Roman koji služi na čast bugarskoj književnosti: Predstavljen „Slučaj Džem-sultana“ Vere Mutafčijeve

Razgovor o romanu „Slučaj Džem-sultana“ Vere Mutafčijeve u ključu „Proklete avlije“ Ive Andrića održan je 4. jula u Zadužbini Ive Andrića. U razgovoru su učestvovali prof. dr Mihajlo Pantić, pisac i književni kritičar, doktorantkinja Ana Stević, književna kritičarka, kao i Nevena Milojević, urednica knjige „Slučaj Džem-sultana“



Prema rečima Nevene Milojević, „to je najpoznatije Verino delo. ’Slučajem Džem’ se naziva politička pozicija, ili kako Andrić kaže, ’politička igra’ oko Džem-sultana u kojoj se našao drugi sin velikog Mehmeda II Osvajača nakon očeve smrti. To je onaj Mehmed Drugi, osvajač Konstantinopolja, i ova je činjenica bacila posebnu senku na sudbinu njegovih sinova. U romanu Vere Mutafčijeve se i kaže da je Carigrad tog vremena bio izrazito kosmopolitski, jer je jedina vera kojoj se molio Osvajač bila pobeda.“ Posle njegove smrti sinovi se sukobljavaju oko vlasti, Džem gubi i biva izgnan.

„U izgnanstvu je prvobitno kod egipatskog sultana Kaitbaja, potom na Rodosu u krugu verskog i viteškog reda jovanovaca koji se borio u krstaškim ratovima, pa kod francuskog kralja Šarla VIII. I na kraju je završio u Vatikanu pod Inoćentijem VIII i Aleksandrom VI Bordžijom. Svi oni svedoče u osetljivom istorijskom trenutku posle pada Vizantije, kada Zapad pažljivo prati šta se dešava u Carigradu i pokušava da sve preokrene u svoju korist.“

Profesor Mihajlo Pantić je priliku iskoristio da zahvali izdavaču na objavljivanju ovako značajnog dela, pohvalivši i prevod Ksenije Banović. Romane tumači po principu sličnosti i razlika.

„Šta stoji u temelju? Stoji istoriografsko znanje. Ovo nisu romani  koji nastaju na osnovu indvidualnog spisateljskog iskustva. U oba slučaja reč je o tome da se u srži oba romana pojavljuje sudbina nesrećnog  junaka, nesuđenog sultana, takmaca Bajazitovog. U uvodu piše da je priča o Džem-sultanu bila prilično frekventna tema u starijim književnim periodima, i on je već tu formiran kao vrsta univerzalnog lika, to do nas nije doprlo. Ali Vera je sigurno bila upoznata s činjenicom da je  sudbina Džem-sultana bila predmet tematizacije tih dela, tako da se sad u oba slučaja može govoriti o renarativizaciji, to jest o pričanju priče koja je poznata.“

Kod Vere Mutafčijeve je, prema profesoru Pantiću, istoriografski momenat izuzetno značajan, dok kod Andrića nije. Kod Andrića su dati samo nužni istoriografski podaci o vremenu, mestu, ali bez šire istoriografske slike.

I strukture romana su različite. „Andrić piše po principu koncentričnih krugova. Kako krećete iz široke perspektive, na liniji od fra Petra, pripovednu inicijativu preuzima u sledećem prstenu/krugu neko drugi, i na kraju je u centru priča o Džem- sultanu. Dok je kod Vere Mutafčijeve rekonstrukcija životnog puta Džem-sultana ispričana na način mozaične kompozicije, tako što se neprestano menjaju svedoci koji govore o pojedinim epizodama iz životnih etapa kroz koje prolazi nesuđeni sultan.“

Roman Vere Mutafčijeve je i roman intrige. Svako novo poglavlje vuče za sobom jedan novi zaplet. Ona vodi iz situacije u situaciju, iz scene u scenu. Uvek postoji nešto što treba da se razreši, nešto što preti, zahteva poentu.

„U stilskom smislu, jezička diferencijacija kod Andrića je primarna, lik je jezik kojim neko govori. Kod Mutafčijeve je više reč o vrsti izveštajno-obaveštajnog stila. Kad čitate Andrića, znate da ćete da podvučete svaku treću rečenicu, zato što je to mudrost o životu, univerzalni iskaz.“ Profesor Pantić okarakterisao je roman kao vrlo protočan, koji se jako lako i lepo čita i služi na čast bugarskoj književnosti.

Ana Stević skreče pažnju na uvod romana: „U uvodu Vera Mutafčijeva najavljuje šta će se dešavati s junakom romana, sa sudbinom izgnanika, u odnosu Istoka i Zapada; momenat demitologizacije velikih narativa o unitarnosti zapadnih zemalja u relaciji sa osmanskom ekspanzijom. Svi velikaši koji su bili upleteni vode se partikularnim, dnevno-političkim interesima, često su u igri i lični interesi.“

Jedan od velikih narativa jeste onaj o preporodu. U romanu renesansa nije poistovećena sa onim kako je stereotipno doživljavamo, „kao vreme obleleženo preporodom, procvatom umetnosti, novih naučnih otkrića, napretka, čovečanskog progresa. Kod Vere Mutafčijeve Zapad nikad ne bi postao onakav kakvim ga smatramo da u tom trenutku nije došlo do pada Carigrada.“


Ana Stević zaključuje da je ono što se dešava u slučaju Džem-sultana proizvod uskih lično-političkih interesa, a ne istorijske nužnosti. „Predgovor je značajan jer ukazuje na dvostrukost ovog romana gde imamo, s jedne strane, tematizaciju javnog života Džem-sultana. S druge strane, vidimo privatnu ličnost koja dolazi od pesnika Saadija koji je najbliži Džem-sultanu. Ovaj roman  je pokušaj da se na svestran i sveobuhvatan način dâ portret jedne istorijske ličnosti, sa različitih aspekata.“