Roman emancipacije (i anticipacije) – „Dnevnik besne domaćice“

„Dnevnik besne domaćice“ američke spisateljice Sju Kofman izvorno je objavljen 1967. i ispostavio se kao knjiga–preteča oslobađanja žene u SAD. Glavnoj junakinji Tini Bolzer nije dovoljno što je udata za uspešnog, zgodnog i mladog advokata s kojim ima dve divne kćerke, sedmosobni stan na Menhetnu i mogućnost da troši maltene koliko god poželi. Ova obrazovana tridesetšestogodišnjakinja koja je u godinama kad je studirala bila nezavisnog duha i imala umetničke – slikarske – sklonosti je depresivna jer je udajom i formiranjem familije napustila svaki lični projekat kako bi joj se posvetila dušom i telom. Međutim, stanje u kojem ona uzima tablete za smirenje i pije zapuštajući porodične obaveze ne može da potraje: suprug joj zamera, između ostalog, nered i to što previše čita, te joj postavlja ultimatum – ili će Tina ponovo postati uzorna majka i supruga, ili će kod psihoanalitičara. Međutim, stručnjak za dušu je ubeđuje da je njen problem u tome što živi protivno svojim feminističkim instinktima i da treba da nađe njima prikladnijeg muža.

Pošto se zvanična terapija ipak pokazala spornom, glavna junakinja bira privatnu: pisanje dnevnika. Zanimljivo je da i pored ubojite satire prema konzumerizmu i nadmenosti sloja koji punim plućima živi blagostanje Amerike šezdesetih, te iako se Tina ne oseća krivom za svoju situaciju, prepoznaje vlastitu odgovornost za nju. U svakom slučaju, ne okrivljuje Džonatana, što je otprilike jedino mišljenje koje deli sa ovim snobom i prefinjenim despotom. Ono što je postalo rutina sa suprugom koji posle dve kćerke želi i naslednika, biće otkriveno kao zadovoljstvo samo van braka. Romansa u koju se Tina upušta sa dramskim piscem puna je ne samo užitka nego i paradoksa: ljubavnik pripada svetu za kakvim njen muž žudi, a koji glavna junakinja prezire. Ni Tinin odnos prema kćerkama nije idealan: ima tu mnogo ambivalentnosti, čak onih na liniji ljubav-mržnja. Ponekad se čini da je glavnoj junakinji kućna pomoćnica Loti, iako s njom nema previše dodirnih tačaka, bliža od čitave porodice.

Možda „Dnevnik besne domaćice“ ne gubi na aktuelnosti jer je društveno kritičniji od gotovo svih proznih knjiga iz odmaklijih talasa feminizma, iako autorka kao da nije imala tu vrstu namere, već samo da posvedoči o užasnom položaju žene koja deluje kao da nema razloga za nezadovoljstvo. Ali i u tome je razlog za dugovečnost knjige lišene konstrukta, a pune autentične sirovosti i iskrenosti. S druge strane, predrasude protiv žena koje hrane depresiju Tine Bolzer opstaju i u najrazvijenijim društvima čak i posle širenja ženskih prava i sfera života u kojem se one ostvaruju. Glavni problem – i uzrok besmrtnosti ovog „dnevnika“ – jeste ipak u tome što je „zanimanje“ domaćice jedan od aspekata koji se najmanje promenio od kraja šezdesetih, možda i stoga što podrazumeva niz nevidljivih poslova. I stoga što ga verovatno još niko nije bolje opisao od Sju Kofman.

Završetak romana će mnogim čitaocima delovati neočekivano. Iako bi sve trebalo da vodi ka tome, Tina neće zaokružiti promene sopstvenog bitisanja. Možda je to i ulog na liniji život-književnost: ako u prvom glavna junakinja na neki način omane, njen dnevnik je zato nepogrešivo ironičan, duhovit i autentično opor. Deo spominjanog zaloga čini, bez sumnje, i završna scena, koja je cinična, antologijska i simbolička: verodostojna i realistična, ali i otvorena za razna tumačenja. Posredi je prizor bubašvabe zaglavljene u zidnom satu, koja biva samo ranjena kazaljkama u proticanju vremena da bi na kraju „otrčala na ivicu sata i preko radne ploče do zida, pa nestala u rupi u malteru između pločica – povređena ali neustrašiva – vratila se kući, svojoj ženici i dečici.“

Autor: Domagoj Petrović