Razgovor sa Kolsonom Vajthedom

Kolson Vajthed polako korača kroz njujorški Mitpeking distrikt, očigledno zapanjen preobražajem tog nekada zapuštenog dela Menhetna u svojevrsni hipsterski raj. U jednom trenutku zastaje na prometnoj raskrsnici. „Ovaj kraj je u mojoj mladosti bio obična rupčaga“, priseća se dok s nevericom posmatra živopisnu četvrt, ušuškanu između Čelsija, Vest Vilidža i reke Hadson. „Bilo je to zaista užasno mesto za život.“

Vajthed pokazuje prstom iznad glava prolaznika, u pravcu zgrada čiji se obrisi naziru u daljini. „Pet blokova odavde je bolnica u kojoj se rodila moja ćerka“, nastavlja da objašnjava. „I moja supruga je živela u komšiluku. Dobro se sećam dana kada sam se uselio u njen stan.“ On priznaje da ga osim tih nekoliko detalja iz prošlosti, kojih se uvek priseća sa nostalgijom, ništa naročito ne vezuje za ove ulice. „U poslednjih desetak godina je mnogo toga izgrađeno“, dodaje sležući ramenima. „Deluje pomalo smešno.“

Probijajući se kroz reku turista i sugrađana koji se vraćaju s posla, on nastavlja sa svojom recenzijom. „Sviđa mi se što je ovolika gužva“, izgovara nešto vedrijim tonom. „Tokom zime i proleća grad je bio sablasno prazan. Ako ništa drugo, ovo što sada vidite je ritam na koji sam navikao. Znate, Njujork je sedamdesetih bio u groznom stanju. Vladala je depresivna atmosfera, gradska kasa je bila prazna, a kriminal je cvetao na sve strane. Pa ipak, iz sveg tog sivila proistekli su pank, hip-hop, njujorška salsa... Njujorčani nisu dozvolili da njihov grad propadne. Ljudi su njegova duša i zaista je lepo videti ih na ulicama. Harlem ponovo oživljava, ceo grad se budi. Biće interesantno videti u kom smeru će krenuti umetnost posle ove krize.“

Sredinom septembra prošle godine u prodaji se pojavila deseta knjiga ovog nagrađivanog pisca. „Ritam Harlema“ je inteligentno napisan kriminalistički roman čija radnja je smeštena pedesete i šezdesete godine prošlog veka. Kritičari još jednom na sav glas hvale Vajthedovu kreativnost, ovoga puta pretočenu u književno delo koje krase sva obeležja uzbudljive žanrovske proze. Pisac Džonatan Letem kaže da je njegovom kolegi i dugogodišnjem prijatelju pošlo za rukom da u svom najnovijem romanu ujedini glasove Čestera Hajmsa i Ralfa Elisona: „Reč je o moćnoj mešavini koja ruši granice između disparatnih verzija identiteta i stila.“ Ako nam prijem na koji je naišla ova knjiga išta govori o stanju savremene proze, to je da pedesetdvogodišnji Vajthed s pravom slovi za jednog od njenih najpriznatijih predstavnika – svojevrsnog književnog kameleona koji neumorno traga za novim izazovima.

Romanu „Ritam Harlema“ prethodile su knjige „Podzemna železnica“ (2016) i „Momci iz Nikla“ (2019), obe ovenčane Pulicerovom nagradom. Vajthed je tek četvrti autor kome je dva puta dodeljeno ovo priznanje (preostala trojica su Vilijam Fokner, But Tarkington i Džon Apdajk), a činjenica da je nagrađen za dva uzastopna romana čini ga jedinstvenom pojavom u istoriji američke književnosti. Dobitnik je i Nacionalne književne nagrade, Karnegijeve medalje za književnost, Dos Pasosove nagrade, Vajtingove nagrade, kao i Makarturove i Gugenhajmove stipendije. Ljubitelji književnosti nisu njegovi jedini obožavaoci: početkom 2021. godine Amazon je prikazao desetodelnu adaptaciju „Podzemne železnice“ u produkciji Berija Dženkinsa, režisera nagrađenog Oskarom za film „Mesečina“. Pred publikom će se u skorijoj budućnosti naći i televizijska adaptacija romana Sag Harbor, koju u saradnji sa Lorensom Fišburnom priprema producentska kuća Boat Rocker.

Stiče se utisak da pisac nije preterano zainteresovan za trenutnu „vajthedmaniju“ i da na prvo mesto stavlja lični mir. Posledica toga je kreativna sloboda na kojoj bi mu mogli pozavideti ostali književni stvaraoci sličnog statusa. Od početka karijere trudio se da pišući o različitim ličnostima, istorijskim periodima i kulturama i eksperimentišući sa različitim žanrovima zabavi i intelektualno angažuje svoju publiku. U njegovoj bibliografiji pronalazimo primere istorijske fantastike („Podzemna železnica“), postapokaliptičnog horora (Zone One), društvene satire (John Henry Days), fabulističke naučne fantastike (The Intuitionist) i meditativne esejistike (The Colossus of New York). „Ritam Harlema“ je njegov prvi roman o pljački.

