Tajne pisaca – F. Skot Ficdžerald: Odjeci doba džeza

Prerano je pisati o dobu džeza sa distance, a i da vas ne osumnjiče za preranu arterosklerozu. Mnoge ljude i dalje spopadne silovit nagon za povraćanjem kad nalete na neku od karakterističnih reči tog vremena – rečnika koji je od tada popustio pred živopisnim kovanicama podzemlja. Ono je sad jednako mrtvo kao što su to bile žute devedesete 1902. Ipak, nazočni pisac se na to doba već osvrće s nostalgijom.

Ono mu je dojadilo, laskalo mu je i donelo mu više novca nego što je mogao i da sanja, jednostavno zato što je ljudima pričao da se oseća isto kao i oni, da je nešto moralo da se uradi sa nervoznom energijom, nagomilanom i nepotrošenom u ratu.

Desetogodišnji period koji se, poput nevoljnika rešenog da ne skonča demodiran i star u svojoj postelji, bacio u spektakularnu smrt oktobra 1929. godine, počeo je negde u vreme prvomajskih nereda 1919. Ono kada je policija projahala rasturajući okupljene demobilisane seoske momke dok su zurili u govornike na Medison skveru bila je mera kakva je pametnije mladiće morala da otuđi od preovlađujućeg poretka.

Nismo se sećali ničega iz Povelje o ljudskim pravima sve dok Menken nije počeo da je udara na sva zvona, ali smo znali da takve tiranije priliče rastrzanim malim zemljama na jugu Evrope. Da su potkoženi biznismeni tako uticali na vladu, možda bismo, naposletku, i otišli u rat za kredite Dž. P. Morgana. Ali pošto smo bili umorni od Velikih Ciljeva, nije tu bilo ničeg većeg od kratkog proloma moralne indignacije, opisane u Dos Pasosova „Tri vojnika“.

Ubrzo smo počeli da kusamo parčad nacionalne torte, a naš idealizam rasplamsao se tek kada su novine napravile melodrame od takvih priča kao što su one o Hardingu i bandi iz Ohaja ili o Saku i Vancetiju.

Ono što se dešavalo 1919. učinilo nas je pre ciničnim nego revolucionarnim, uprkos činjenici da sada preturamo po gepecima pitajući se gde smo to, dođavola, ostavili kapu slobode – „znam da je imam“ – i belu košulju mužika. Za doba džeza bilo je karakteristično to da politika uopšte nikoga nije zanimala.

Bilo je to doba čuda, doba umetnosti, doba izobilja i doba satire. Plišani Meda, koji se vrpoljio ne bi li ličio na živog stvora, zaseo je na tron Sjedinjenih Država; elegantni mladić požurio je da nam predstavi tron Engleske.

Buljuk devojaka čeznuo je za mladim Englezom; stari Amerikanac stenjao je u snu jer je čekao da ga žena otruje, po savetu ženskog Raspućina, koja je tada donosila ključne odluke u poslovima od nacionalnog značaja kod nas. Ali na stranu sve to, bilo je najzad onako kako smo mi hteli. Pošto su Amerikanci naveliko naručivali odela iz Londona, a krojači iz ulice Bond su se po nuždi složili da šnitove prilagode američkom izduženijem stasu i sklonosti ka komotnijoj odeći, nešto se suptilno prenelo u Ameriku, stil muškarca.

Za vreme renesanse je Fransoa Prvi, gledajući ka Firenci, skratio nogavice. Engleska je u 17. veku oponašala francuski dvor, a nemački gardijski oficiri su pre 50 godina u Londonu kupovali civilna odela. Odeću džentlmena – simbol „moći do koje muškarac mora da drži, a prenosi se od naroda do naroda“.

Bili smo najmoćnija nacija. Ko je još mogao da nam diktira šta je bilo u modi i šta je bilo zabavno? Izolovani od Evropskog rata, počeli smo da prečešljavamo nepoznati Jug i Zapad u potrazi za narodnim običajima i razonodama, a oni su bile još spremniji da nam se podaju.

