Self-help za milenijalce

Milenijalci su generacija koja brine o sebi. Self-care je nova najskuplja reč koja je zamenila self-help. Mladi rođeni devedesetih koji se ovih dana približavaju tridesetim, imaju knjigu za svaki problem i priliku, stoga ih nazivaju „self-improvement generation“ i „generation of therapy“. Pa ipak, internet je zakomplikovao situaciju, a literatura koja je pružala bombastična rešenja u deset tačaka preko noći sada je prevaziđena. Čini se da su milenijalci daleko skloniji fluidnijim žanrovima koji pružaju mnogostruke uvide u kompleksna pitanja poput mentalnog zdravlja, usamljenosti, zdravih navika, anksioznosti,  životnog stila i pre svega – emotivne inteligencije. Postalo je popularno razmišljati o odnosima kao o nečemu što se, uz pravi pristup, kroz pravu literaturu i dovoljno terapeutske podrške i međuljudskog razumevanja, razvija, uči i usavršava.

Idealna self-help književnost za današnje mlade trebalo bi da bude u obliku eseja, duhovita i sklona „mim“ humoru, da obuhvata široko polje tema i ne pruža instant rešenja. Poželjno, treba krenuti od ličnog iskustva, jer u eri Tvitera, u kojoj svako može da ispolji svoje mišljenje, svi autoriteti, pa i stručni, poljuljani su. Za današnje mlade lično iskustvo, naročito ako je bolno i autentično, jedina je stručna kvalifikacija koja se računa.

Self-help knjige koje tražimo i čitamo ovih dana polaze od ličnog iskustva, obuhvataju mnogo ne nude magična rešenja, čak najčešće ne nude nikakva rešenja već više osećaj zajedništva i spoznaju da niko nije usamljen u svojoj nevolji – i sve su vrlo duhovite. Humor je autoironičan, i šarmantno i otvoreno gađa lične, ali i generacijske slabe i bolne tačke.

Pionir u ovom žanru je Alan de Boton. Njegovo prvo publicističko delo „Eseji o ljubavi“ prate svu bedu i slavu jedne tipične mladalačke ljubavi, nešto kao „Jadi mladog Vertera“ za 21. vek. Od upoznavanja u avionu kada je šarmantna Kloi brbljala o strategijama preživljavanja za slučaj da se avion sruši i tako privukla njegovu pažnju (jer naravno ništa nije privlačnije od osobe koja nas samosvesno i sa mnogo humora suočava sa svojim luckastim slabostima, pa tako i mi lakše podnosimo svoje male ludosti, pisaće kasnije De Boton), do prvog čarobnog zajedničkog jutra kada je on pobegao glavom bez obzira od ljubavne idile ostavivši je u svom stanu, do toga kada je ona prestala da kupuje njegove omiljene pahuljice i počela aferu sa njegovim uspešnijim kolegom na kog je oduvek bio pomalo ljubomoran, ova poluautobiografska knjiga pruža sjajan uvid u to zašto u ljubavi ništa nije jednostavno, zašto ne možemo prosto samo da se volimo i zašto postoji nešto strašno i mračno u nama što traži one koji nas nikad nisu želeli i one koji nas nikada neće propisno voleti.



Jednu ovakvu knjigu je napisala i Doli Alderton. Doli, „dejting“ kolumnistkinja Sandej tajmsa, pokušala je da opiše tipično odrastanje u predgrađu na samom severu Londona koji nije ni urban ni ruralan (što zvuči kao i bilo koje odrastanje na širokoj periferiji Beograda), koji podrazumeva (kao i svuda u to vreme) lančano dopisivanje na MSN-u, gde je našla prvog onlajn dečka, kog nikad nije upoznala, serije random hookupsa, očajnu potragu za prvim dečkom i pristajanje na disfunkcionalne odnose, pa i to da mesecima nije htela da izađe iz kuće oplakujući svog prvog pravog dečka, a da zapravo nikada nije ni imala nešto zajedničko sa ovim prilično tradicionalnim tipom koji je samo želeo da radi sto sklekova pred spavanje.

Doli piše i o tome kako se nosila sa poremećajem u ishrani jer je poreklom Italijanka sa krupnim kostima i talentom za kuvanje, ali i kako se nosila sa prvom velikom ljubavlju zbog koje je potpuno promenila sopstveni identitet, prestala da jede meso i preselila se u Kamnden taun, pa do toga kako se život nastavlja kada se „pregrme“ prve ljubavne drame kroz ludovanje sa Ferli, cimerkom i „partnerkom u zločinu“, i dođu konačno i profesionalne turbulencije. Kao scenaristkinja i novinarka kroz novi niz pokušaja i promašaja  ona je naučila da o ličnim i generacijskim problemima i ispadima piše sa razumevanjem za druge i sa mnogo humora na svoj račun, i tako pronašla način da sebe izrazi i ostvari u svetu odraslih. 

Na istom tragu je i treći naslov ovog tipa koji uskoro izdajemo: „Kupi sebi proklete ljiljane“ Tare Šuster, komičarke i televizijske izvršne producenktinje, koja deluje samouvereno u javnim nastupima, ali je pretrpela anksiozne napade, depresiju i samosažaljevanje, pa i neke prilično patetične i ne tako slavne ispade. Tara Šuster piše o tome kako ne morate da imate „tešku priču“ da biste bili skloni „problematičnom ponašanju“, eskperimentisanju sa drogama i flertovanju sa alkoholizmom, i osećali napade panike i anksioznosti. Tako od epizode kojom počinje knjiga kada je Tara pijana pozvala terapeuta i pretila da će da se ubije, Tara nas uči kroz svoj primer kako da dođemo do osobe koja je, po njenim rečima, „nindža ljubavi prema sebi“, a ne patetični razmaženi primer svoje generacije, i da odrastanje u dostojanstvene ljude podrazumeva da smo u miru sa svim kiksevima koje smo pregrmeli – i da je sasvim okej kupiti sebi nekad te proklete preskupe ljiljane ako će vas oni usrećiti.

Ako vas iole zanima emotivna inteligencija i moderniji pristup brizi o sebi, bacite pogled na „Odmahni rukom i kreni dalje“, knjigu koju je napisala Rejčel Holis, Instagram senzacija i blogerka koja je prva javno podelila i govorila o nedostacima na svom telu, očekujte ove naslove u Laguninom izdanju ili prosto – surfujte internetom! 

Autor teksta: Nevena Milojević