Robert Heris: pisac blizak vladajućoj eliti

Robert Heris možda ima prijatelje na visokim pozicijama, ali to ne znači da je oštar ton njegovog stila podložan kompromisima.

Robert Heris je veoma fin čovek. Znam to jer svi kažu da jeste, i znam to jer sam na promociji njegovog romana gde su se skupili politički i novinarski „teškaši“ uspela da mu se približim i kažem mu da sam nekako, misteriozno, uspela da izbrišem prvu trećinu intervjua koji sam upravo uradila sa njim. Bio je veoma fin i velikodušan i odmah je pristao na nov. I znam to jer iako je fantastično uspešan i bogat i živi u ogromnoj kući koja budi zavist u srcima svih novinara koji odlaze tamo da ga intervjuišu, i ima kuću na jugu Francuske i vozi brza kola i pije fina vina, i ima moćne ljude za prijatelje, ljudi i dalje ne mogu da ga ne vole.

Nisam ga intervjuisala u njegovoj velikoj kući u Berkširu pozntoj kao „kuća koju je Hitler izgradio“ jer je kupljena od novca zarađenog na „Otadžbini“, njegovom romanu smeštenom u posleratnu Nemačku gde je Hitler pobedio. Umesto toga, intervjuišem ga u kancelarijama njegovog izdavača Random Housea. Heris, zavaljen na kancelarijsku stolicu u mornarsko plavom odelu i sa cvetnom kravatom, čini da kancelarija izgleda kao soba tinejdžera sa umetničkim sklonostima. Ne možete a da ne pomislite da treba da budemo u velikoj sobi sa oplatom od oraha i uniformisanim batlerom koji nam donosi porto i cigre. Zato što Heris deluje kao da je rođen za vlastodršca. Ako već nije u njima, proveo je tamo dovoljno vremena da zna kako moć funkcioniše. A moć je uvek tema njegovih romana, moć koja je promenila njegov život i podarila mu milionsku publiku željnu narednih naslova.

Pre intervjua, nikada nisam pročitala ništa od Roberta Herisa. Počela sam sa „Lustrumom“. Pomislila sam da ću je završiti u avionu, na putu u Zambiju a da ću ostale završiti u narednih nekoliko dana. Nisam pročitala „Lustrum“ u avionu. Bila mi je potrebna cela nedelja, između gledanja žirafa i lavova. Između žirafa i lavova bio je raskošni, drugi svet, Rim 63. p.n.e. gde je Ciceron konzul a Cezar, Pompej, Krasus, Kato, Katilin i Klodus se bore za moć. To je fascinantan svet, svet suptilnih političkih mahinacija i finih govora i pažljivih debata i kompleksnih zakona i intriga. Svet koji vas obuzima, ali ne i svet koji možete da progutate kao slastan sladoled u dva-tri zalogaja. Iako na koricama Herisovih romana zlatnim slovima stoje natpisi poput: „uzbudljivo, napeto, brzo“ ovo je bilo iznenađenje.

Onda sam pročitala sve (gotovo sve) i otkrila da su zaista uzbudljivo i napeto štivo! U „Otadžbini“ pogled na umorni nacizam bukvalno ledi krv u žilama; „Enigma“ nudi drugačiji pogled na rat u Bletčli Parku, „Arhanđel“ je poststaljinistička politika intriga, „Pompeja“ su priča o akvaduktima i vulkanima koja je toliko uzbudljiva iako znate kako će se zvršiti, a tu je i „Duh“ roman o piscu iz senke i političkom cinizmu i bivšem premijeru koji prilično liči na Tonija Blera. Svi romani su brzi a takav je i „Imperijum“ prvi u Herisovoj trilogiji o Ciceronu. „Lustrum“ nije takav. Nevervatno je maštovit ali mu je tekstura drugačija. Zašto?

