Sada treba čitati Andrića u Danskoj

Povodom obeležavanja sto godina diplomatskih odnosa Danske i Srbije, gost Ambasade Danske u Beogradu bio je Per Jakobsen, prvi Danac koji je prevodio Andrićeva dela od 1961. godine, univerzitetski profesor, slavista, osnivač Katedre za srpskohrvatski jezik i književnost na Univerzitetu u Kopenhagenu, počasni član SANU od 1988. godine. Zahvaljujući njegovom prevodilačkom radu, Danci znaju i za Miodraga Bulatovića i Aleksandra Tišmu.

Prilikom ovog dolaska u Beograd u SANU je održao predavanje o Jensu Peteru Jakobsenu, jednom od pisaca takozvanog „modernog prodora“ koji je početkom sedamdesetih godina 19. veka prokrčio put realizmu i naturalizmu u danskoj književnosti, a na Filološkom fakultetu u Beogradu studentima je govorio o Ivi Andriću. Napisao je i tekst za katalog izložbe „Kopenhagen – Beograd 1917–2017“.

– Andrić je pisao o istoriji, ali je istovremeno promišljao i savremenost. On je uvek moderan pisac. Njegova „Travnička hronika“ omiljena mi je kao proučavaocu. To je najslojevitiji Andrićev tekst, ujedno roman, mit, hronika i istorija. Jako zanimljiva knjiga. Od pripovedaka najviše mi se sviđa „Put Alije Đerzeleza“, koja se našla u prvoj prevedenoj zbirci na danskom jeziku. Dancima nije bilo teško da shvate Andrića zato što on govori o opšteljudskim vrednostima. Kao i Krleža ili Tišma. Kada bi Andrić bio više čitan u ovom trenutku u Danskoj (kao što su čitani pisci engleskog govornog područja), možda bi bio bolje shvaćen nego ranije, budući da je to sredina koja ima više muslimanskog stanovništva i manje je homogena nego šezdesetih godina – kaže za naš list profesor Jakobsen.

On je na romane „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Prokleta avlija“ u svom predavanju ukazao kao na trilogiju. „Zatvor u Carigradu, prostor na kome se susreću nacije i religije, poklapa se u svim ključnim tačkama sa Bosnom iz `Travničke hronike`. Oba prostora nose prokletstvo postojanja između dva sučeljena sveta. U trećem delu trilogije, romanu `Na Drini ćuprija`, Bosna nosi ulogu graditelja mostova i posrednika između dva sveta“, primetio je profesor Per Jakobsen.

On izražava žaljenje zbog toga što dela Meše Selimovića, Crnjanskog i Pekića nisu prevedena na danski, kao i zbog toga što Kiš ima loš prevod „Bašte, pepela“.

– Tišmu sam prevodio i oduševljen sam njime. Još uvek se čita u Danskoj. Međutim, knjiga „Gulllo Gullo“ Miodraga Bulatovića trebalo je istoga dana da bude objavljena u Beogradu i Kopenhagenu 1983. godine. Zbog toga što je Bulatović stalno menjao neke delove ta sinhronizacija nije uspela. Dobro sam poznavao Bulatovića i prevodeći njegovu prozu pojedine odlomke čitao sam svojoj ženi. Ona je povremeno komentarisala rečima:„Pa on je lud!“. Stanovali smo tada preko puta bolnice za duševno obolele pacijente. Kada je moja petogodišnja kćer Tereza ugledala jednog pacijenta, na drugoj strani ulice, koji joj je mahao i rukama i nogama, ona je na osnovu prethodnih naših razgovora upitala majku: „Mama, da li je to bio Bulatović?“. Ispričao sam mu tu priču i mnogo se smejao – seća se Jakobsen.

Za razliku od vremena kada je osnovao Katedru za SHJ i književnost, a i dalje smatra da je srpskohrvatski jedan jezik, kaže da se sada u Danskoj jezici više ne studiraju zbog jezika samih, već se uče usput, uz druge nauke.

Napominje da u poslednje vreme više piše o danskoj književnosti, te otuda i predavanje o Jensu Peteru Jakobsenu, koji je bio poznat Srbima i Hrvatima. Saznajemo da prvi prevodi Jakobsenovih dela nisu bili iz Slovenije ili Hrvatske, iako su ove dve zemlje pripadale centralnoj Evropi, već se 1884. godine (još za Jakobsenova života) pojavio srpski prevod jedne njegove pripovetke. To je bila „Gospođa Fensova“ u novosadskom časopisu „Javor“, Jovana Jovanovića Zmaja. Pored nekoliko prevoda dela ovog pisca, koji su zatim štampani kod nas, Per Jakobsen ističe jedan beogradski, iz 1943. godine. Bio je to roman „Nils Line“, koji je prevela Vera Stojić (1902–1985), saradnica nobelovca Ive Andrića. O junaku ovog romana Vera Stojić napisala je: „Rezigniran, poriče život i najzad dolazi do uverenja da je čovekova duša uvek sama. Ponesen talasom ateizma koji je zahvatio mlade generacije tog doba, Line se odriče Boga, ali – kako sam Jakobsen veli u jednom pismu – on spada u one loše slobodne mislioce koji ne mogu da naiđu na kraj sa životom, a da ponekad ne podnesu peticije za pomoć višim silama“.
  
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika