Teri Pračet: Bez kajanja

Napomena: pred vama je intervju sa velikim Terijem Pračetom iz 1994. godine.

„Boja magije“ je bila Vaš četvrti roman, ali tek prvi koji je postigao zapažen uspeh. Da li ste pre toga ikada pomislili da traćite vreme pišući?

Ne, nikada nisam pomislio da gubim vreme pišući prethodne tri knjige. One su mi donele sasvim pristojan prihod. U to vreme sam smatrao da je knjiga odlično prošla ako mi donese dovoljno novca da kupim staklenik. Posle tri objavljene knjige imao sam tri staklenika. Za mene je to bio više nego zadovoljavajući rezultat. Ali kada je „Boja magije“ doživela uspeh – stvarni uspeh – shvatio sam da ću zaraditi dovoljno da podignem staklenik preko cele amazonske prašume. Pisanje nikada nije bilo gubljenje vremena, uživao sam u onome što sam radio.

U kom trenutku ste shvatili da će „Boja magije“ biti hit?

Teško je to precizno reći. Prvo je objavljena u tvrdom povezu i prodaja je išla dobro, ali tek kada je izašla u mekom povezu, knjižare iz raznih krajeva Britanije počele su da nas obaveštavaju da im je to najprodavanija knjiga. Mislim da je tako bilo pune dve godine, a onda ju je smenila „Svetlost čudesnog“. U početku su do mene stizale samo glasine, tako da sam postepeno postajao svestan njihovog uspeha. „Jednakost rituala“ je imala odličnu prođu u krugovima obožavalaca, ali onda je „Mort“ dospeo na drugo mesto nacionalne liste bestselera.

Da li je to i ostalim knjigama pomoglo da se proguraju na liste bestselera?

Ne. Liste bestselera ne funkcionišu na taj način.

Hoćete da kažete da drugo mesto na nacionalnoj listi nije pospešilo prodaju prethodnih knjiga?

Naravno da jeste. Ali nemojte mi reći da ste toliko naivni da verujete da lista bestselera ima veze sa stvarnim brojem prodatih knjiga. Čak i da se prodaja tri godine ranije objavljene knjige iznenada udvostručila, to verovatno niko ne bi primetio. U to vreme se takvim podacima nije poklanjala naročita pažnja. Sistem se u međuvremenu dosta izmenio, ali to ne znači da liste bestselera uvek predstavljaju pokazatelj stvarnog stanja na terenu. Sećam se da je pre nekoliko godina jedan dnevni list sproveo istraživanje u vezi sa formiranjem tih lista. Pozvali su jednu knjižaru specijalizovanu za naučnu fantastiku i zamolili ih za spisak najprodavanijih knjiga te nedelje. Mislim da je „Jednakost rituala“ bila na trećem mestu. Knjiga je objavljena tri ili četiri godine ranije, ali se te nedelje odlično prodavala. „Mort“ se prvi našao na nacionalnoj listi, ali da se te liste zaista sastavljaju na osnovu broja prodatih primeraka, siguran sam da bi na nju dospele i prethodne knjige – bar na nedelju dana. Znate li zašto liste nemaju veze sa prodajom? Zato što bi se u tom slučaju Biblija uvek nalazila na prvom mestu! To sam saznao od stručnjaka. Logično, zar ne? Na zvanične, nedeljne liste bestselera dospevaju samo nedavno objavljene knjige. „Mort“ je, dakle, bilo prvi, a onda su sve naredne knjige bar neko vreme provodile na zvaničnim listama. Nekada u tvrdom povezu, nekada u mekom, a ponekad i jedne i druge. Ponekad nije toliko važno koliko ste vi prodali – bitno je koliko su prodali drugi pisci.

To onda znači da je važno i u koje doba godine objavljujete knjigu, kao što je slučaj sa filmovima?

Da. Tvrdi povez se, recimo, dobro prodaje za Božić. Praznična sezona je sezona tvrdog poveza. Ali mnogo toga zavisi i od ostale ponude.

Koliko dugo Vam je trebalo da, nakon uspeha sa „Bojom magije“, date otkaz na poslu?