Prvo otkrovenje u društvu izazvalo je senzaciju nesrazmernu njegovoj novini. Još 1915. godine su mladi ljudi bez pomne pratnje iz manjih gradova otkrili pokretnu privatnost automobila poklonjenog mladom Bilu od šesnaest leta da bi se „osamostalio“. Ispočetka je maženje bilo čin očajnika čak i u tako povoljnim uslovima, ali su ubrzo počele da se razmenjuju poverljive misli i stara zapovest se raspala. Još 1917. su se reference na takva slatka neobavezna zabavljanja mogle naći u bilo kom broju Jejl rekorda i Prinston tajgera.

Ali maženje u drskijim varijantama bilo je ograničeno na bogatije klase – među ostalim mladima vladali su, sve po posle rata, stari standardi, pa je poljubac značio da se očekuje i prosidba, što su mladi oficiri sa zaprepašćenjem otkrivali u njima tuđim gradovima. Tek 1920. veo je konačno pao – doba džeza je procvetalo.

Ozbiljniji građani republike jedva da su uspeli da dođu do daha a najluđa od svih generacija, generacija koja je u vreme ratne zbrke bila u adolescenciji, oštro je izlaktala savremenike sa puta i doplesala je u centar pažnje.

Bila je to generacija iz koje su devojke same sebe predstavljale kao flaperke, generacija koja je iskvarila svoje starije i na kraju preterala, ne toliko zbog manjka morala koliko zbog manjka ukusa.

Može li se kao primer ponuditi godina 1922? Tad je mlađa generacija bila na vrhuncu, jer je doba džeza, iako se nastavilo i kasnije, sve manje bilo stvar mladih. Ono što je usledilo bilo je poput dečije zabave koju su preuzeli odrasli, ostavljajući decu zbunjenu, pomalo zapostavljenu i zatečenu. Već 1923. su njihovi stariji, umorni od toga da karneval posmatraju s jedva prikrivenom zavišću, otkrili su da mlada rakija može da zameni mladu krv i, uz usklik, počele su orgije. Mlađa generacija više nije bila glavna.

Sav se narod prepustio hedonizmu, rešen da uživa. Preuranjene intimnosti mlađih generacija javile bi se i bez prohibicije – njih su već implicirali pokušaji da se engleski običaji prilagode američkim uslovima. (Naš Jug, na primer, tropsko je područje i rano se sazreva, ali se tu nikad nije primila mudrost Francuske i Španije da se devojke puštaju bez pratnje sa šesnaest ili sedamnaest godina.) Ali opšta rešenost da se čovek zabavlja, otpočeta sa koktel-žurevima 1921. godine, potekla je iz složenijih izvora.


Reč džez je na svom putu ka društvenom priznanju prvo označavala seks, potom ples, pa onda muziku. Povezana je sa stanjem nervne uzbuđenosti, ne mnogo različitom od onog u velikim gradovima iza linija rata. Za mnoge Engleze rat još traje jer su sve sile koje im prete i dalje aktivne – zato jedi, pij i veseli se, jer ćemo sutra biti mrtvi. Ali drugačiji uzroci doveli su sada do sličnog stanja u Americi, iako su čitavi slojevi (ljudi stariji od pedeset, na primer) proveli celu deceniju poričući da on postoji, čak i onda kad im je njegovo nestašno lice virkalo u porodično okruženje. Ne bi im ni u snu palo napamet da su mu i sami doprineli.

Poštenim građanima iz svih društvenih klasa, koji su verovali u striktan javni moral, a bili su dovoljno moćni da sprovode neophodne zakone, nije bilo na umu da će ih nužno izvršavati kriminalci i šarlatani, a u to zapravo ne veruju ni dan-danas. Bogati pravednici oduvek su mogli da plate poštene i pametne sluge da oslobode robove ili Kubance, a kada je ovaj pokušaj propao naši stariji nisu odstupili ni korak i, tvrdoglavi poput ljudi sateranih uza zid, sačuvali su svoju pravičnost, ali su izgubili svoju decu.