Džonatan Letem, koji već decenijama izbliza posmatra evoluciju svog prijatelja, kaže da Vajthed „nema ambiciju da ’ponovo izmisli roman’, kao da je tu reč o nekakvoj beskorisnoj, degradiranoj formi kojoj je neophodno oživljavanje. Ne, on je duboko tradicionalan romanopisac, i ima puno poverenje u oruđe kojim barata. On jednostavno zna da alatom kojim raspolaže može da ostvari svaku svoju zamisao.“

Vajthedovo objašnjenje sopstvenih motiva još je jednostavnije. „Život je kratak i ne bi trebalo gubiti vreme na ono što vas ne zanima“, ističe on. „A svakako ne na ono što drugi očekuju od jednog ’crnog pisca’, ili jednog ’poznatog pisca’. Ja volim različite stvari. Volim horor filmove. Volim Rejmonda Karvera. Volim Toni Morison. A volim, bogami, i Klinta Istvuda. Bavim se poslom koji mi dozvoljava da izaberem obrazac – akciona priča, priča o odrastanju, istorijska priča – i pišem o onome što me zaista interesuje. Trudim se samo da ne ponavljam ono što sam već radio. Ako ste se u nečemu već oprobali, i znate da vam dobro ide, zašto biste se tome vraćali?“

Novi ljubimac Arča Kolsona Čipa Vajtheda (do 21. godine se svima predstavljao kao Čip) je junak romana „Ritam Harlema“ Rej Karni, trgovac nameštajem koji se odaje kriminalu. Vajthed sebe opisuje kao nekoga ko vreme najradije provodi kod kuće, u društvu supruge (književne agentkinje Džuli Berer) ili na kompjuteru, ali kaže i da je ovih dana njegov kalendar zaposeo „Ritam Harlema“ – promocija knjige, susreti sa čitaocima i pojavljivanje u medijima. Ne žali se. Posle „Podzemne železnice“ i „Momaka iz Nikla“, knjiga koje se bave teškim temama iz američke prošlosti, odlučio je da se malo zabavi. „Posle ’Momaka iz Nikla’ upao sam u depresiju. Nije bilo nimalo lako živeti u svetu tih knjiga“, kaže on. „Karni je bio terapija, način da sačuvam mentalno zdravlje.“

Harlem Reja Karnija je deo grada koji ostali Njujorčani najradije zaobilaze, prava meka za prevarante, gangstere i ostale pojavne oblike gradskog polusveta, ali nikako se ne bi moglo reći da je Karni žrtva životnih okolnosti. Gledano iz jednog ugla, on je ozbiljan čovek koji prodaje nameštaj i vodi uzoran porodičan život; gledano iz drugog, on je sin sitnog kriminalca čiji su nasilni ispadi ostali zapamćeni u harlemskom podzemlju. Karni se sa strane bavi preprodajom ukradene robe, a posle pokušaja da pomogne nesposobnom rođaku, u njegov život će ušetati nekoliko različitih predstavnika tog istog podzemlja.

Svet u kome je odrastao Vajthed bio je sušta suprotnost onome u kome živi njegov junak. Rođen u porodici ambicioznih pripadnika srednje klase (Meri En i Arč Vajthed bili su vlasnici agencije za regrutovanje kadrova), pisac je najveći deo detinjstva i rane mladosti proveo na Gornjem Vest Sajdu, u društvu dve starije sestre i mlađeg brata. Kaže da je bio strastveni konzument pop kulture, koji je sa žarom klasičnog štrebera proždirao stripove Stena Lija i filmove Stenlija Kjubrika i Rodžera Kormana – bilo šta što bi mu skrenulo misli sa porodične situacije. „Moj otac je voleo da popije i imao je kratak fitilj“, izjavio je jednom prilikom u intervjuu za Tajm. „Atmosfera u kući zavisila je od njegovog raspoloženja.“ (Arč Vajthed je preminuo 2009. godine.)