„Ljudi pričaju“, kaže Heris tražeči po kancelariji gde da ostavi šolju čaja, „o idealnom čitaocu. Imam siktavi, poljski glas u uvetu koji mi govori ne, ne, ne, ili dosadno je, ili nemoj prerano da prekineš. Ideja je stvaranje scene umesto jednostavnog opisivanja onoga šta se dogodilo. Mislim da je to veoma važno i on u to veruje“. Govori o Polanskom. Da, Romanu Polanskom koji je prema njegovom romanu snimio film „Pisac iz senke“ svega nekoliko sati pre nego što je uhapšen. Pomalo je ironično da u nedelji kada je izašao njegov drugi roman rimske trilogije, Robert Heris provodi mnogo vremena pričajući o čoveku po imenu Roman. Brani ga, kao kolega i prijatelj. „Ono što mi se sviđa kod Romana je što je neverovatno inteligentan i voli pripovedanje“, kaže on. U prošlosti je voleo još ponešto ali Heris o tome neće da priča.

Dok je pisao „Pompeju“ pre šest godina a potom i čitao „Rubikon“ Toma Holanda, Harisu je pala na pamet ideja a iskoristi drevni Rim kao odskočnu dasku za istraživanje političkih procesa. Kao nekadašnji politički novinar (radio je za Njuznajt, Observer i Sandej tajms) bio je pogodan za taj posao ali su rimske toge bile te koje su ga oslobodile. „Iznenada sam shvatio da će mi udruživanje svih figura koje Ciceron vidi: Cezara, Krasusa, Pompeja, Klodijusa koji se bore za vlast na istim, malim, uskim ulicama, biti sjajan način da se pozabavim politikom a da ne moram da izmišljam premijera, glavnog ministra i sve ostalo što vam je potrebno za roman koji se dešava u Britaniji“.

Da bi to uradio, bukvalno je pročitao na stotine rimskih tekstova uključujući, naravno, brojne Ciceronove govore. Pošto je nameravao da napiše priču iz različitih uglova, dopala mu se ideja da iskoristi Ciceronovog sekretara Tirona. Tiron je bio Ciceronov rob, čovek koji je izmislio stenografiju i objavio Ciceronovu biografiju koja je nestala sa kolapsom Rimskog carstva ali neprestaje da intrigira naučnike. „Zamislio sam ga kao spelologa u kompleksu pećina“, rekao je Heris.

Ta zamisao je dobro poslužila i omogućila da se baci svetlost na zdravlje rimske demokratije kao i na ciničnost i borbe za vlast mnogih vodećih figura.

Žene nisu mogle da glasaju a izborni sistem je bio naklonjen dobrostojećim građanima ali ceo sistem je bio, „na gotovo svaki način“ demokratskiji od našeg, kaže Heris. „Imali ste godišnje izbore za više poslove. Sudije su se birale a zakone je donosio narod. Imali ste vrlo živu političku kulturu gde ste mogli da odete i vidite svoje lidere i pričate sa njima, a ako bi postali dosadni, menjali bi ih. Mi imamo šefa države koji nije izabran i trenutno premijera koji nije izglasan“.

Da ali u „Lustrumu“ (što znači leglo divljih zveri ali i razvrat i žrtvu koja se svakih pet godina podnosi, pa je samim tim i dobra metafora za vladu) političkih iluzija nema, bar ne za Tirona koji posmatra kako Cicerona postepeno vlast kvari i koji razmišlja o „posledicama dela koje je učinio veliki čovek iz časnih motiva“. Da li je to neizbežna sudbina svih političara.

Heris gleda kroz prozor. „Mislim da jeste“, kaže. „Jeste jer se problemi ne mogu rešiti. U strukturi demokratske politike, svaka strana ima rešenja ali problemi nikada nisu stvarno rešeni. Ne možete da rešite problem zdravstvenog osiguranja jer će uvek kaskati za tehnologijom. Ne možete da pobedite u ratu protiv zločina ili terorizma. Ne možete da popravite ljudsku prirodu. Ljudima dosadite i izgubili ste, tako stoje stvari“.

