Roman „Pertle“ Domenika Starnonea je još jedan deo zamršene slagalice zvane Elena Ferante

Pređimo odmah na stvar. „Pertle“ nisu samo stilski ekonomičan, nenametljiv i emotivno moćan roman Domenika Starnonea – izvan granica Italije nedovoljno poznatog samosvesnog postmoderniste na tragu Itala Kalvina, koji obožava književne šale i metanarative – one su i ključ za razumevanje još uvek aktuelne misterije: ko se krije iza pseudonima Elena Ferante?

Starnone je, naime, suprug Anite Raje, koja je 2016. identifikovana kao Ferante u članku italijanskog novinara Klaudija Gatija. Gatijev postupak razbesneo je mnoge obožavaoce, koji nisu želeli da saznaju identitet zagonetne autorke. Novinar se u istraživanju poslužio finansijskim izveštajima koji su u tačno određenim periodima svedočili o uvećanju uplata na račun Raje od strane izdavača Europa Editions, koji objavljuje knjige Elene Ferante. Ista izdavačka kuća objavila je i „Pertle“.

Ali u književnosti, za razliku od istraživačkog novinarstva, pripovedanje je daleko važnije od raskrinkavanja. Roman „Pertle“ mogao bi se nazvati odgovorom na „Dane napuštenosti“, drugu po redu knjigu objavljenu pod pseudonimom Elena Ferante. Zajednička im je univerzalna priča o muškarcu koji napušta suprigu i decu zbog mlađe žene, ali stilovi pripovedanja se razlikuju i dvoje autora vode svoje romane u dva potpuno različita smera. „Pertle“ su u neku ruku nastavak „Dana napuštenosti“, ali i još jedan delić komplikovane slagalice ili još jedan glas u daleko širem razgovoru.

„Dani napuštenosti“ upoznaju nas sa sudbinom Olge, majke dvoje dece koju je suprug Mario upravo ostavio zbog druge žene. Kroz niz bolnih detalja, čitalac prati Olgino putovanje od početnog rastrojstva do konačnog preporoda. O unutrašnjem životu njenog muža ne saznajemo gotovo ništa. Starnone iste elemente propušta kroz kaleidoskop i istu takvu priču pripoveda iz tri različite perspektive – prvo supruge Vande, zatim supruga Alda i na kraju njihove odrasle dece – šetajući napred-nazad kroz nekoliko decenija u njihovim životima.

„Ako si zaboravio, poštovani gospodine, podsetiću te: ja sam tvoja žena.“ Ovo je prva rečenica romana i prve reči Vandinog pisma Aldu, koji ju je napustio posle dvanaest godina braka kako bi živeo sa devojkom po imenu Lidija. „Doživljavaš nas kao prepreku svojoj sreći, kao klopku koja guši tvoju želju za uživanjem“, piše ona. Godina je 1974. i politička zbivanja se ne smeju zanemariti. „Našla ti se pri ruci dobra devojčica i ti si joj, u ime seksualnog oslobođenja i rasturanja porodice, postao ljubavnik“, neumoljiva je Vanda. „Uvek ćeš biti takav, nikad nećeš biti ono što hoćeš, već ono što ti okolnosti nametnu.“

U trenutku ove konfrontacije, Aldo Vandi samo saopštava da je „bio sa drugom ženom“, a ne mnogo bolniju istinu da je duboko zaljubljen u Lidiju. Proći će godine pre nego što saznamo za njegov kukavičluk. Nekoliko godina posle dramatičnog loma, Aldo i Vanda su ponovo zajedno. Proces isceljenja je bolan i spor, a kako bi očuvali novopronađenu ravnotežu, oboje kriju tajne jedno od drugog. Zajedno provode decenije. Jednog dana, po povratku sa letovanja, otkrivaju da im je stan obijen.

U haosu ispreturanog stana, prošlost provaljuje branu koju su zajedno izgradili. Odnekud se pojavljuje kutija u kojoj je Aldo sačuvao Lidijine fotografije i Vandino pismo sa početka romana. On se u mislima vraća u traumatičnu prošlost i dan kada je saopštio ženi da je napušta. „Pokušao sam da joj objasnim da se ne radi  o izdaji, da prema njoj gajim neizmerno poštovanje, da je prava izdaja kada izneveriš sopstveni instinkt, sopstvene potrebe, sopstveno telo, sebe“, seća se Aldo. Ali Vanda nije želela da čuje ni reč. Besnela je i psovala, „ali iznenada se sabrala, ne želeći da probudi decu“.

Deca odrastaju. Saznajemo kako je raskid roditelja oblikovao njihove ličnosti. Ali u „Pertlama“ ničija nije poslednja. Različite istine izlaze na videlo, svakoj je dato dovoljno prostora, nadareni autor svoje likove razvija u celosti, sa savršenom dozom empatije i razumevanja. Starnoneov stil je prefinjen i ni u jednom trenutku ne odvlači pažnju čitaoca. Ni u jednom od svojih romana ovaj pisac ne dozvoljava da njegov talenat i domišljatost budu prepreka buđenju emocija kod publike.

Baš kao i Aldo, Starnone je bio nastavnik u srednjoj školi pre nego što je počeo da piše za televiziju. U intervjuima italijanskoj štampi izjavio je da mu je majka bila krojačica, a otac ogorčeni radnik na železnici. Ovo je istovremeno i biografija naratora Starnoneovog romana Via Gemito, za koji je 2001. godine nagrađen prestžnom italijanskom nagradom Strega, kao i protagoniste romana Prima esecuzione iz 2007.

Ako vam detalji iz ovog životopisa deluju poznato, to je zato što Elena Ferante u zbirci intervjua La frantumaglia iznosi potpuno iste podatke o svojim roditeljima. Feratne na jednom mestu u istoj knjizi citira sledeću izjavu Itala Kalvina: „Ne otkrivam biografske podatke, ili dajem pogrešne, ili se bar trudim da ih svaki put izmenim.“

„Pertle“ je jedini noviji Starnoneov roman koji se ne pretvara u metafikciju. Naslov dirktno upućuje na ključnu scenu u kojoj Aldo uči ćerku kako da veže pertle. On se, međutim, može tumačiti i kao metafora za sve ono što nas u životu vezuje i sputava i kao takav nas asocira na Aldovu želju da se oslobodi stega braka – da bi se kasnije u njih ponovo vratio.

Kada je knjiga objavljena u Italiji, novinar lista La Repubblica je u intervjuu upitao Starnonea za sličnosti sa „Danima napuštenosti“. Pisac je odgovorio da „nije u kontaktu“ sa Elenom Ferante. „Ja pisanju prilazim sa ironijom“, izjavio je. „Ne smatram ga svešteničkim pozivom, dok ta žena deluje kao vrhovna sveštenica književnosti.“

Svaka romantična veza spoljnim posmatračima može delovati kao enigma, ponekad se takvom čini čak i onima koji su u njoj. Ovaj roman govori i o tome – o neizgovorenim tajnama koje nas međusobno povezuju i vraćaju nazad u slučaju da odlutamo. Možda nikada nećemo saznati šta se sve krčka u Starnoneovoj i Rajinoj kuhinji, ali moramo priznati da je danas teško naći dvoje autora čije knjige vode tako inteligentan i usaglašen dijalog. Ovo je možda samo još jedna pogrešna teorija, ali ideje znatiželjnika ipak ne bi smele da nas spreče da uživamo u stvaralaštvu talentovanih pisaca.

Autor: Rejčel Donadio
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković