Steinbeckov comeback: O miševima i ljudima

John Steinbeck postao je 1962. treći američki Nobelovac posle rata, nakon Faulknera i Hemingwaya. Sva trojica tematizovali su odnos civilizacije i divljine, opisivali tipično američki način života daleko od velikih gradskih centara, izrasli iz avanturističke proze, ali se utemeljlili u realističkoj i naturalističkoj tradiciji. I često bili adaptirani, ili pisali scenarija, za vrlo dobre filmove.  

Ipak, značajne razlike, koje su potom zaživele u recepciji njihovih dela, zaista se mogu uočiti već u kratkim objašnjenjima Nobelovog komiteta. Dok je Faulkner inovacijama na planu kompozicije i načina pripovedanja enormno doprineo američkom romanu, a Hemingway specifičnim stilom uticao na generacije pripovedača, Steinbeckov “saosećajni humor i oštra percepcija društva” nekako su s vremenom postali previše gnjecavi, staromodni i sentimentalni, pa je tako niz vodu otišla i njegova nekadašnja politička relevantnost.

Kod nas, takođe, iako je bio prevođen i čitan, Steinbeck nije imao veći uticaj na književnike, za razliku od dvojice svojih prethodnika. Faulkner je mitologizacijom regiona u kom je rođen, biblijskim temama i tehnikom “struje svesti”, obeležio jugoslovenski pozni modernizam (recimo, Mirka Kovača i Živojina Pavlovića), a Hemingway, uz naslednike Carvera i Bukowskog, postao presudna figura za bum neorealističke proze, proizašle iz novinarstva, u postjugoslovenskoj književnosti posle 2000. godine. Na Steinbecka se niko nije pozivao, niti su se u zadnje vreme pojavljivali novi prevodi i izdanja njegovih knjiga.

Zato moram priznati da sam se iznenadio kada sam, u jednom od najvećih knjižarskih lanaca u Srbiji, na listi dvadeset najprodavanijih naslova video kratki Steinbeckov roman iz 1937. O miševima i ljudima (Of Mice and Men), uprkos tome što je reč o zabranjivanoj, “kontroverznoj” knjizi koja govori o vremenu ekonomske krize, što su sve privlačne reči za marketinške trikove.

Ipak, Steinbeckov comeback me raduje, pošto nekako priželjkujem da će čitaoci prepoznati i njegovu političku zanimljivost za današnje vreme. Kako je napisala Vivian Shobchack o Plodovima gneva, za razliku od Fordovog istoimenog filma koji naglašava prošle vrednosti, nostalgiju i harmoniju tradicije i zajednice, “Steinbeckov roman naglašava vrednosti sadašnjice, surovu realnost, potencijal radikalne politike i potrebu za društvenom i političkom promenom.” Uostalom, Tom Joad, glavni junak romana (i verovatno životna uloga Henryja Fonde u pomenutom Fordovom filmu), postao je simbol radničke Amerike, i kao takav bio inspiracija Bruceu Springsteenu i Tomu Morellu.

Slične političke teme pokreće i O miševima i ljudima, iako je to slabije, ali pristupačnije, delo od Plodova gneva. Glavni junaci romana su George Milton i Lennie Small, najamni radnici, koji ne poseduju ništa i nemaju ništa da prodaju osim svoje fizičke snage. George je okretan, promućuran i oprezan, a Lennie visok, dobar, jak i mentalno hendikepiran, jer je u psihičkom razvoju zastao na nivou deteta. Lennie obožava da mazi sve što je mekano, čupavo i nežno, recimo, miševe, kučiće i zečeve, ali se zanese, i pošto je “snažan kao bik”, životinjice koje miluje obično i usmrti. George i Lennie putuju zajedno Kalifornijom u vreme Velike depresije, od ranča do ranča, tražeći posao.

Radnja počinje u trenutku kada njih dvojica pobegnu s ranča pokraj grada Weed (zaista postoji!), gde su radili, i pristižu na drugi posao, u mesto znakovitog, samotnog imena Soledad (i ono postoji). Na beg su bili primorani zbog toga što je Lennie poželeo da pipne crvenu haljinu jedne devojke, koja je počela da vrišti, pa su muškarci organizovali poteru za “kidnaperima”. Na novom ranču, gde se žanje i utovaruje ječam, i kojim, naravno, vlada surova eksploatacija, takođe se nalazi jedna žena, koja stvara napetost među radnicima, jer iako je udata za gazdinog sina, flertuje sa svima. Iz ove pripovedne premise nije teško izvući zaključak kakva će tragedija nastati na kraju.

film “Of Mice and Men” iz 1992. godine

Pomalo je smešno kada nakon čitanja romana pročitate i jedan stari tekst o Steinbecku, u kom piše: “Od sulude trke za novcem, ‘uspehom’, publicitetom i počastima, koja čini suštinu života američkog građanina, Stajnbek je pobegao među svoje skitnice, probisvete i siromahe, koji su, po njemu, ‘prirodni’ ljudi, spontani, neizveštačeni, nezainteresovani za bogatstvo i društveni uspeh, jednom rečju – zdravi.” (Dušan Puhalo)

Iako načelno tačan, ovaj opis postaje u najmanju ruku ironičan kada shvatimo koga u Soledadu prvo vide mentalni invalid Lennie i njegov drugar/staratelj George: upravo bolesne, a ne zdrave. Tačnije, invalide rada: starca Candyja, kom je mašina otkinula ruku, i štalskog momka Crooksa, crnca potpuno deformisane kičme, kog je udario konj, i koji živi izdvojen od ostalih, u zasebnoj sobici. Ostatak ekipe koja radi na poljima ječma živopisan je, koliko i tipičan: nadničari koji vole da se kockaju i tuku, a na kraju meseca sve pare potroše u javnoj kući. Inicijator većine sukoba je gazdin sin Curley, oniži tip sa sindromom Napoleona, ljubomoran i željan tuče svaki put kada njegova žena s nekim porazgovara. O miševima i muškarcima možda je, u stvari, tačniji prevod ovog romana.

