Razgovor sa Delfin de Vigan: „Prema istinitoj priči“

Izigran, obmanut i zbunjen: na sopstveno oduševljenje, čitalac ni na trenutak nije pošteđen dok čita „Prema istinitoj priči“ Delfin de Vigan. U ovom noaru iza zatvorenih vrata možemo da zavirimo u odnos poznate spisateljice Delfin i veoma sofisticirane lepotice L., prijateljice koju je slučajno upoznala. Jedna drugu su očarale, ali taj odnos će ubrzo postati podsticajan koliko i toksičan. U središtu romana je pitanje šta je stvarno, šta je istinito, a šta potpuno izmišljeno. Takav neumoljivi romaneskni postupak nije mogao da umakne Romanu Polanskom, koji je roman preneo na bioskopsko platno. Razgovaramo sa Delfin de Vigan o ovom romanu, za koji je dobila nagradu Renodo 2015, o umetnosti pisanja trilera i o književnom stvaranju.

Teško je definisati žanr ovog romana u nekoliko reči. Ali da pokušamo: pre svega imamo, bar to mislimo, priču o toksičnom, nametljivom prijateljstvu dve žene, obe su spisateljice i obe podložne svojim neurozama, opsesijama, čak i psihozama; to je udvostručeno prilično uzbudljivim psihološkim trilerom, pa utrostručeno dvobojem iz senke, jer je nesumnjivo reč o stvarnom liku: dvobojem stvarnog, istinitog u književnosti, i onog izmišljenog.

Dobro ste to rezimirali. Zapravo, knjiga može da se čita na nekoliko nivoa. Psihološki triler je zaista prvi nivo čitanja i čitaoci to najčešće ističu. Ali tu je i ogledajuća priča u drugom nivou čitanja o tom bliskom odnosu i toj finoj granici između stvarnosti i fikcije i mesta koje danas zauzima stvarnost u književnosti, ali i na filmu. I najzad treći nivo čitanja koji, nadam se, čitaocima otkriva šta se krije iza kulisa stvaranja. Kako se pisac nosi sa svojim strepnjama, svojim demonima, i želela sam da to napišem u romanesknoj formi, a ne kao teorijski rad.

Ženstvenost, očaranost žena njihovim fizičkim izgledom kao i psihološkim mehanizmima veoma su prisutne: ne pitam vas da li književnost može biti ženska, niti da li postoji književnost za žene, već da li mislite da je ovu knjigu mogao da napiše muškarac?

Rekla bih da. Nema knjige za koju mislim da ne bi mogao da je napiše muškarac, i obrnuto. Muškarci su sjajno umeli da se stave u kožu žene, ponekad toliko da neko poveruje da oni jesu žene, i obrnuto. Da, ovu knjigu je mogao da napiše muškarac, dodala bih: osećajan i dobro informisan.

Postizanje savršene ženstvenosti je važno junakinji Delfini, koja ima utisak da je nespretna i trapava. L. je odraz sofisticiranosti koji može da izazove pobunu protiv muške dominacije. Jeste li možda čitali Viržini Depent? U „King Kong teoriji“ ona tvrdi da što su žene emancipovanije i što više krče put ka jednakosti sa muškarcima, nesvesno se više izvinjavaju, žele da istaknu potčinjenost muškoj želji, oblačeći se seksepilnije, ističući uobičajene kodekse hiper-ženstvenosti. Šta vi mislite o hiper-ženstvenosti u današnje vreme?

Da, u to vreme bilo je šokantno da žena, Viržini Depent, može da napiše knjigu kao što je „Kresni me“, i verovatno bi knjiga drugačije bila prihvaćena da se potpisala muškim pseudonimom. Ne mislim da su ta pitanja rešena. Ali ona evoluiraju. Ženi danas može biti neophodno da vidljivo i eksplicitno iskaže ženstvenost kad je uostalom jednaka s muškarcima u određenim oblastima. Ne znam da li je ovo dovoljno da se objasni ovaj fenomenalni porast spoljnih znakova ženstvenosti. Na primer, kod devojaka je to prilično izraženo. Veoma je zanimljiva teorija Viržini Depent. I to je nešto što zadivljuje moju naratorku, ta ženska sofisticiranost koju poseduje L., a kojoj ona nikad nije ni prišla, ili je to uradila nespretno i pogrešno. A ta žena je uvek besprekorno odevena, sve joj savršeno stoji i ističe njenu ženstvenost. L. je odraz ženstvenosti o kojoj Delfin sanja. I obrnuto, L. je očarana Delfininim spisateljskim umećem. Na toj dvostrukoj očaranosti zasniva se njihov odnos.

