Stiven Erikson: Ne takmičim se sa Džordžom R. R. Martinom

Zahvljujući uspehu televizijske serije „Igra prestola“ broj novih zaljubljenika u epsku fantastiku u svetu iz dana u dan raste.

I iako vesti o prilivu novih čitalaca neizmerno raduju iskusne ljubitelje žanra, nemoguće je ne primetiti da su novopečeni konvertiti često veoma glasni, možda čak i preglasni, prilikom izražavanja svojih stavova na internetu. Jedan od pisaca koji su ovo iskusili iz prve ruke je Stiven Erikson, autor izuzetno popularnog serijala Malaška knjiga Palih.

„Nekoliko puta sam razgovarao sa Džordžom  o tome“, kaže Erikson. „Obojica smo zapanjeni animozitetom koji postoji između mojih i njegovih obožavalaca.“

Erikson pretpostavlja da deo razloga za toliku ostrašćenost među ljubiteljima pojedinih serijala treba tražiti u predanosti koju zahteva čitanje epske fantastike, žanra poznatog po dugim, višetomnim sagama o svetovima iz mašte. On ipak čvrsto veruje da je besmisleno govoriti o takmičenju u popularnosti između poznatih autora, jer ljubitelji fantastike imaju sasvim dovoljno vremena da pročitaju većinu naslova u ponudi, što oni uglavnom i čine.

U intervjuima često ističete da vam je drago kada se o vašim romanima govori kao o primeru postmodernizma. Kakvi se to tačno razgovori vode o vašem stvaralaštvu?

Već neko vreme se prepirem sa jednim stručnjakom koji prilično ozbiljno proučava moje romane. I dok ja svoje knjige vidim kao postmodernističke, on ih naziva poststrukturalističkim. Obojica poštujemo mišljenje onog drugog, ali nijedan od nas nije spreman da popusti. [Smeje se.]

Vidite, kod većine pripovedača u Malaškoj knjizi Palih postoji izražen postmodernistički element. Drugim rečima, svaki od tih likova je svestan da pripoveda priču, a podjednako su svesni i činjenice da imaju mogućnost da njom manipulišu. Mislim da se to najbolje vidi na primeru Krupa. On pripoveda unutar priče, čak i tako što o sebi govori u trećem licu, tako da odmah možete da naslutite da se poigrava sa ostalima. A ti „ostali“ su možda ostali likovi, a možda i sami čitaoci. Tu možete videti kako ja celoj toj stvari prilazim kao pisac – sve vreme morate biti svesni manipulacije kao ključnog sastojka priče.

Zašto taj kritičar misli da ste poststrukturalista?

To biste morali njega da pitate. [Smeje se.] Problem je u tome što bi onima koji o književnosti pišu iz naučnog ugla najviše odgovaralo da nema pisaca. Zvuči čudno, ali meni to tako deluje. Što se njih tiče, idealni uslovi za rad nastaju kada je pisac već neko vreme mrtav. Najlakše im je da iznesu svoje teorije o stvaralaštvu nekog autora kada on više nije u stanju da im se – potencijalno – suprotstavi. Osim toga, mislim da su mnogi od njih ubeđeni da pisci ne prate njihov rad, što sa mnom nikako nije slučaj.

Postoji li neki sajt ili forum na kome se može pročitati kvalitetna analiza vašeg stvaralaštva?

Ne, koliko ja znam. Voleo bih da pronađem neki. Problem je u tome što je veoma teško pronaći ljude koji bi bili spremni da se posvete ozbiljnoj analizi dela fantastike. A povrh toga morate biti svesni i da unutar samog žanra postoji izvestan vid diskriminacije, jer se serijali daleko manje cene od samostalnih romana. Kao što vidite, problemima nikad kraja.

Učestvovali ste na panelu u okviru Međunarodne konferencije o fantastičnom u umetnosti na kome je Stiven Donaldson fantastiku nazvao „kičmom zapadne književnosti“.