Po završetku školovanja u prestižnim privatnim školama na Menhetnu Vajthed je primljen na Harvard, gde je studirao englesku i američku književnost. U tom periodu je počeo da piše kratke priče i pohađa seminare kreativnog pisanja. „Za vreme studija sam više puta pokušao da se ubacim u neku od tamošnjih književnih radionica, ali svaki put bi me odbili“, priča on danas. „Tekstovi koje su objavljivali u univerzitetskom književnom časopisu bili su zaista očajni i ja sam se u jednom trenutku zapitao: ’Kakvi su to, dovraga, standardi?’ Istovremeno sam govorio sebi da ne bi trebalo da se opterećujem njihovim standardima, već da nastavim da pišem za sebe.“

Među studentima koji su u to vreme čitali Vajthedovu prozu bio je Kevin Jang, mladi pesnik koji je takođe bio zaluđen pop kulturom. Jang je u to vreme pokušavao da oživi književni časopis crnih studenata i angažovao je Vajtheda kao književnog urednika. „Objavljivali smo radove velikog broja studenata i oko časopisa se posle izvesnog vremena formirala prava mala zajednica pisaca i umetnika. Mnogi od njih su izgradili zapažene karijere, ali ništa se ne može meriti sa Kolovim uspehom“, kaže Jang, koji je sada direktor Smitsonijanovog nacionalnog muzeja afroameričke istorije i kulture. „Naš časopis je objavljivao Kolove rane radove. Od samog početka sam bio oduševljen njegovim pričama i njegov uspeh za mene nije predstavljao nikakvo iznenađenje.“

Po završetku studija Vajthed se vratio u Njujork, gde je počeo da radi kao muzički i televizijski kritičar za alternativni nedeljnik Vilidž vojs. „U Vojsu sam se potvrdio kao pisac“, priča on. „Uzori su mi bili Robert Kristgau, Greg Tejt i Džej Hoberman, kolege iz redakcije koje su umele da razgovaraju i pišu o svakoj temi koju biste pomenuli.“ I dok je u radno vreme gradio karijeru kritičara, Vajthed je noću radio na romanu za koji je inspiraciju pronašao u jednoj televizijskoj emisiji. „Gledao sam prilog En-Bi-Sija o ’skrivenim opasnostima liftova’, u kome su bili intervjuisani inspektori liftova, i iznenada sam pomislio: ’Kakvo neobično zanimanje. Šta ako bi inspektor liftova morao da rešava neki zločin?’“ Izdavačka kuća Dabldej je 1999. godine objavila Vajthedov debi roman pod naslovom The Intuitionist, priču o sukobu dve frakcije inspektora liftova: većinskih Empiričara, koji se oslanjaju na iskustvo i prikupljene dokaze, i manjinskih vidovitih Intuicionista. Protagonistkinja ovog uzbudljivog noara je crna inspektorka Lajla Mej Votson, koja pokušava da razreši misteriju oko katastrofalnog kvara na jednom liftu. „Najupečatljivija rasna alegorija još od Elisonovog ’Nevidljivog čoveka’ i ’Najplavljeg oka’ Toni Morison“, napisao je kritičar Volter Kern u Tajmu.

John Henry Days, Vajthedov drugi roman, takođe je pobrao odlične kritike. „Prve dve knjige su mi donele mnogo pažnje, što me je navelo da pomislim da su se svi moji snovi ostvarili“, priseća se Vajthed svoje mladalačke naivnosti. „Izdavači su me zvali na gostovanja po Italiji, Nemačkoj i Francuskoj, a ja sam bio ubeđen da tome nikada neće doći kraj“, dodaje sa osmehom. „A onda odjednom – ništa. Pisao sam i objavljivao knjige, ali interesovanje je jednostavno splasnulo. Sve do ’Podzemne železnice’.“

„Moj život se u međuvremenu nastavio, ali sada sam imao dete i kuću. Počeo sam da predajem kako bih mogao da otplaćujem hipoteku. Kada ste dvadesetpetogodišnji novinar-početnik, vaše potrebe i računi su znatno manji, ali kako vreme odmiče, obaveze počinju da se umnožavaju, troškovi života rastu, a vremena za pisanje je sve manje. Prioriteti se menjaju. Sasvim je okej ako vi jedete instant rezance iz plastične čaše, ali nikako nije u redu da ih jede i vaše dete.“

Taj međuperiod, u kome je naučio da redefiniše svoja očekivanja, bio je istovremeno i doba zadivljujućeg kreativnog napretka i sazrevanja. Džonatan Letem veruje da je razlog zbog koga je Vajthedova zvezda nakratko izgubila sjaj, pre nego što će se pretvoriti u supernovu, ima veze sa načinom na koji ovaj doživljava sebe kao umetnika i njegovom nespremnošću da se dodvorava javnosti. „Više puta smo se našli u takvim situacijama, i ja sam imao priliku da posmatram Kolsona, koji je u to vreme, kada bi mu se ukazala prilika da promoviše svoje stvaralaštvo, imao običaj da govori veoma šturo i nenametljivo“, priseća se on. „Bio je izuzetno ozbiljan, jasan i uzdržan. Nikada se nije osmehivao. Nije se trudio da privuče ljude. U jednom trenutku sam mu rekao da me podseća na pripovedača iz Zone sumraka.“