Vaša junakinja, uspešna spisateljica, pati od abulije, odsustva volje, koja je mesecima sprečava da išta napiše, čak i nešto najjednostavnije. Međutim, i dalje da čita. U detinjstvu je užasavala pomisao da bude u centru pažnje, da bude viđena, toliko da je lagala kad joj je rođendan, govoreći da je bio tokom raspusta, samo da ne bi morala da slavi u školi. Bukvalno briše sebe. Tada se „naoružala rečima“, kako kažete. Dok joj govore da je osetljivo dete (émotive), ona to lakanovski shvata: é-mot-ive (bez-reč-iva). Kasnije, kad Delfin uspe da se vrati pisanju, moraće da prođe kroz čujnu fazu: snima svoj glas, rečenice na diktafon. Koliko je za vas važna izgovorena reč, ta muzika reči, ta prozodija u pisanju? Čujete li rečenice pre nego što ih zapišete?

Da, to je za mene veoma važno. Već dugo naglas izgovaram reči dok pišem, još od prvog romana. Pišem na računaru i naglas čitam svaku rečenicu, pa svaki pasus. Kao da na taj način testiram svoje rečenice, jer mi je muzika veoma važna, i ritam, pa mi često dođe da kažem da pišem zato što nisam muzičar. I mnogo mi je žao što nisam naučila da sviram nijedan instrument…

Dok čitate, da li čujete rečenice u svojoj glavi?

Pa reći ću vam da to mnogo zavisi od teksta i shvatam da se tokom čitanja to ispoljava verovatno kod knjiga koje me dirnu ili kod autora koji me dirnu. Ali nije uvek tako, i to često bude znak da od tog autora želim još nešto da pročitam. Neke knjige ne prolaze kroz ovu dimenziju.

I sami ste u životu postigli značajan književni uspeh. A vaša je junakinja Delfin, kao i L., oprezna prema književnom uspehu: one na to gledaju pre svega kao na nesreću, i nikako ne žele da „udovolje javnosti“, a zatim kao na otrov, opasnost, pretnju. Može li književno delo da se oslobodi ontološke svrhe: da bude objavljeno i čitano? Pisanje bez svesti o tome da će neko to delo čitati – da li to stvara umetničku formu koju nazivamo književnošću?

Ne, ne mislim tako. To nije isto. Kad počnem da pišem, naravno da o tome razmišljam neko vreme, objavila sam sedam romana pošto sam godine provela ispisujući čitave sveske koje nisu namenjene za čitanje. I ni za šta na svetu ne treba da budu objavljene, zapravo se nadam, hiljadu puta sam upozorila ljude oko sebe da to nikako ne rade ako mi se desi avionska nesreća, jer pre svega nemaju nikakvu književnu dimenziju, nikakvu nameru, to je zapravo rad na sebi, spoznaja, u jednom trenutku u životu to je bilo pitanje mog preživljavanja, moja luka, a zatim od trenutka kad napišem tekst sa idejom da ga poštom pošaljem izdavaču, ne znajući da li će biti objavljen, namera je tu, počinjem drugačije da pišem. Ta namera je uvek prisutna kad pišem i svakako ću zamisliti čitaoca kao apstraktno biće. Potražiću, na primer, pravu reč koja će preneti osećanje, doživljaj, nadajući se da će ta reč naći odjek u čitaocu. Kad pomislim na čitaoca, a to je skoro suština, ne zamišljam ga u muškom ili ženskom obliku, niti njegove godine i slično. Uprkos svemu u ovom spisateljskom poslu, želim da budem jasna, razumljiva. To je ideja cirkulacije između teksta i osobe koja će ga primiti. I to je veoma važno. A ipak, upravo tako razlikujem ovo dvoje, nije reč o tome da se dopadnemo čitaocu, niti da stvorimo proizvod koji je namenjen određenoj grupi čitalaca, to je nešto drugo, to je marketing, a ne književnost.

Govorili ste o nameri da vaše delo bude čitano, dodali bismo: da vaše delo čita što više ljudi. Vi ste uspešna spisateljica, to izaziva zavisnost, da li razmišljate o brojevima?

