Razgovor sa Melani Bendžamin, autorkom „Gospodarice 'Rica'“

Melani Bendžamin oduševljava čitaoce svojim najprodavanijim istorijskim romanima, među kojima je i „Avijatičareva žena“. I uradiće to opet. Njen novi roman „Gospodarica Rica“ priča fascinantnu priču o neverovatnoj Amerikanki iz stvarnog života koja je tajno radila za francuski Pokret otpora tokom Drugog svetskog rata – dok je izigravala dobrog domaćina pred nemačkim osvajačima u čuvenom hotelu „Ric“ u Parizu.

Urednici u Rendom hausu bili su u prilici da porazgovaraju sa autorkom o njenoj inspiraciji, istraživanju i odlasku u čuveni hotel u Parizu.

Šta vas je inspirisalo da napišete ovaj roman?

Mislim da je to, jednim delom, moja želja da konačno napišem roman o Drugom svetskom ratu. Ovo mi je šesti istorijski roman i svi prethodni su o raznim periodima, od viktorijanske Engleske, do Njujorka 1950-ih i 60-ih. Do tada još uvek nisam napisala ništa o najvažnijem događaju skorašnje istorije, Drugom svetskom ratu. Još uvek je mnogo neistraženih priča, pogotovo o ženama, iz tog vremena. Tako da mislim da je bilo neminovno da pišem o tome, pošto su sve moje knjige o neistraženim pričama žena. I onda sam pročitala knjigu o hotelu „Ric“ tokom nemačke okupacije Pariza, gde sam prvi put čitala o Blanš i Klodu Ozelo, toj fascinantnoj Amerikanki i njenom mužu Francuzu, i njihovom neverovatnom iskustvu izigravanja domaćina nacistima u „Ricu“. Znala sam da moram da napišem roman o njima!

Mnogo je istraživanja ugrađeno u vaše romane. Gde počinjete i kako organizujete taj proces?

Obično počinjem tako što pročitam sve što je napisano o toj temi. Dok čitam, pamtim bitne detalje i izvlačim glavnu narativnu nit – glavnu priču o životu o kome želim da pišem. To, naravno, znači da neke stvari moram da izostavim; zato pišem fikciju. Uvek tragam za snažnom emotivnom niti koja će voditi narativ. Zatim, ako je svrsishodno, volim da otputujem na te lokacije. Često nije svrsishodno, jer pišem o mestu iz veoma davnih vremena, tako da je danas ono potpuno drugačije. Ali Pariz se ne menja, i zato ga volim. Tako da sam imala priliku da provedem malo vremena u Parizu i u samom „Ricu“, gde sam mogla da vidim stvari iza scene. Bilo je neverovatno, jedan od onih trenutaka kada se uštinete! Nisam iz staleža koji obično odseda u „Ricu“, nisam ni blizu. Ali ovo je bila jedinstvena prilika koju nisam mogla da propustim, a bila sam u svom elementu!

Nakon istraživanja, koje obično traje oko mesec dana, osimislim skicu priče koju želim da ispričam. Zapisujem samo vremenske linije događaja, da ne bih pogrešila u datumima. Ali donosim odluku o tome gde da počnem (a to nije uvek od početka) i gde planiram da se roman završi (opet, ne nužno na završetku života), i o važnim događajima koje želim da obradim. Dakle, kada sednem da pišem, već imam strukturu priče u glavi.

Vaš roman govori malo poznatu priču o Blanš Ozelo, Amerikanki iz stvarnog života, koja radi za francuski Pokret otpora tokom Drugog svetskog rata. Šta vas je privuklo njenom liku?

Kako da ne volite ženu koja je sasula čašu šampanjca u lice nacističkom oficiru? Bila je tako drčna. Morala sam da pišem o njoj! Takođe me je privukla ideja o pokušaju brisanja dela svog života, jer verujete da je to lako, a onda saznate da je on i dalje deo vas, i dalje vas definiše nakon više decenija. A onda dozvolite tom otkriću da vas podstakne na akciju – u Blanšinom slučaju, na apsolutno junaštvo. Tu je i fascinantni brak Kloda i Blanš. Ona je bila Amerikanka, šiparica u duši; on je bio tipični Francuz na neki način, po pitanju braka i ljubavnica. Bila je poslastica pisati o njihovom nestabilnom braku, ali i o ljubavi koja je bila najjača tokom ratne epohe.

U vašim romanima su glamurozne lokacije često kontrast mučnim pričama. Zbog čega je toliko zanimljivo pisati o ovom spoju? Zašto mislite da čitaoce fascinira da čitaju o tome?

Volim taj kontrast, zaista ga volim. Jedan od razloga je što mislim da čitaoci lakše prihvataju kada se mračne stvari dešavaju među blještavim zidovima. Uvek ima nešto zabavno, sočno – ambiciozno – u čitanju o otmenim kućama i jahtama i hotelima i takvim stvarima. Kao da čitate odličan trač magazin. Ali onda, kada saznate da se čak i tamo dešavaju ružne stvari, mislim da vas to baš trgne. Volimo da mislimo da postoje određena mesta na kojima ništa loše ne može da se desi. Ili da bi našim mukama bio kraj kada bismo imali sav novac sveta i otmenu garderobu. Onda pročitamo ovu knjigu i shvatimo da se strašne stvari, kao što su rat i izdaja, dešavaju svuda i oduvek. I tako postanemo svesni naše ljudske prirode, koja je univerzalna, bez obzira na stalež.

Šta se nadate da će čitaoci dobiti čitanjem „Gospodarice Rica“?

Nadam se da će ih uzbuditi ova nepoznata priča o junaštvu i izdaji među slavnim, pozlaćenim zidovima najčuvenijeg hotela na svetu. I da će se zaljubiti u Blanš, kao i ja!

Šta sledeće planirate?

Upravo počinjem novi roman koji, po prvi put, nije o stvarnoj osobi. Jeste o stvarnom istorijskom događaju za koji skoro niko nije čuo, ali priča je zaista epska. Dakle, istorija je stvarna, ali likovi i njihove priče su kombinacija usmenih predanja toga vremena i moje mašte.

Uz brojna pojavljivanja poznatih ličnosti, komplikovani brak, naciju u ratu i nadahnjujuće herojske činove, ima toliko toga što će čitaoci – i klubovi čitalaca – voleti u „Gospodarici Rica“.

Autor: Penguin Random House
Izvor: libraryjournal.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Politics and Prose Bookstore / Flickr / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia Commons