No, i pored toliko aktivnosti na ranču, usamljenost i otuđenje su ogromni, pošto svako u drugom čoveku gleda samo interes. Gazda je sumnjičav već prema činjenici da se George stara o Lennieju, jer misli da ovaj od hendikepiranog momka uzima zaradu. U tako prokletom svetu, u kom se, kako kaže šef radnika Slim, “svako boji onog drugog”, rintanje za gazdin profit jedina je opcija, a nemoćni, poput staraca, invalida i crnaca, bivaju prezreni, odbačeni, čak i ubijani. Odnos prema nemoćnima simbolički postaje jasan u paralelizmu sa sudbinom starog Candyjevog psa: jedan od radnika ubije psa, sa objašnjenjem da je pas star, bolestan i smrdi. Tada Candy shvati da će i on sam, kao starac i bogalj, uskoro postati “teret zajednici”.

Upravo se Candy, Crooks i Lennie okupljaju oko Georgeove ideje da se kupi malo imanje od starog bračnog para koji je bankrotirao, i na tom imanju stvori samoodrživa utopija, u kojoj su svi ravnopravni, proizvodi se taman koliko treba da svako zadovolji svoje skromne potrebe, među kojima je na prvom mestu Lenniejeva želja da gaji zečeve. Ta ideja na početku romana samo je san, priča kojom George umiruje i uspavljuje Lennieja, ali ubrzo se čini kao ostvariva, jer starac Candy u nju hoće da uloži novac koji je stekao na ime odštete zbog otkinute ruke.[stajnbek]O tom centralnom mestu romana, književnik Voja Čolanović svojevremeno je lucidno napisao: “Za razliku od Steinbeckovog dela U neizvesnoj bici, ovde nema masovnog nasilja, baš kao ni klasnih sukoba, ali te elemente proleterskog ili radikalnog romana nadomeštavaju Džordžovi i Lenijevi snovi. Nije to razrađena komunistička vizija iz ranijeg romana, nego lični, ograničeni san dvojice skitnica.” Danas bismo rekli da George kao rešenje nudi kooperativu, zadrugu, socijalno preduzetništvo – pokušaj da se u okvirima kapitalizma stvori humanija ekonomska zajednica, i tako pobegne od nepravde. Čak i ogorčeni Crooks, koji mora da se nosi i sa rasizmom, a ne samo sa surovim odnosom prema invaliditetu i klasnom eksploatacijom, te je zbog toga pesimista i nepoverljiv prema utopijskim vizijama svih vrsta, u jednom trenutku poveruje u mogućnost da ih George povede ka ostvarenju plana o idealnoj farmi.

Crooksov entuzijazam, međutim, nestaje kada usred dogovora o malom zadružnom imanju u sobu upadne Curleyjeva žena. Ona je koliko provokator, toliko i usamljena osoba koja želi život bolji od ječmenih polja i muških igara dominacije i svojine. Svi muškarci znaju da samo njeno prisustvo u takvim okolnostima, kamoli ponašanje, znači nevolju. I ta nevolja na kraju dođe.[of-mice-and-man]Ako se upustimo u avanturu političkog tumačenja, te pokušamo da stvari podignemo za jednu lestvicu apstrakcije, otvaraju se brojni zanimljivi problemi. Curlyjeva žena predstavlja modernizaciju, odmak od tradicionalnog, seoskog i patrijarhalnog društva; George je revolucionar i humanista, socijalistički lider sa snovima o boljoj budućnosti; opčinjen tim snovima je Lennie, simbol proleterijata, sirova snaga bez samosvesti, koji bespogovorno sluša šta mu George govori. Za njima će poći nemoćni i potlačeni, Candy i Crooks.

Šta nam, u slučaju da tako postavimo stvari, Steinbeck govori? Samoodrživo imanje u obliku zadruge četvorice likova u romanu je predstavljeno kao ostvarivo sve dok nema žene/modernizacije? Lenniejeva agresivnost njemu je naprosto urođena, on ne ubija životinje jer je zao, već je previše snažan i zanese se – da li to znači da beslovesni proleterijat može prihvatiti modernizaciju samo pod nadzorom revolucionara, inače će je uništiti? Prvobitni naslov romana bio je “Nešto što se dogodilo”, pošto je, u suštini, nezgodan splet okolnosti doveo do uništenja vizije o samoodrživoj farmi: da li farma, onda, ipak ostaje kao moguće rešenje koje Steinbeck nudi u krizi kapitalizma? Kako pomiriti lepe žene što žele grad i život kao na filmu, sa takvom kooperativnom, ruralnom vizijom?

Odgovore ne znam, ali čini mi se da su pitanja relevantna i za nas, kao pisce i bogalje što vole Springsteena, a gledaju u radničko-seljačku Jugoslaviju pod kapitalizmom, i za čitaoce što ne pamte socijalizam, i za seoske neženje i neudate frajle. Što je još bolje, ta pitanje proističu iz vrlo dobro ispričanih priča, a Steinbeckovih knjiga još ima po bibliotekama, čak i novih izdanja po knjižarama.

Verujem da ćemo imati o čemu da razmišljamo, i šta da radimo, nakon čitanja. Recimo, invalidska zadruga, seoska kooperativa, večernji razgovori o Steinbecku i Johnu Fordu, uz Springsteenov “The Ghost of Tom Joad”… Što da ne? Barem dok čekamo besklasno društvo.

Autor: Ivan Velisavljević
Izvor: beforeafter.rs