„Ali s vremenom se i to promenilo“, dodaje Letem. „Bilo je pravo zadovoljstvo posmatrati tu transformaciju.“

Mesec dana nakon što mu je dodeljena prva Pulicerova nagrada za „Podzemnu železnicu“, Vajthed je pozvan da se obrati diplomcima Univerziteta Konektikat. On je u svom govoru te mlade ljude podsetio da i oni, poput junaka njegovog romana, u svom životi imaju tri čina. Prvi čin, u kome su se upoznali sa osnovnim pravilima sveta u kome žive, u tom se trenutku završavao. Pred njima se, kao mladim, obrazovanim ljudima, nalazio drugi čin, u kome neizbežne životne komplikacije čoveka izbacuju iz ravnoteže i navode na preispitivanje prethodno naučenih pravila.

„Treći čin je najvažniji“, rekao je zatim svojoj publici. „Naš temelj može biti snažan, katastrofe koje su nam se sručile na glavu u drugom činu mogu biti poučne, ali ako nema trećeg čina, u velikoj smo nevolji... Evo problema sa kojim se suočava svaki pripovedač: kako pronaći smisao u haosu, kako povezati različite niti radnje u dramsku celinu. Kako privesti priču kraju uprkos preprekama koje pred vas postavi zaplet.“

Tokom trećeg čina svoje karijere Vajthed je već počeo da povezuje niti. Uživa u trenucima provedenim sa sinom i ćerkom. Još uvek proždire filmove B produkcije. Voli da se izležava i surfuje po internetu u potrazi za vestima i inspiracijom za nove priče. „Upijam potrebne i nepotrebne informacije. Saznajem stvari o kojima nikada nisam razmišljao. Nedavno sam otkrio da mi se sviđa nameštaj iz pedesetih. Treba li vam savet o uređenju stana? Pitajte šta vas zanima!“ Razmišlja i o sledećoj knjizi, zadovoljan činjenicom da ga status za koji se izborio oslobađa obaveze da se neprestano vraća temi rasne diskriminacije, što je privilegija koju prethodne generacije crnih autora nisu imale.

„Ričard Rajt, Džejms Boldvin, Ralf Elison. Oni nisu imali izbora“, ističe on, aludirajući na teret koji je svaki od tih stvaralaca nosio na plećima kao predstavnik svoje rase. „Morali su da pišu o društvenoj stvarnosti. Moja generacija živi u drugačijem svetu. Mnogo toga se promenilo. Danas možemo da pišemo o čemu god želimo. Nisam dužan da se slepo pridržavam neke zastarele ideje o tome kakve su dužnosti crnog pisca. Mogu da iskoristim inspektora liftova kao metaforu za rasu, a mogu i da se zabavim pišući detektivsku priču.“

Kada je pretprošle godine poslao izdavaču konačnu verziju knjige „Ritam Harlema“, odmah se bacio na pisanje njenog nastavka. Sada već ima dvesta stranica rukopisa novog romana, koji prati dogodovštine Reja Karnija tokom sedamdesetih. „Prvi put u životu pišem drugu knjigu o istom junaku. Jednostavno nisam mogao da odolim, njegov svet je vrlo zabavan“, priznaje sa uzbuđenjem u glasu. „Roman je pun slenga, poigrava se sa gangsterskim žanrom, ima zanimljive likove. Sviđaju mi se njihova imena i način izražavanja. A naročito mi se sviđa što sam bio u stanju da ostavim za sobom socijalni realizam ’Podzemne železnice’ i ’Momaka iz Nikla’.“

O liku Reja Karnija on kaže: „Rej je čovek koji se bori sa nečim što mu je urođeno, sa svojom prestupničkom prirodom. Odupire joj se, ali ona nekako uspeva da izbije na površinu i on na kraju priznaje da je kriminalac. Novac mu nije potreban, prodavnica nameštaja uspešno posluje. Zbog čega onda to radi? Zbog Fredija? Ne može za sve da okrivi Fredija. Šta ga to tera da se osveti bankaru? To je ona mračna strana karaktera koju svako od nas poseduje.“

Kevin Jang se priseća da je Vajthed i na Harvardu svakoj temi prilazio sa sličnim žarom i radoznalošću. „Većina pisaca više priča o pisanju nego što zaista piše. Kol je sušta suprotnost“, komentariše on. „Kada piše, on jednostavno piše.“

Vajthed kaže da trenutno na umu ima samo jedno: „Da druga knjiga o Karniju bude podjednako dobra kao i prva.“

Autor: Ron Stodžhil
Izvor: wsj.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Michael Lionstar