Ne, ne, ako počnemo tako da razmišljamo, treba ozbiljno da se zabrinemo. Mislim da se to može dogoditi i da iskušenje nesumnjivo postoji – posle uspeha koji sam doživela s prethodnim romanom – da pokušamo ponovo s istim receptom. Čim počnemo da tako razmišljamo, izgubljeni smo. Za mene je „Prema istinitoj priči“ zaista čin slobode u odnosu na čitaoca. Roman je potpuno suprotno od onog što je čitalac od mene očekivao. Postojao je rizik, nisam ni pomislila da će knjiga doživeti takav uspeh kod drugačije publike u odnosu na prethodnu. Jasno je da morate biti veoma oprezni.

Kada budete pisali sledeću knjigu, hoćete li zaista uspeti da se nimalo ne obazirete na nagradu Renodo?

Nadam se. Uostalom, četiri godine dele moja prethodna dva romana. To vreme mi je potrebno da se izmaknem, da sve ostavim na neko lepo mesto i da ne tražim da budem tamo gde me očekuju.

Da li vam je uspeh bio naporan, kao što je vašoj junakinji?

Da, preživela sam ga u strahu, i dalje se plašim. Vrtoglav je kao vihor koji uprkos svemu donosi radost. To želim svakom autoru, svesna sam da je neverovatna sreća preživeti ga i doživeti ga više puta. Istovremeno krije u sebi i opasnost. Uverena sam da sam ranije doživela nešto slično, verovatno više ne bih mogla da pišem. Da pitate meni bliske ljude, videli biste koliko sam opsednuta sumnjom, neprestano me obuzima. Ona je neverovatan pokretač, koji nije uvek prijatan (s njom sam provela brojne noći). Ali ona proizvodi i zahteve koji su neophodni. Čak i sad dok razgovaramo, nisam sigurna da li ću ponovo napisati knjigu. Upravo zato što ne želim da biram lakši put. Uspeh donosi i divnu slobodu da se opustite, imam priliku da sebi kažem da neću objavljivati još četiri godine, deset godina, i da mogu da uživam u životu. Veoma mali broj autora to radi.

Glavni lik knjige je možda upravo taj dvoboj između istinite, stvarnog i književne fikcije. Upravo se u šetanju čitaoca od jednog do drugog dela krije đavolska genijalnost vašeg romana. Kad poveruje da je u stvarnom svetu, neki iznenadni događaj to opovrgne i probudi sumnju. Samo izgleda da ste mu otvorili vrata: to nije istina, i srlja sve više; zatim, jeste istina. Do poslednje reči čitalac menja mišljenje. Kako vi na to gledate, Delfin de Vigan?

Nemam o tome nikakvu teoriju, dosadile su mi sve te etikete, „da li pišem autobiografiju, autofikciju, fikciju“, sve to pišem. Smatram da je ta granica poroznija, pa me etiketa i ne interesuje, i osećam da je sve to utkano u moj rad toliko da izmišljam priču koja je potpuno nahranjena stvarima koje sam preživela, osetila, posmatrala, ili da pokušavam da ispričam istinitu priču, ali zapravo ne mogu da izbegnem fikciju, meni to sve dođe na isto.

Čak se i u delima fikcije zna da su autori inspirisani okolinom, crnom hronikom, posmatranjem svakodnevice i slično. Kao da pisac nikad ne uspeva da se potpuno odmakne od istine i stvarnosti. Ni pozorište u tome ne uspeva. Ni muzika. Najzad, da li je jedini način da se oslobodimo istine i stvarnosti upravo jedino u poeziji?

Možda, da, jer na primer naučna fantastika, predviđanje, za mene nije nimalo oslobađanje od stvarnosti. Možda u poeziji postoji nešto više slobode. Da, možda. Nažalost, ne umem da pišem poeziju. Pokušala sam kad sam bila tinejdžerka, ali kad sam naišla na te tekstove nekoliko godina kasnije…

L. kaže da je stvarnost uhvatila Delfin u klopku. Delfin, junakinja, poput vas Delfin de Vigan, napisala je prethodnu knjigu koju je inspirisala njena porodica, i otad dobija anonimna pisma, javnost traži članove porodice, želi da još čita o njima. Delfin gubi volju, očajnički želi da se otrgne te prisile da piše o stvarnim događajima, ali ne uspeva. Eduar Luj („Gotovo je s Edijem Belgelom“) imao je takvo iskustvo pričajući o svom teškom detinjstvu mladog homoseksualca u Pikardiji. Posle toga mora da je preživeo ono što nalazimo u vašem romanu. Kako se s tim izboriti? Kako pisac živi s potrebom da piše, da se inspiriše stvarnim događajima i da preživi katastrofalne posledice u životu?