Da, on je govorio o kičmi, a ja sam upotrebio metaforu sa drvetom. Epska fantastika je srž književnosti. Možemo se osvrnuti na Ep o Gilgamešu, Ilijadu i ostale stare tekstove i videćemo da je sve to epska fantastika. Mi smo skloni tome da se, pošto smo neko vreme hodali po grani, spustimo na kolena i počnemo da puzimo po sitnim grančicama i da se divimo inovacijama koje tu pronađemo, a ono što sam ja želeo da kažem – a siguran sam da je to bila i Stivova ideja – jeste da to uopšte nisu inovacije. Ako vam je dobro poznato samo drvo – ili kičma – uvidećete da je čovečanstvo sve to odavno otkrilo.

Pretpostavljam da je sasvim prirodno da neko ko želi da se specijalizuje za određenu oblast pronađe temu sa kojom će lako moći da se izbori. Serijal od šest ili deset knjiga predstavlja prilično veliki zalogaj. Ali mi smo govorili o tome da bismo bili srećni kada bi neko obratio pažnju na one koji nisu napustili čak ni „stablo“ i nastavljaju da pišu epsku fantastiku držeći se hiljadama godina stare tradicije.

Čini se da je „Igra prestola“ donela žanru epske fantastike veliki broj novih čitalaca. Da li ste u poslednje vreme primetili promene u popularnosti žanra?

Moram priznati da mi je to pomalo smešno jer slični komentari su se mogli čuti i posle „Gospodara prstenova“, pa posle „Harija Potera“ i svega ostalog. Mislim da smo u takvim situacijama skloni onome što sam nazvao „politikom prestiža“, gde se iz mase predstavnika žanra izvuče jedna ličnost i onda popularnost žanra postane manje bitna od popularnosti izabranog pojedinca.

Ako bude ikakve promene, to će se verovatno desiti u domenu video-igara. I to je sasvim u redu, iako meni lično kod tog vida zabave najviše smeta hronični nedostatak priče. Pregovarao sam sa nekim kompanijama koje su želele da otkupe prava na Malašku knjigu, ali vrlo brzo sam shvatio da svi oni žele 80 posto akcije i 20 posto priče, dok ja sanjam o igri u kojoj bi taj odnos bio obrnut.

Postoji li neka igra koju biste preporučili?

Hm... ne. [Smeje se.] Mislim da je to moj konačni odgovor. Jedno vreme sam igrao „Skajrim“. Igra je u vizuelnom smislu bila fantastična i mogli ste da pratite nekakvu priču, ali posle izvesnog vremena su mi dosadili klišei – taj srednjovekovni, severnoevropski pristup, vilenjaci, patuljci i ostali elementi protiv kojih se borim... možda je to prejaka formulacija, recimo da se trudim da ih ignorišem. Sve te igre su pune klišea.

Ljubitelji epske fantastike se nikada ne ustručavaju da jasno i glasno izraze svoje mišljenje – i kada vole i kada mrze pojedine autore. To smo u poslednje vreme mogli da vidimo na primeru Džordža R. R. Martina. Zbog čega epska fantastika budi tako ekstremne emocije kod čitalaca?

Ne znam. Možda razlog leži u tome što je ovo jedan od proznih žanrova kojima se čitaoci u potpunosti predaju, gde kao čitalac ulažete godine života u određeni imaginarni svet i likove koji ga nastanjuju. Možda je u svetu štrebera „kul“ voleti nešto i zato mrzeti nešto drugo. Sigurno ima onih koji misle da ih to čini posebnim i jedinstvenim.

Nekoliko puta sam razgovarao sa Džordžom o tome. Obojica smo zapanjeni animozitetom koji postoji između mojih i njegovih obožavalaca. Mi svoj posao ne vidimo kao takmičenje... što je verovatno dobro, jer njemu jako dobro ide. Ali ja sam bio čitalac i pre nego što sam postao pisac i, što se mene tiče, tu se zaista ne može govoriti takmičenju jer ljubitelji fantastike čitaju sve. Oni su najstrastveniji čitaoci koje poznajem. Na policama ljudi koji čitaju ovu vrstu literature pronaći ćete i Martina i Eriksona i Robin Hob i mnoštvo drugih pisaca. Svi zajedno, na istoj polici.