„Boja magije“ je počela da beleži prve uspehe u proleće 1985, a otkaz sam dao negde u jesen 1987. godine.

Nije li to bilo pomalo preuranjeno?

Ne, mislim da sam otkaz dao u pravom trenutku. Možda sam to mogao i ranije da učinim, ali pošto nisam bio sasvim siguran, sačekao sam potpisivanje ugovorâ i svega ostalog što mi je garantovalo bar nekoliko godina finansijske sigurnosti.

Da li ste od početka planirali da posle „Boje magije“ nastavite da pišete o Disksvetu?

Ne, uopšte mi nije bila namera da pišem serijal, ali problem je u tome što mi se neke ideje neprestano vraćaju u glavu i ne daju mi mira dok ih ne zapišem. A budući da se ne zadržavam dugo na istim likovima, i budući da ne sastavljam nekakvu dugačku hroniku, i budući da je Disksvet prilično fleksibilno mesto sa mnoštvom različitih kontinenata i kultura, u taj svet mogu da smestim gotovo sve što mi padne na pamet. „Mali bogovi“ su knjiga puna besa, „Oružane snage“ opisuju policijsku istragu... Sve to može da se uglavi u okvire Disksveta.

Još uvek nisam pročitao „Oružane snage“. Kažete da govori o policijskoj istrazi? Da li to znači da ima manje humora?

O, ne, ne, ne. Takvi romani mogu biti još duhovitiji kada u policiji rade trolovi, patuljci i druga bića. Tada ceo kriminalistički roman počnete da sagledavate u novom svetlu. Kada smestite radnju na ulice grada kao što je Ank-Morpork, dobijate policajca koji se potpuno drugačije ponaša, razmišlja i kreće. Disksvet poseduje fleksibilnost koja mi to dozvoljava.

Da li ste ikada poželeli da napišete knjigu u kojoj neće biti humora?

Da, naravno. To će se desiti u veoma bliskoj budućnosti. Za sada mogu samo da Vam kažem da će se u naredne dve godine u knjižarama pojaviti roman za odrasle koji neće imati nikakve veze sa Disksvetom. Razmišljam o tome već neko vreme. Ne zato što sam umoran od Disksveta, već zato što ima stvari koje sa njim jednostavno nisu kompatibilne. Zato ću o njima pisati na drugom mestu.

Imate li ikakvu predstavu o tome koliko će još biti romana u serijalu o Disksvetu?

Stalno dobijam nove ideje. Trenutno planiram da pišem o nečem drugom, ali to neće uticati na..
.
Hoćete li pisati jedan godišnje ili...

Zaista ne znam. Možda će nastavci biti nalik autobusima: čekate i čekate, a onda se odjednom pojave tri. Kada sam napisao prvi roman, nisam znao ni da li će biti drugog, a kamoli onih koji su usledili, tako da bi bilo besmisleno predviđati. Samo znam da sam nedavno završio roman koji ćemo objaviti u proleće, a da mi je pre tri dana na pamet pala ideja za naredni. Videćemo kako će se situacija razvijati.

Da li se u „Oružanim snagama“ pojavljuju likovi koje smo već upoznali?

„Oružane snage“ nisu nastavak, ali priča počinje samo nekoliko meseci po okončanju radnje romana „Straža! Straža!“ i prati istu ekipu koju smo tamo upoznali. Bilo je nekoliko tema koje sam želeo da obradim i shvatio sam da će za to biti najpogodnija Gradska straža Ank-Morporka.

Čitate li kriminalističke romane?

Fantastiku retko čitam, jer kada se relaksirate ne bi trebalo... Na primer, ne bih rekao da pekar često čita o hlebu. A u prošlosti je bilo zaista mnogo loše fantastike. Time ne želim da kažem da su sva dela klasične fantastike loša, već da ima mnogo autora koji su počeli da se bave pisanjem samo zato što su bili ljubitelji fantastike, a budući da nisu imali originalnih ideja, iz knjige u knjigu su samo reciklirali tuđe. Ali da odgovorim na Vaše pitanje: da, čitam kriminalističke romane. Volim nešto mračnije policijske priče Karla Hijasena i Džozefa Vomboa, pa sam pomislio da bih možda mogao da napišem priču o istrazi koju vode policajci koji nisu ni čuli za policijske procedure i za koje se forenzika svodi na to da dovedu lokalnog demona koji će po ukusu leša utvrditi vreme smrti. Tu je, dakle, misterija koju treba rešiti, a oni za to uopšte nisu opremljeni. Ni u kom smislu.