To je možda jedan od mnogih razloga zašto se sam nije oprobao u politici i pored višegodišnjeg interesovanja za mahinacije političke moći. Kada je imao šest godina napisao je rad pod nazivom „Zašto se meni i mom tati ne dopada ser Alek Daglas-Houm“. Nedugo zatim počeo je da pravi novine, pune izmišljenih vesti, priča, mapa, izmišljenih svetova. Sve bi to imalo smisla da je išao u pripremnu školu, Iton ili da je sa sedam godina zacrtao da će biti premijer i onda gazio tim putem. Ali Heris je odrastao u Notingemu i bio je sin molera. „Moj otac je napustio školu kada je imao 14 godina, majka sa 13. Otac mi je bio pametan i načitan. Čitao je novine, slušao vesti i diskutovao o raznim pitanjima. Bio je klasičan Ričard Hogart.“

Uvek je želeo da piše i počeo je sa fikcijom posle gotovo deset godina novinarskog posla i pet godina pisanja dugih fomi jer nije mogao da kaže sve što želi mimo romana. Prva stranica „Otadžbine“, prva stranica fikcije koju je ikada napisao, delovala mu je kao da ima „moćan auto u garaži i startuje ga i shvata da ne postoji ništa što ne može da uradi“. Sada piše četiri-pet sati ujutru jer ustaje rano i onda ga ostavlja da odleži. „Kada prestanete da pišete i radite druge stvari, naročito kada spavate, onda se pravi rad dešava. Stiven King to zove momcima u podrumu.“

Činjenica je da ako Robert Heris, sin molera, svoja jutra provodi živeći svoj dečački san istraživanja imaginarnih svetova (san koji se pokazao unosnijim od najluđih snova većine pisaca), on je takođe deo elite koja vlada Britanijom. Piter Mandelson (gost na ručku i čovek kome je posvećen „Lustrum“) jedan je od njegovih najbližih prijatelja. Toni Ber, koji je pozvao Herisa da mu se pridruži u kampanji 1997. i piše o njoj za Sandej tajms, je prijatelj koji je, navodno, bio „zabavljen“ „Piscem iz senke“ i zadovoljan što premijera u filmu igra Pirs Brosnan. Heris kaže da ga nije video od kada je napustio položaj. Zar bliskost sa vladajućom klasom ne kompromituje njegovu sposobnost da ponudi objektivan pogled?

„Ne“, kaže Heris. „Uvek sam sebe smatrao najpre piscem. Jedan od mojih omiljenih citata je citat Trumana Kapotija nakon što je otkrio prljav veš svojih prijatelja i oni su ga se odrekli. Rekao je: 'Pa šta su očekivali, ja sam pisac?'“.

Bilo bi primamljivo reći da ovaj uglađeni, nasmejani, briljantni muškarac, srećno oženjeni otac četvoro dece, pronicljivi posmatrač bogatih i slavnih koji je i sam bogat i slavan, uspeo u životu i uživa u tome. Ali, kao što rekoh, on je istovremeno i veoma lojalan i veoma fin. Toliko lojalan da će braniti Polanskog „dok i poslednji pas ne umre“ i koji o Mandelsonu može da kaže samo lepe stvari jer je „on sjajan prijatelj“. Toliko fin da kada mu crvenog lica i umirući od stida kažem da su mi ukrali tašnu sa diktafonom i snimljenim intervjuom i da sada nisam izgubila samo prvu trećinu već ceo prokleti intervju i sve ostalo pride, on odmah pristaje da uradimo intervju iz početka.

Izvor: www.independent.co.uk
Autor: Kristina Paterson
Foto: Krimidoedel Dr. Jost Hindersmann / Wikimedia Commons

Napomena: intervju je objavljen 2009. u britanskom Independentu, otud anahroni detalji o Romanu Polanskom.