Sedokose žene i muškarci plemenitih ostarelih lica, ljudi koji u životu nisu svesno učinili ništa nečasno, i dalje se u hotelskim apartmanima u Njujorku, Bostonu i Vašingtonu međusobno uveravaju da „rastu čitave generacije koje nikada neće okusiti alkohol“. U međuvremenu, njihove unuke u internatima jedne drugima doturaju pohabani primerak „Ljubavnika ledi Četerli“ i, ako se imalo kreću naokolo, već im je sa šesnaest godina poznat ukus džina ili kukuruzovače. Ali generacije stasale između 1875. i 1895. i dalje veruju u ono u šta hoće da veruju.
Čak su i generacije između njih bile skeptične. Hejvud Braun je 1920. naveo da je sva ta graja besmislena, da mladići nisu ljubili, a svejedno su pričali da jesu. Ali jako brzo su ljudi stariji od 25 prošli kroz intenzivnu obuku.

Dozvolite mi da se osvrnem na neka od otkrovenja koja su im se ukazala, oslanjajući se na desetak dela napisanih za različite tipove mentaliteta tokom te decenije. Počinjemo sa sugestijom da Don Žuan živi zanimljivim životom („Jirgen“, 1919); potom saznajemo da svuda oko nas ima mnogo seksa, samo treba da ga prepoznamo („Vajnsburg u Ohaju“, 1920) i da adolescenti žive živote poprilično ispunjene ljubavlju („Ova strana raja“, 1920), da ima mnogo zapostavljenih anglosaksonskih reči („Uliks“, 1921), da stariji ne odolevaju svaki put pred iznenadnim iskušenjima („Sitareja“, 1922), da devojke ponekad budu zavedene a da ne ostanu upropašćene („Ognjena mladost“, 1922), da čak i silovanje na kraju ispadne dobro („Šeik“, 1922), da su glamurozne Engleskinje često promiskuitetne („Zeleni šešir“, 1924), da zapravo tome posvećuju veći deo svog vremena („Vrtlog“, 1926), da je to, povrh svega, prokleto dobra stvar („Ljubavnik ledi Četerli“, 1928) i, naposletku, da postoje i abnormalne varijacije („Bunar usamljenosti“, 1928, i „Sodoma i Gomora“, 1929).



Prema mom mišljenju, element erotike u tim delima, čak i u „Šeiku“, pisanom za decu u maniru „Zeca Petra“, nikome nije naneo ni trunke štete. Sve to što je u njima opisano, pa i mnogo više od toga, bilo nam je već poznato iz savremenog života. Većina tih pretpostavki bile su iskrene i uputne, sa ciljem da muškarcu donekle vrate dostojanstvo pred predstavom o „pravom muškarcu“ koja je tada vladala u životima Amerikanaca. („A šta je to ‘pravi muškarac’“, upitala je jednom Gertruda Stajn. „Nije li već dovoljno velik zahtev da se ispuni sve ono što je u prošlosti značilo biti ‘muškarac’. ‘Pravi muškarac’!“)
Udata žena sad može da otkrije da li je prevarena, ili da li je seks samo nešto što mora da se istrpi, a kompenzacija bi trebalo da joj bude uspostavljanje tiranije duha, kao što joj je i njena majka nekad možda sugerisala. Možda su mnoge žene shvatile da bi ljubav trebalo da bude zabavna.

Kako god, prigovarači su izgubili svoju bednu, otrcanu bitku, a to je i jedan od razloga za to što je naša književnost danas najživlja na svetu.

Nasuprot uvreženom mišljenju, filmovi iz doba džeza nisu imali nikakvog uticaja na moral. Producenti su zauzeli stidljiv, zastareo i banalan stav – na primer, nijedan film nije ni izdaleka prikazivao mladež sve do 1923. godine, kada su je časopisi već uveliko slavili i kada je ona već prestala da bude vest. Bilo je nekoliko slabašnih iskrica, pa zatim Klara Bou u „Ognjenoj mladosti“; odmah potom su holivudske mastiljare sahranile tu temu u kinematografsku grobnicu. Filmovi tokom celog doba džeza nisu micali dalje od gospođe Tarana, držeći se samo najblatantnijih površnosti. Za to je nesumnjivo bila odgovorna cenzura, kao i slabosti unutar same industrije.