Jedna od mojih omiljenih knjiga je „Gospoda i dame“. I u njoj koristite likove koji su se već pojavljivali u drugim romanima. Da li to znači da su Vam pojedine ličnosti s vremenom prirasle za srce?

Ne, ali mogu da Vam objasnim kako to funkcioniše. Nešto slično se, čini mi se, radi prilikom odabira glumaca za film. Dobijete scenario i onda morate da pronađete nekoga ko će dobro odigrati konkretnu ulogu. Recimo, baka Vedervaks je idealna za jednu priču, Smrt za drugu, neko drugi za treću... Ne radim to često. Napisao sam tri knjige o vešticama, Rinsvind se takođe pojavljuje u tri; ima i nekoliko knjiga u kojima se pojavljuje Smrt, ali svaka od njih je drugačija i ima zasebnu temu. Protagonisti jedne knjige mogu se pojaviti kao sporedni likovi u drugoj. Uvek se trudim da napravim mešavinu novih i starih sastojaka, a stari sastojci uglavnom igraju ulogu vezivnog elementa. Kada sam želeo da se poigram sa Šekspirom, tražio sam odgovarajuće likove i tako sam došao na ideju o tri veštice. Upotrebio sam ih u više knjiga jer je tema to zahtevala.

A grafički roman...

Veliki strip? Mnogi insistiraju na nazivu „grafički roman“, ali za mene je to veliki strip.

Moram da priznam...

Da Vam se to nimalo ne sviđa?

Ako me pitate za mišljenje o grafičkim romanima, mislim da je to koncept koji dobro funkcioniše kada je zasnovan na kraćoj formi, ali roman obično mora da se „steše“ kako bi se prilagodio formatu...

Tačno, a tako se često gubi ono što ga čini onim što jeste. Kada su već obavili ceo posao, Amerikanci su me pozvali i pitali: „Možemo li da objavimo ’Boju magije’ i ’Svetlost čudesnog’ kao ’grafički roman’?“ (Izvinite zbog navodnika, ali zaista mi se ne sviđa taj naziv.) Uz to je išlo i poduže, manje-više ubedljivo objašnjenje, pa sam na kraju pristao.

Ali za sledeći strip, rađen po romanu „Mort“, sam pišem scenario. Krenuo sam od početka i, nije da se hvalim, ali sve ide kao po loju. Radim ga sa Grejemom Higinsom, koji je crtao za DC Comics, Marvel i časopis 2000AD, i zaista odlično sarađujemo. Prva polovina stripa je već završena i izgleda sjajno. „Mort“ u formi stripa dobija potpuno novu dimenziju; priča je donekle izmenjena, jer mi je ovaj format omogućio da unesem vizuelne detalje koji, kada bih ih opisao rečima, ne bi imali isti komični efekat.

Zato je važno da pisac učestvuje u adaptaciji.

Da. Zato što sam tačno znao šta treba iskoristiti i kako organizovati priču. Po mom mišljenju, „Boja magije“ i „Svetlost čudesnog“ nisu idealan materijal za adaptaciju, jer im nedostaje koherentan zaplet. To su samo dva duhovita romana, smišljena da zabave i nasmeju. Za razliku od njih, knjige kao što su „Sestre po metli“, „Mort“ ili „Straža! Straža!“ imaju radnju koja se može prevesti u drugi medijum.

Da li to znači da prvi grafički roman od Vas ne dobija prolaznu ocenu?

Ne, nisam to rekao. To je pristojna adaptacija, ali u njoj nema ničega što bi dodatno obogatilo ono što odnedavno zovemo „Pračetovom arhivom“. Sa druge strane, „Mort“, veliki strip, predstavlja zanimljivu dopunu originalnog romana.

