Srbijo, Bog ti pomogo – a đavo bi ga znao kako...

Srbijansko selo je u dvadesetom veku imalo Tolu Manojlovića i Sandu Arizana, a u dvadeset prvom ima Todora Trajkovića.

Stvoren iz britkog pera Bojana Ljubenovića, žitelj sela Miloševa Todor Trajković dostojni je predstavnik jednog specifičnog mikrokosmosa i sveta za sebe – ali, sveta koji opet nije mimo ostalog sveta.

Kad bi se naslov „Srbijo, Bog ti pomogo“ izgovorio naglas, zvučao bi kao vapaj i molba koja se upućuje kad su se sve ostale nade i molbe izjalovile, ali koliko god da u dnevničkim zapisima Todora Trajkovića ima gorčine, ironije i pesimizma, opet se pokazuje da je, umesto vapaja da pomoć dođe s neba, ipak bolje osloniti se na svoju dovitljivost i dosetljivost, pa makar sopstvena dela morala da se kriju pomoću izreke da ni đavo ne zna kako se i šta desilo ne bi li na kraju sve ispalo kako treba.

Osim što se može shvatiti kao očajnička molba, naslov bi se mogao protumačiti i kao otpozdrav, pa bi to onda značilo da se Todor, obraćajući se dnevniku, zapravo obraća Srbiji, bilo zemlji kao apstraktnom pojmu, bilo svim njenim žiteljima.

U svakom slučaju, Ljubenovićeva se knjiga neposredno obraća svakom čitaocu i pritom kao da sa njim vodi dijalog, jer teško je odoleti da se Todorove misli glasno ne komentarišu, teško je ne sroditi se sa Todorovom sredinom i neposrednom okolinom, teško je u nekim situacijama i ne zameriti Todoru na pogrešnom stavu, teško je na kraju ne zamisliti sebe kao deo sredine koju Todor u svojim beleškama prikazuje, tako da je ova knjiga zapravo neodoljivi mamac kojim je čitalac uvučen u priču pre nego što to i primetio, a kad stigne do poslednje stranice, poželeće da u toj priči i ostane.

Sastavljena od sto dnevničkih zapisa koji su uglavnom anegdotskog karaktera (premda u nekima ima i melodramskog tona), ova knjiga ne govori samo o srbijanskom selu, nego o srbijanskom mentalitetu uopšte, a to se najbolje sagledava kroz iskrenu ispovest čoveka koji izoštreno primećuje tuđe mane, ali i o svojima govori neskriveno, premda ih ponekad i ne smatra manama, nego naprotiv, vrlinama koje treba isticati.

Stoga je umnogome ostavljeno i samom čitaocu da proceni da li Todor razmišlja ispravno ili pogrešno, da li čini dobro ili loše, da li je prema članovima porodice i komšijama pravedan ili nepravedan – ali, i to je ponekad relativno, u zavisnosti od konteksta i trenutka, pa bi svaki Todorov zaključak (od kojih su neki u vidu efektnog aforizma) pri kraju zapisa vodio u nove dijaloge i razmišljanja, pri čemu i sami tekstovi od kojih je knjiga sastavljena podsećaju na srbijanska sela: svako je za sebe, a jedna bez drugih ne mogu.

Ipak, to ne znači da je selo u Ljubenovićevoj knjizi neki potpuno izolovani i zaboravljeni svet koji vekovima živi po svojim nepisanim pravilima – naprotiv, i ono je uključeno u gotovo svaku promenu koja bi zadesila gradsku sredinu (ipak je ovo dvadeset prvi vek), s tim što se ponekad zaista tek na selu jasnije sagledavaju dobre i loše strane naglih preokreta, prilagođavanja, modernizacije i pomodarstva, pa neka se to desilo i za inat, kao što je slučaj sa semaforom, neka i zarad preterane revnosti poštenog čoveka, kao što je slučaj sa izborima.

Nije isključeno da će Todorove dnevničke beleške podsetiti na tekstove sa bloga, što opet ne bi bilo neobično, jer i Todorova je kuća uvela internet, a Todor će makar na kratko prekoračiti i prag Evropske unije, tako da mu nove tehnologije nisu baš nepoznate.

Zamišljeno da bude predstavnik neizbrojivih srbijanskih sela, Miloševo iz Ljubenovićeve knjige ima svog predsednika, svog učitelja, svog popa, svog kafedžiju, svoju ispičuturu, svoju ludu, svoju provodadžiku, svoju visibabu, svoje fudbalere, svoje gastarbajtere, svoje suparničko selo, ali i svog Todora.

Prolazeći kroz događaje koji razbijaju monotoniju seoske sredine, Todor je ipak više sublimacija različitih iskustava i života nego što je tipičan ili prosečan srbijanski seljak, ali samo na taj način je Ljubenović i mogao stvoriti književni lik u čijim će ispovestima svaki čitalac (i sa sela i iz grada) bar jedanput (ustvari, najmanje jedanput) pronaći sebe i prepoznati sopstveno iskustvo, kao i iskustvo svoje porodice, svojih komšija, svog zavičaja, pa i svog naroda.

Autor: Dušan Milijić