U svakom slučaju, doba džeza jurilo je dalje na sopstveno gorivo i snabdevalo se na velikim stanicama punim novca. Ljudi stariji od trideset, ljudi sve do pedesete, priključili su se plesu. Mi sedobradonje (da se poslužim izrazom F. P. A-a) sećamo se uzbune kada su 1912. bake od četrdeset bacile štake i pohrlile na časove tanga i kesl-voka. Desetak godina kasnije žena je mogla da spakuje „Zeleni šešir“ u kofer sa ostalim svojim stvarima dok se sprema put Evrope ili Njujorka, a Savoranola je tad bio prezauzet bičevanjem mrtvih konja u sopstvenim Augijevim štalama da bi to primetio.

Društvo je sada, čak i u manjim gradovima, obedovalo u zasebnim prostorijama, za stolom trezvenjaka se za sto veseljaka znalo samo po čuvenju. Za stolom trezvenjaka ostao je još tek poneko. Jedan od njegovih nekadašnjih ukrasa, one manje tražene devojke pomirene sa tim da će verovatno sublimirati izgledni celibat, naletele su na Frojda i Junga, tražeći u njima intelektualnu rekompenzaciju, pa su jurnule nazad na bojište. Do 1926. godine opšta obuzetost seksom postala je prava gnjavaža. (Živo se sećam kako je jedna savršeno zadovoljna mlada majka pitala moju ženu za savet da „odmah započne ljubavnu aferu“, iako nije imala nikoga konkretnog na umu, „pa zar ne misliš da je to pomalo nedostojno kad pregaziš tridesetu?“)

Neko vreme su švercovane crnačke ploče sa svojim faličkim eufemizmima činile da sve zvuči lascivno, a istovremeno se pojavio i talas erotskih komada – mlade devojke iz završnih razreda škola punile su galerije da bi slušale o romansama lezbijskog života, a Džordž Žan Nejtan je protestovao. Onda je jedan mladi producent sasvim izgubio glavu, popio kupku od alkohola jedne lepotice i dospeo u zatvor. Njegov patetični pokušaj romantike nekako pripada dobu džeza, dok je njegova savremenica iz zatvora, Rut Snajder, morala da bude ugurana u to doba preko tabloida – trebalo je da, kako je to Dejli njuz sladostrasno nagovestio sladokuscima, bude „skuvana, da zacvrči i ISPRŽENA!“ na električnoj stolici.

Oni veseli delovi društva podelili su se u dva glavna toka: jedan je vodio ka Palm Biču i Dovilu, a drugi, dosta manji, ka letnjoj Rivijeri. Na letnjoj Rivijeri se dopuštalo sebi mnogo više, a reklo bi se da je sve što se tamo dešavalo nekako imalo veze sa umetnošću. Od 1926. do 1929. godine, u zlatno doba Kap d’Antiba, u ovom kutku Francuske prevladavala je grupa prilično drugačija od onog američkog društva kojim su obično upravljali Evropljani.

U Antibu je prolazilo manje-više sve – 1929. godine, u najlepšem raju za plivače na Mediteranu više niko nije plivao, ne računajući kratko brčkanje da bi se razbistrila glava od mamurluka u podne. Živopisne strme stene izdizale su se iznad mora i sa njih bi tu i tamo skakali u vodu nečiji potrčko i poneka mlada Engleskinja, dok su Amerikanci uživali u baru i ogovarali jedni druge. Bio je to pokazatelj za nešto što im se dešavalo u domovini – Amerikanci su smekšali.


Znakova da je tako bilo je svuda: još smo osvajali Olimpijske igre, ali sa šampionima čija su imena imala manje samoglasnika, sa timovima sastavljenim, poput borbenih Iraca sa Notr Dama, od sveže krvi iz prekomorskih krajeva. Čim su se Francuzi ozbiljnije zainteresovali, Dejvis kup je automatski prešao u njihove ruke zbog žestine u nadmetanju.