Najbolje stripove, po mom mišljenju, stvaraju ljudi koji se profesionalno bave pisanjem stripova i ne klanjaju pred oltarom grafičkog romana. Naziv „grafički roman“ mi se ne sviđa jer zvuči kao nešto što biste mogli da odštampate na majici. Verujem da je to razlog zašto su toliko popularni u Francuskoj. Najgori grafički romani su čista forma: vizuelno savršeni ali prazni, bez prave priče i zapleta. Dobrom stripu potreban je dobar pisac, neko ko se u svetu stripa oseća kao kod svoje kuće.

Mislim da je ovo pravi trenutak da pomenemo Nila Gejmena, jer je on pisac koji se u tom svetu oseća kao kod kuće i neko sa kim ste sarađivali na „Dobrim predskazanjima“.

Ne, varate se. On je sarađivao sa mnom!

Uživali ste u toj saradnji?

Da, naravno. Ludo smo se zabavljali. Prvu verziju smo završili za samo devet nedelja. Nastavka neće biti jer smo shvatili da je nemoguće ponoviti to jedinstveno iskustvo. Obojica smo slično razmišljali, bili smo motivisani, imali smo mnogo zanimljivih ideja, a sve se odigralo krajnje spontano i prirodno, što ne bi bilo moguće da smo se unapred dogovarali.

Saradnja sa drugim piscima me naročito ne privlači, ali mogu reći da odlično sarađujem sa Stivenom Brigsom, kome pripada najveći deo zasluga za sve prateće materijale koji idu uz serijal o Disksvetu. Trenutno zajedno radimo na „Vodiču kroz Disksvet“, svojevrsnoj enciklopediji Disksveta.

Stiven je napravio ogromnu bazu podataka o serijalu i svim – apsolutno svim – likovima koji se u njemu pojavljuju. On ima pristup svim mojim beleškama, materijalu koji nikada nije objavljen i svim nedovršenim romanima, ponekad izrađuje i ilustracije, ali to je drugačija vrsta saradnje, jer svako radi svoj deo posla. Saradnja na „Dobrim predskazanjima“ izgledala je potpuno drugačije.

Korice Vaših knjiga krase sjajne ilustracije Džoša Kirbija.

Drago mi je što i mladi Džoš ima nekakve koristi od moje popularnosti. Šalim se, naravno. Džoš Kirbi je jedan od najvećih ilustratora našeg doba.

Koliko vremena je prošlo otkako ste napisali poslednju knjigu za decu?

Prva knjiga koju sam objavio bila je knjiga za decu. Napisao sam je sa sedamnaest godina. Poslednja je bila „Džoni i mrtvaci“, a objavljena je prošle godine. Donela mi je Nagradu za dečju knjigu godine Britanskog udruženja pisaca. Posebno se ponosim tim priznanjem, jer sam ga dobio od kolega.

Pretpostavljam da to znači da ćete nastaviti da pišete za decu.

Tu zaista ne postoje velike razlike. Ima nekih stvari o kojima ne možete pisati u dečjim knjigama zato što deca to jednostavno ne bi razumela. Pritom ne mislim na njihove intelektualne sposobnosti, već na opseg njihovog iskustva. Za nešto im samo treba dati vremena. Smrt, recimo, ne predstavlja nikakav problem, jer većina njih zna o čemu je reč. Ima dece koja vrlo rano počnu da razmišljaju o toj temi. Ima, naravno, i tema koje su primerenije za decu nego za odrasle, a postoji i poprilično velika zona preklapanja. Mnoga deca čitaju knjige namenjene starijoj čitalačkoj publici. Uzmimo za primer žanr Young Adult. Složićete se da to danas čitaju nešto starija deca. Zašto bi mlade punoletne osobe čitale tu literaturu? Oni čitaju bezobrazne knjige, bestselere i mene. [Slatko se smeje.] I horore! Ne zaboravimo horore! Svako čita ono što mu se sviđa, a to je najvažnije.

Postoji li gornja starosna granica za čitanje Vaših knjiga?

Najstariji obožavalac čije sam pismo dobio imao je 85 godina. Starosna granica je, dakle, smrt i (možda) naviše.
 
Autor: Bob Nilson
Izvor: bobneilson.org
Prevod: Jelena Tanasković