Laguna - Bukmarker - Stiven Erikson: Potrebna mi je tama da bih mogao da stvorim svetlo - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Stiven Erikson: Potrebna mi je tama da bih mogao da stvorim svetlo

Kanadski pisac Stiven Erikson jedan je od najznačajnijih svetskih autora epske fantastike, a nedavno je u Srbiji boravio po treći put, kao gost šestog Festivala fantastike u Nišu i kao gost svog izdavača Lagune, koja je objavila ukupno 14 njegovih knjiga, uz njegov serijal Malaška knjiga Palih. Erikson je po obrazovanju arheolog i antropolog, poznavalac klasičnih nauka, a završio je i kurs kreativnog pisanja u Književnoj radionici Ajove. Novo je kod nas njegovo delo „Zvon pasa“, u prevodu Dejana Kuprešanina, pripovest iz Malaške knjige Palih, uzbudljiv roman o gubitku, o ratu, intrigama i mračnoj, nekontrolisanoj magiji. „Ovo je moje treće gostovanje u Srbiji, bilo je sjajno, podsticajni su bili intervjui, razgovori koje sam vodio sa čitaocima. Ovde uvek čujem pitanja koja nisam čuo pre, što je divno, jer sam ovaj serijal završio pre deset godina“, kaže za Politiku Stiven Erikson.



Na početku romana obično uočimo mapu. Da li Vam je važno da nam jasno predočite svet i lokalitete koje gradite u pripovesti?

Ako gradim jedan svet, započinjem mapama... Bio sam arheolog, a diplomirao sam i klasične nauke i istoriju. Mape su sastavni deo mog procesa učenja, daju smisao kulturama i civilizacijama, koje su se uzdizale u nekoj geografskoj oblasti. Ako nešto radite u gradovima na obali, onda znate da je ta civilizacija bila pomorska. Ako su ljudi živeli duboko na kopnu, okruženi planinama, onda je ta kultura bila izolovana. Svet o kome se piše može da ima autentičnost neke kulture ako i mape imaju geografskog smisla.

Serijal Malaške knjige Palih Vaš je autentični svet, sopstvene mitologije. Da li njime oživljavate određene istorijske civilizacije?

Razmišljam u okviru daleke prošlosti, uzastopnih slojeva kultura, naslaganih i u našem svetu, kao kameno doba, bakarno, bronzano, gvozdeno. Svi ti slojevi nalaze se ispod površine sveta o kome se piše. Volim da razmišljam o smislu tog dubokog ulaska u vreme. Ali trudim se da ono što me najviše inspiriše u našem svetu ne bude prepoznato u malaškom. Ne sviđa mi se laka veza i simbolika između ove i književne stvarnosti. Trudim se da istoriju držim podalje od sveta fikcije, koja je unikatna, koliko god je to moguće.

Početak „Zvona pasa“ ulazak je u podzemni svet tame, u pakao. Svet Vaše epske fantastike predeo je pretežnog zla?

Za mene je poreklo epske fantastike originalna literatura, ona od koje je sve poteklo, od „Epa o Gilgamešu“, što je u osnovi priča epske fantastike. Ili „Ilijade“, gde bogovi žive uz smrtnike i njima upravljaju. Pišući, u stvari težim da stvorim takav emotivni kontekst priče da do njenog kraja osvetlim ono najbolje u ljudskoj prirodi, ne najgore. Tako da mi je potreban taj kontrast, potrebna mi je tama da bih mogao da stvorim svetlo.

Kako se epske pesme, kojima započinju neka poglavlja, uklapaju u taj fantastični svet?

Te pesme dopuštaju karakterima da komentarišu svoj svet, kroz poeziju, kroz istorijska zapažanja, kako bi to Herodot činio. To priči daje autentičnost. Kao u „Dini“ Frenka Herberta, videli smo po tom romanu dva filma. Strukturalno čini isto sa epigrafima i analizama, istorijskim refleksijama o događajima.

Na koji način razmišljate o ljudskoj prirodi?

Ljudska priroda je jezgro sveg pripovedanja. I sjajna stvar u vezi sa epskom fantastikom je u tome što u njoj postoje univerzalni aspekti koji prevazilaze vremenska razdoblja i različitosti u kulturama. Zbog toga i dalje čitamo „Ep o Gilgamešu“ i razumemo njegov emocionalni kontekst. Ili prepoznajemo sve aspekte karaktera u „Ilijadi“. Za mene nikada ne postoji jedna tačka gledišta, već je važna njena višestrukost, višeznačni pristupi svetu, mnogostruka stanovišta. Svaki karakter ima svoju motivaciju i razloge delovanja i, naravno, konflikt nastaje kada se te stvari sukobljavaju sa okolnim svetom. Tako nastaje drama, kao na sceni, kao kod Šekspira. Rani Aristotelov pristup drami, komediji i tragediji govori o katarzi, koja je ključna.



Kako u mnoštvo likova uvek uvodite nove, a kako odlučite da će neki umreti? U Vašem svetu epske fantastike smrt i ne postoji, osim promene svetova?