Prazne parcele gradova na srednjem zapadu bile su sada izgrađene, a ispostavilo se da, izuzev nakratko u školi, ipak nismo postali narod atleta poput Britanaca. Zec i kornjača. Naravno, da smo samo hteli, začas bismo to i postali, još smo imali one zalihe vitalnosti svojih predaka, ali jednog dana 1926. smo spustili pogled i spazili da su nam ruke mlitave, da nam je stomak salast i da ne umemo da kažemo „bup-bup-adup“ nekom Sicilijancu. Senke Van Bibera! – nikakav utopijski ideal, ko će ga znati. Čak i golf, nekad smatran ženskastom igrom, u zadnje vreme deluje naporno, pa se pojavila njegova ublažena verzija i pokazala je da je taman kako treba.



Već 1927. počela je da se primećuje rasprostranjena neuroza, blago najavljena, nalik nervoznom lupkanju nogom, popularnošću ukrštenih reči. Sećam se jednog drugara iseljenika kako otvara pismo u kom ga naš zajednički prijatelj nagovara da se vrati kući i okrepi se snažnim, osvežavajućim svojstvima rodne grude. Pismo je bilo snažno i obojicu nas je duboko pogodilo, sve dok nismo primetili da je upućeno iz sanatorijuma za nervna oboljenja u Pensilvaniji.

Do tada su moji vršnjaci već počeli da nestaju u mračnoj utrobi nasilja. Jedan školski drug ubio je ženu pa sebe na Long Ajlendu, drugi se „slučajno“ spotakao sa nebodera u Filadelfiji, a treći namerno sa nebodera u Njujorku. Jedan je ubijen u ilegalnom baru u Čikagu; drugi je nasmrt pretučen u ilegalnom baru u Njujorku, pa se dovukao do Prinston kluba da tamo izdahne; trećem je manijak sekirom smrskao lobanju u duševnoj bolnici gde je bio smešten. Nisu to katastrofe za kojima sam ciljano tragao – to su bili moji prijatelji; štaviše, sve to nije se dogodilo tokom depresije, nego tokom procvata.

U proleće 1927. nešto blistavo i nezemaljsko blesnulo je na nebu. Mladić iz Minesote, za koga se činilo da nema nikakve veze sa svojom generacijom, napravio je herojski podvig, i ljudi u kantri klubovima i ilegalnim barovima su na trenutak spustili čaše i prisetili se svojih nekadašnjih najlepših snova. Možda letenje ipak nudi izlaz, možda bi naša uzavrela krv mogla da pronađe nove granice na bezgraničnom nebu. Ali do tada smo svi već bili duboko zabrazdili; i doba džeza se nastavilo; svi smo ostali na još po jednoj.

Međutim, Amerikanci su sve više lutali svetom – činilo se da su prijatelji stalno na putu za Rusiju, Persiju, Abisiniju i centralnu Afriku. Pariz je 1928. već postao zagušljiv. Sa svakim novim talasom Amerikanaca koje je bljuvao privredni procvat kvalitet je opadao, sve dok se pred kraj nije pojavilo nešto zlokobno u tim ludim brodskim tovarima. Nisu to više bili jednostavni tata, mama sin i ćerka, beskrajno superiorni po svojoj ljubaznosti i radoznalosti u odnosu na odgovarajuću klasu u Evropi, nego fanatični neandertalci koji su verovali u nešto, nešto nejasno, nešto čega biste se setili iz jako jeftinog romana. Sećam se jednog Italijana na parobrodu koji je paradirao po palubi u uniformi američkog oficira u rezervi i na lošem engleskom zapodevao kavge sa Amerikancima koji su kritikovali svoje institucije. Sećam se debele Jevrejke, nakićene dijamantima, koja je sedela iza nas na ruskom baletu i, čim se zavesa podigla, rekla je: „Ovo ie dražesno, od ovog treba da namalaju sliku.“ To je jeftina komedija, ali bilo je jasno da novac i moć prelaze u ruke ljudi spram kojih bi i vođa sovjetskog sela bio zlatni rudnik razuma i kulture.