Jedna od vaših ideja koja mi se posebno dopada je to što čarobni mačevi počnu da vrište kada ih prvi put uzmete u ruke. Kako vam je to palo na pamet?

Često ponavljam da je fantastika jedini žanr u kome možete uzeti metaforu i učiniti je stvarnom. Ako ste svesni trauma, užasa i haosa bitke, a onda uzmete tu metaforu i smestite je u oružje, podrazumeva se da će ono vrištati. Oružje bi od neprestanog izlaganja krvavim prizorima verovatno i poludelo, tako da tu može biti i smeha.

Znam da postoji mnogo romana i priča u kojima mačevi imaju svoj glas – i to često veoma zavodljiv. Ili imaju sopstvenu volju. Dopada mi se ideja da je ta volja nešto tajanstveno i nepoznato korisniku oružja. Zastrašujuće je kada ne poznajete um koji upravlja oružjem i kada vam samo preostaje da reagujete na njegove odluke.

U nekim diskusijama koje sam pratio na internetu čitaoci se pitaju koliko je realistično to što većina vaših likova – čak i običan svet na ulici – vode duge filozofske rasprave.

Verujte mi, neki od najpametnijih, najmudrijih ljudi koje sam sreo... Evo, daću vam jedan primer: Tokom arheoloških iskopavanja u Belizeu, o našoj bezbednosti brinuo je jedan lokalac, koji je, naoružan sačmarom, po ceo dan obilazio logor. Nije bio obrazovan. Nije čak imao ni zube. Pa ipak, tokom razgovora sa njim bi vam odmah postalo jasno da nije bilo teme o kojoj nije razmišljao. Bio je odlično obavešten o zbivanjima u svetu, a otkrio sam i da je pročitao gomilu knjiga iz oblasti filozofije. Ne bi trebalo donositi zaključke o ljudima na osnovu njihovog društvenog statusa.

Jasno je da nećete od nekoga ko jedva sastavlja kraj s krajem zahtevati da odgovara na vaša pitanja o smislu života, ali ako biste se nekim slučajem našli na klupi u parku i započeli neobavezan razgovor, verovatno biste se iznenadili. Bilo bi veoma lako osloniti se na predrsude i pisati o praznoglavim sporednim likovima nižeg društvenog ranga, ali ja ne funkcionišem na taj način. U životu sam sretao i mnoge vojnike koji veoma ozbiljno razmišljaju o životu i onome čime se bave. Tako da ne bih rekao da tu ima nečeg neobičnog.

Izjavili ste da se u umetnosti primećuju prvi znaci propadanja civilizacije. Šta pod tim podrazumevate?

Verujem da umetnost zapada u problem kada prestane da se suprotstavlja ili bar stoji izvan dominantne ideologije neke civilizacije. Ovde govorim krajnje uopšteno, ali ako proučite istoriju umetnosti, videćete da je ona u prošlosti često bila pokazatelj zdravlja civilizacija. U rimskoj umetnosti je, na primer, postojao period intenzivne propagande, koja je uzdizala imperatore u status božanstava ili polubogova. Slična tendencija se može primetiti i u portretima pojedinih evropskih vladara – neki od njih su, recimo, krupniji od svog konja, neki izgledaju sjajno u oklopu, iako znamo da to nije bio slučaj. Ideja je oduvek bila da se umetnost i efekat koji ona ima na mase iskoriste u svrhu održanja statusa kvo.

Ponekad se dešava i da umetnost krene u suprotnom smeru. I u Rimu i u Grčkoj je bilo perioda u kojima je dominirala groteskna umetnost, koja je izbegavala idealizovane prikaze ljudskog tela. I to je verovatno bio znak sporog – ili brzog – propadanja dotične civilizacije. Umetnost je, bez ikakve sumnje, odraz stanja u nekom društvu. U slučaju da se monopolizuje – a verujem da ćete se složiti da je advertajzing najočigledniji primer monopolizacije umetnosti – ona gubi svoju društvenu funkciju i svrhu.


Izvor: wired.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Niccolò Caranti