Ono što me je zapanjilo sa Eduarom Lujem, a što je odraz našeg doba, to je da je istinita priča postala argument za prodaju. Čitaoce samo zanima da li je to istina. On je roman koji je napisao.

Da li je dovoljno naznačiti da je „roman“ da biste se osigurali?

Naravno, ja ne tvrdim da sam ispričala stvarnu priču. Postoji nekakav divlji apetit, ljudi izričito traže da to bude istina, a on je pričao o svom detinjstvu onako kako ga je doživeo. Ko će to da proveri? Ko to može da proveri? To je zaista apsurdno. Tako je u svim porodicama, ako ste na porodičnom okupljanju sa braćom i sestrama, sa ujacima i tetkama, i ako sutradan pokušate da sumirate utiske, shvatićete da to nije isto popodne, isti ručak. To je fascinantno. Treba samo da pretpostavite da istina koju je ispričao nije apsolutna istina. Eduar Luj je ispričao priču iz perspektive mladića, potpuno mi je suludo što novinari to proveravaju. To nema nikakvog smisla. Kad iskoristite porodični materijal, treba da očekujete, i mislim da je on to očekivao, da će to sve uzburkati. U svakom slučaju, tvrdim da je moja knjiga fikcija.

Snaga romana leži u narativnoj strukturi, pričanju, nizanju događaja. A tu je i druga ravan (fantomska), skrivena, a njena je uloga da se poigrava čitaocem, da ga prevari, da ga obmane. To je deo trilera, koji se bavi psihološkom moći, mentalnom dominacijom. Ta ravan je nevidljiva oku. Možete samo da je osetite. Ne štedite čitaoca, ostavljate ga da se izgubi pa ga sustižete. To je ogledajuća priča, priča u priči. Komplikovano je sve dokučiti, ali se s lakoćom čita i oseća. Kako ste tehnički prepleli ove dvostruke tj. trostruke niti? Kako radite?

Kao što ste rekli, knjiga ima čvrstu strukturu, što je slučaj sa svim mojim romanima. Neki moji prijatelji pisci započnu knjigu a ne znaju ni šta će ispričati. To me potpuno oduševljava. Ja se inkubiram mesecima unapred. Svi moji romani prolaze veoma važnu fazu istraživanja, koja mi ponekad ničemu ne služi. I uvek pravim plan. Kao temelj, građevinu. Moje knjige su dobro konstruisane. Volim taj deo izgradnje, naročito u ovoj knjizi. Dakle, konstruisala sam knjigu a zatim se bacila na pisanje, a to je tek prelaženje preko pustinje jer ne znam da li ću uspeti, jer zapravo imam strukturu, sve te kutije, ali moram da ih napunim, moram da posejem seme, zasadim niti koje treba da se upletu u nekom trenutku. Tačno je da sam mnogo sumnjala u ovaj roman, hoću li pokrenuti mašinu koju sam dobro postavila. To je bilo užasno. Zaista je ovo najteža knjiga. Osećala sam da tapkam u mraku i možda sam u poslednjem trenutku shvatila da su moje niti na pravom putu i da neće biti loše. To me je radovalo.

Koliko dugo ste radili?

Dve godine.

Na kraju romana sami sebi čestitate, to jest koristite Delfin iz romana, kojoj urednica kaže: „smelo i izvanredno“. Svakako ste ponosni… Da li ste osećali da ste stvorili nešto važno i da ćete dobiti nagradu Renodo?

(smeh) To me je veoma radovalo. Zaista sam se previjala od smeha zamišljajući to. Osetila sam da sam radila na nečemu ambicioznijem od mojih prethodnih romana. Prethodne romane sam pisala dok sam radila u firmi, kad bih došla kući, to pisanje je sputavala svakodnevnica. Kada sam dobila priliku da živim od pisanja i da mnogo pišem i da započnem veće projekte, osetila sam da su ambiciozniji. A želela sam da ovaj tekst ima nekoliko nivoa čitanja, a to je zaista rizično. Ako bih uspela, moglo bi da bude veoma zanimljivo. Za mene je to čin slobode i ponekad mi je izgledalo da prelazim granicu i pitala sam se „kako će ovo ljudi čitati, kako će ovo kritičari čitati“?

Šta je za vas prelaženje granice?

U romanu se poigravam čitaocima. Hoće li prihvatiti igru, razumeti? Hoće li dovesti u pitanje i moje prethodne romane? Ali uglavnom su to dobro podneli.

Izvor: diacritik.com
Prevela: Maja Mihajlović
Foto: © Delphine Jouandeau