Bilo je građana na luksuznim putovanjima 1928. i 1929. koji su se, u izopačenosti svog novog položaja, ponašali kao pekinezeri, školjke, kreteni i koze. Sećam se sudije iz nekog okruga u Njujorku koji je poveo ćerku da vidi tapiserije iz Bajea, pa je napravio skandal u novinama zahtevom da se neke od njih izdvoje jer je jedna scena bila nemoralna. Ali život je tih dana ličio na trku iz „Alise u Zemlji čuda“, svako je dobijao po nagradu.

Doba džeza imalo je divlju mladost i pijanu sredovečnost. Bile su tu žurke sa pipkanjima, Leopold-Leb ubistvo (sećam se kad mi je žena uhapšena na mostu Kvinzborou pod sumnjom da je „banditkinja sa bob frizurom“) i Džon Held odeća. U drugoj fazi su pojave poput seksa ili ubistva postale zrelije, ako ne i konvencionalnije. Srednje godine su morale biti ispoštovane, pa su na plaže stigle pidžame da bi debele butine i mlitavi listovi bili pošteđeni konkurencije s jednodelnim kupaćim kostimima. Na kraju, suknje su se spustile i sve je bilo pokriveno. Svi su, dakle, bili na početku. Ajmo – ali to nije bilo suđeno. Neko je debelo zabrljao i najskuplja orgija u istoriji bila je završena.

Završilo se pre dve godine [1929], jer je krajnja samouverenost, kao ključni oslonac tog doba, pretrpela ogroman potres i nije bilo potrebno mnogo da se ta krhka konstrukcija stropošta na zemlju. Doba džeza dve godine kasnije deluje jednako daleko kao vreme pre rata. Bilo je to ionako pozajmljeno vreme, cela gornja desetina nacije živela je bezbrižno poput nadvojvoda i ležerno poput devojaka iz hora. Ali lako je sada moralisati, a tada je bilo prijatno biti biti u svojim dvadesetim u tako sigurno i bezbrižno vreme. Čak i kada ste bili švorc niste morali da brinete zbog novca, jer ga je bilo u izobilju, svuda oko vas. Pred kraj ste morali da se borite da platite račun; prihvatanje gostoprimstva koje je podrazumevalo i neko putovanje bilo je skoro kao da činite uslugu.

Šarm, reputacija, pa i puki lepi maniri na društvenoj skali su značili više nego novac. Bilo je to baš sjajno, ali stvari su počinjale da tamne dok su večne neophodne ljudske vrednosti pokušale da se razvuku povrh te ekspanzije. Pisci su proglašavani genijima na osnovu samo jedne pristojne knjige ili komada; baš kao tokom rata su oficiri sa četiri meseca iskustva komandovali stotinama ljudi, tako da su sada mnoge male ribe vladale ogromnim akvarijumima. U pozorišnom svetu raskošne predstave nosilo je nekoliko drugorazrednih zvezda, a slično se dešavalo i naviše, sve do politike, gde je bilo teško zainteresovati dobre ljude za položaje od najveće važnosti i odgovornosti; važnost i odgovornost daleko je premašivala onu kakvu su imali direktori u poslovnom svetu, ali se plaćala samo pet ili šest hiljada dolara godišnje.

Danas je kaiš ponovo stegnut, a mi se sa priličnim užasom na licu osvrćemo na svoju protraćenu mladost. Ponekad se, međutim, začuju prigušena tutnjava iz bubnjeva i astmatični šapat trombona koji me zanjišu unazad u rane dvadesete, kada smo pili metanol i svakog dana postajali bolji, kada je već bilo prvih propalih pokušaja skraćivanja suknji, kada su sve devojke podsećale jedna na drugu u džemper-haljinama, a ljudi koje nisi želeo da upoznaš govori su „Da, nemamo banana“ i činilo se da je u pitanju samo nekoliko godina pre nego što će stariji odstupiti i prepustiti svet onima koji stvari vide onakvima kakve jesu – sve to sada nama koji smo tada bili mladi izgleda ružičasto i romantično jer više nikada nećemo baš tako intenzivno doživljavati ono što nas okružuje.
 
Autor: F. Skot Ficdžerald
Izvor: The Jazz Age: Essays / glif.rs
Prevod: Matija Jovandić