Svaki junak je u službi priče, zapleta i posledica akcije. Često je odluka kada će neki od njih nestati ili umreti prirodni deo zapleta. Želim da se čitalac emotivno veže za nekog od likova da bi, kada tragedija nastupi, to osetio. Misao o tome da je smrt konačni kraj jeste fenomen novijeg vremena. Najveći broj civilizacija i ljudskih kultura nisu smatrali da je smrt završetak. Zato su i pokojnike sahranjivali sa zemaljskim dobrima. Bilo bi suviše prosto kreirati svet fantastike s modernim pristupom smrti, a realističnije je o smrti razmišljati kao o prelazu, kako je bilo u većini kultura tokom istorije. To stvara dinamiku koja junaka vodi izvan fizičkog sveta, u nepoznato. U drevnim mitovima su likovi, ili polubogovi, koji su izgubili voljene, putovali u podzemni svet da ih traže i vrate. To je deo naše psihe, iako moderno vreme zatvara ta vrata. U osnovi, stvaranju fizičkog sveta prethodi kreiranje duhovnog sveta. Mene više zanima taj duhovni svet. Zato neki moji junaci koji umru ne napuštaju priču, a neki se vrate posle smrti, psihološki preobraženi zbog nekog traumatičnog iskustva.

Zbog čega su Vam psi važni kao junaci ili simboli?

To je dobro pitanje, nisam razmišljao zbog čega se psi često pojavljuju u mojim knjigama. Pretpostavljam da u tome postoji iskonski aspekt, imajući u vidu i grčku mitologiju. Pas je povezan s prelaskom u magijskom smislu, ali pas je i prva životinja koju je čovek pripitomio. To je drevna veza. Sećam se arheološkog nalazišta na kom sam radio u Kanadi, bilo je to groblje staro četiri do šest hiljada godina, gde su u ritualne sahrane uključivani psi. To je bilo još pre dolaska konja, psi su tada nosili teret, na njihovoj kičmi mogle su se uočiti promene zbog nošenja teških stvari. Tadašnji ljudi visoko su cenili pse, psi su ih pratili i na drugi svet. Ta ideja uvek mi je bila zanimljiva. Psi su bili čuvari granica između donjeg i ovog sveta, mnogo je tu mističnih stvari.

Da li i dalje radite na arheološkim nalazištima?

Osamnaest godina radio sam na iskopavanjima, ali to istroši telo, prvo odu kolena, pa kukovi, leđa. To je fizički težak posao. Volontirao sam na jednom projektu prošlog leta i osetio sam to. Ako kao arheolog specijalizirate određenu tehnologiju, keramičko ili kameno oruđe na primer, sa tim znanjem možete da proputujete svet, nalazite se na iskopavanjima sa drugih 15 ljudi iz celoga sveta. To je veliko iskustvo i sjajan način putovanja, puno sam tako prošao. Širom Kanade, SAD, Centralne Amerike, Velike Britanije, južne Italije, Mongolije. Bilo je divno. Većina iskopavanja je izvan gradova, naučio sam da primećujem detalje tih nepoznatih područja, koja su me kasnije inspirisala tokom pisanja.

Vaš naučnofantastični roman Rejoice, a Knife to the Heart govori o susretu čoveka i veštačke inteligencije. Kako vidite budućnost ljudske svesti u odnosu na napravljenu?
 
Taj roman postavlja pitanje o tome šta bi se desilo ako bi tehnološki superiorniji vanzemaljci došli na Zemlju. U tom scenariju priča bi govorila o nama, ne o vanzemaljcima, o šoku koji bi tada nastao. Vanzemaljac u tom romanu izgleda kao veštačka inteligencija, ali ne liči na onu iz naše svakodnevice. Zato što ono što sada zovemo veštačkom inteligencijom, to i nije. Nije čak ni blizu. To je program koji samo ponavlja, ali ne stvara. Ne mislim da je svest proizvod određenog mehanizma. U osnovi, ono što nam se sada predlaže sa veštačkom inteligencijom jeste ubacivanje dovoljnog broja procesora, ako imate dobru memoriju, kako bi bilo stvoreno nešto samosvesno. Ne mislim da je to moguće. Mislim da svesnost i osećaj nisu prosto mehanički, ima tu još nečega... Ali to ja mislim. Sama definicija svesnosti stvarno je neuhvatljiva, a mi nismo ni blizu valjane teorije uma.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
džonatan litem njujorške životne lekcije laguna knjige Džonatan Litem: Njujorške životne lekcije
14.06.2024.
U razgovoru za Bukmarker pisac Džonatan Litem govori o tome kako su njegova iskustva oblikovala roman „Sva siročad Bruklina“, kao i koliko je uspeh knjige uticao na njegov dalji rad. „Sva siročad B...
više
 akiko otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom gk žar ptica  laguna knjige „Akiko“ otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom GK „Žar ptica“
14.06.2024.
U Gradskom kazalištu „Žar ptica“ počele su probe za predstavu po knjizi „Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija, koju će režirati Slađana Kilibarda. Predstava rađena po jednom od najpoznatijih srpskih romana z...
više
rajko grlić najbolji tragovi o jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima laguna knjige Rajko Grlić: Najbolji tragovi o Jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima
14.06.2024.
Čovjek mora napisati barem jednu knjigu u životu koju će ostaviti, filmovi se ne računaju. A moja  knjiga „Neispričane priče“ nije autobiografija. U klasičnoj biografiji čovjek sebe vidi puno lje...
više
 buntovnice s razlogom predstavljene u institutu servantes laguna knjige „Buntovnice s razlogom“ predstavljene u Institutu Servantes
14.06.2024.
Izbor pripovedaka najboljih hispanoameričkih književnica 21. veka u knjizi „Buntovnice s razlogom“, koje su priredili i preveli Ksenija Bilbija i Branko Anđić, predstavljen je 13. juna u Institutu Ser...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.