je za identitet Laponaca važna religioznost, većina danas pripada Luteranskoj crkvi, a nešto manje među njima ima i pravoslavaca, koliki je uticaj prehriščanske tradicije?

Teško je dati jednoznačan odgovor o odnosu Samija prema crkvi. U nekim područjima ljudi su i dalje veoma religiozni i hrišćanske norme su snažno prisutne, dok su u drugim oblastima Samiji veoma sekularizovani. Mislim da su veze sa tradicionalnim verovanjima suptilnije – ljudi često i ne znaju da određeni rituali i običaji potiču iz stare religije. Za Samije spajanje religija u početku nije bilo problematično kao što je bilo za hrišćanske misionare. Imali smo mnogo bogova, pa jedan više nije narušavao sistem verovanja. Kasnije su odnosi postali mnogo teži, naročito kada je reč o državnim crkvama i autohtonim narodima, što je i danas slučaj.

Da li su samo magična laponska leta sa noćima bez mraka, verovanje da tu živi Deda Mraz, priroda i sportski centri razlozi za pojačano turističko interesovanje za laponske predele na krajnjem severu Evrope? Kakvo se sve kulturno blago tu krije?

Naše okruženje i prirodni fenomeni svakako su privlačni, ali moja teorija je da ljudi, u vremenu u kojem sve ubrzava, čeznu za prirodom i njenom isceljujućom snagom. Mnogim ljudima slabi odnos prema zemlji, ali mislim da on nije izgubljen. Možda upravo nada privlači posetioce u predele koji su još uvek cenjeni.

Možete li nešto više da kažete o aktuelnim tokovima savremene skandinavske i švedske književnosti i šta Vi čitate?

Pretpostavljam da primećujem samo ono što i sama volim. Oduševljena sam brojem istorijskih romana koji se trenutno objavljuju – veliki sam ljubitelj istorije. Čini mi se i da poezija zauzima sve važnije mesto u književnom prostoru. Takođe imam utisak da skandinavski autori sve češće istražuju svoj odnos prema drugim kulturama i zemljama. Možda je to jedina stvar za koju možemo da zahvalimo Putinu. Mislim da Šveđani počinju da preispituju svoje mesto u istoriji i svoju savremenu ulogu kao građana sveta i suseda.
 
Autor: Jelena Tasić
Izvor: danas.rs