Sumanute ideje: Kada mozak izobliči stvarnost

U njima nema nikakve logike, potpuno su iracionalne, ali za neke među nama predstavljaju jedinu stvarnost. Sumanute ideje mogu biti bizarne, fantastične, ali i izuzetno opasne, jer obolele ponekad navode da ugroze vlastiti život.

Psihijatar Ahim Haug radio je sa velikim brojem pacijenata koji su zbog različitih psihičkih oboljenja i upotrebe narkotika živeli u nekom drugačijem, zasebnom svetu, slušali nepostojeće glasove, verovali da komuniciraju sa đavolom i sl. Tokom svoje duge karijere dobro se upoznao sa njihovim problemima i naučio mnogo toga o granici između normalnog ponašanja i ludila i skrivenom potencijalu ljudskog mozga. Sa profesorom Haugom razgovarali smo o sumanutim idejama i stvarnosti.

U svojoj knjizi opisujete slučaj pacijentkinje koja je bila ubeđena da njeno telo naseljavaju trilioni ljudi, kao i onaj pacijenta koji je verovao da je u stanju da se kreće između različitih svetova. Da li ste ikada pomislili da vaši pacijenti govore istinu?

Često razmišljam o tome. Tu se ne radi o izmišljotinama pacijenata. Takve priče možda zvuče kao plod mašte ili bajka, ali kada su u pitanju oboleli, one predstavljaju svet koji nije ništa manje stvaran od našeg.

Šta je zapravo „naša stvarnost“? Kako znamo da je nešto istinito ili normalno?

Postavljate komplikovano pitanje, ali ako ne dozvolimo da nas zavedu duboka filozofska razmatranja, odgovor će biti krajnje jednostavan: radi se o stvarnosti koju – uz maksimalnu toleranciju – delimo sa svojim okruženjem. Taj odgovor nam istovremeno objašnjava i fenomen kulturnog relativizma. Ono što mi smatramo stvarnim, u drugim kulturama može biti dovedeno u pitanje.

Međutim, ako govorimo o sumanutim idejama ili sumanutosti, dešava se nešto drugo: obolela osoba se udaljava od ovog našeg kulturno raznolikog poimanja stvarnosti i razvija vlastito tumačenje sveta. To je jedna od osnovnih karakteristika oboljenja.

Šta se dešava u telu osobe koja pati od sumanutih ideja?

I mi bismo to želeli da znamo. Nauka nije toliko uznapredovala. Danas ipak raspolažemo mnoštvom individualnih rezultata, dobijenih različitim metodama snimanja, koji pokazuju povećanu ili smanjenu aktivnost izvesnih zona u mozgu.

Znamo da se kod psihičkih oboljenja javljaju problemi sa neurotransmiterima, kao što je recimo poremećaj funkcije dopamina. Poznato je i da u slučaju šizofrenije važnu ulogu igraju nasledni faktori. Ali još uvek nismo pronikli u suštinu problema. Na osnovu dosadašnjih otkrića možemo samo zaključiti da ne postoji neki usamljeni faktor – nešto poput bakterije – koji bi izazivao poremećaje kao što je sumanutost.

Može li se ova bolest javiti kod svakoga?

Sećam se da mi je jedan kolega rekao kako ova bolest ne bira žrtve. Međutim, činjenica je da kod većine ljudi postoje prirodni zaštitni mehanizmi koji sprečavaju pojavu oboljenja. Od balansa između tih mehanizama i faktora rizika zavisi da li će se pojaviti simptomi.

Postoji li način da se ti mehanizmi ojačaju?

Zdravim pojedincima od koristi mogu biti vežbe pažnje i koncentracije, orijentacija na povećanje produktivnosti – ali bez preterivanja, tehnike za kontrolu stresa i sl. To su najčešći oblici jačanja imuniteta.

Oni koji oboljevaju od ove bolesti su potpuno normalne, inteligentne ličnosti. Možemo li se u njihov svet probiti logikom?

Da, često se radi o veoma inteligentnim osobama koje vode normalan život. Deluzioni doživljaji ponekad isplivavaju na površinu tek kada sa pacijentom povedete razgovor o njegovoj stvarnosti. Tu logika nije od velike pomoći.

Zato što njihova stvarnost poseduje sopstvenu logiku?

Tačno. Sa obolelima se ne vredi svađati. Oni jednostavno znaju da stvari funkcionišu onako kako funkcionišu i da nema razloga da nam to dokazuju ili objašnjavaju.

Pišete o pacijentkinji koja svoju bolest nije pomenula čak ni svom lekaru opšte prekse. Ova tema je tabu.

U velikoj meri. Zamislite, na primer, da saopštite svom šefu da ste telefonom razgovarali sa đavolom. Kako će vas pogledati? Takve izjave šokiraju ljude i teško se zaboravljaju.

Zamislite sada šta bi se dogodilo da se sazna da patite od šizofrenije ili sumanutosti. Odnos okoline prema Vama bi se iz korena promenio. Bili biste obeleženi do kraja života. „Da li se izlečio?“ „Igram li ja nekakvu ulogu u njegovim sumanutim idejama?“... Pitanja bi se nizala u nedogled.

Da li bi pomoglo ako bi društvo tretiralo sumanute ideje kao samo još jednu od karakternih osobina ličnosti?

To ne bi pomoglo pacijentu. On je bolestan i potrebno mu je lečenje. Sa druge strane, postavlja se pitanje koji bi nivo abnormalanosti društvo bilo spremno da toleriše.

Šta bi bio vaš odgovor?

Ja sam veoma tolerantna osoba. Moramo pritom imati na umu i činjenicu da i oni koje smatramo zdravima veruju u krajnje neobične stvari. Neki Japanci, recimo, kriju palčeve kada vide mrtvačka kola jer veruju da se duhovi mrtvih mogu sakriti ispod noktiju. Zašto mnogi hoteli nemaju 13. sprat? Zašto vozovi nemaju 13. vagon? Reč je o iracionalnim verovanjima koja su postala deo svakodnevice.

Šta ste naučili od svojih pacijenata?

Mnogo toga. Ljudski mozak je fascinantan organ koji čini da i ono što ne postoji čoveku deluje stvarno. Još uvek možemo samo da nagađamo za šta je sve sposoban.
 
Autor: Laura Reti
Izvor: waz.de
Prevod: Jelena Tanasković