Prvenac Vedrane Rudan „Uho, grlo, nož“ ponovo medju nama

Odmah da priznam: pre 15 godina,  kada je prvi put objavljen debitantski roman Vedrane Rudan, „Uho, grlo, nož“, istovremeno u Zagrebu i Beogradu, nisam pročitala knjigu. Ubrzo, ređali su se drugi njeni romani, do sada devet objavljenih, i uglavnom sam sve čitala. Zato sam sada među čitateljima kojima je novo izdanje, izdavača “Lagune”, premijera i veoma prijatno iznenađenje.

Znala sam da je Rudanova bila uspešan radio-novinar, kao i urednik, da je vodila TV emisije, ali nisam mogla zamisliti da joj je prvi roman tako zrelo, snažno, potresno delo, koje nije ništa izgubilo od svoje aktuelnosti.

Za ovu „reprizu“ koja daje šansu mnogima, poput mene, da sada pročitaju knjigu koja poseduje visok književni kvalitet , iako je i dalje mnogi osporavaju, autorka je napisala predgovor „Zašto sam napisala ‘Uho grlo, nož’?“ Na to pitanje odgovor je započela ultrakratkom rečenicom: „Da se ne bih ubila.“

Zatim sledi objašnjenje u kome kaže da se tako branila od depresije, koja se činila neminovna, jer je dobila otkaz  2002. godine,  sa velikim „O“, kako je kazala, što je razumela kao znak da više niko neće hteti da je zaposli i da neće imati za koga da piše svoje beskrajno duhovite i promućurne tekstove.

Tada je počela da piše knjigu, stvorila je alter ego, pedesetogodišnju Tonku Babić, kojoj je otac bio Srbin što ju je odmah svrstalo među građane nižeg reda u Tuđmanovoj Hrvatskoj, gde je i dalje glavna tema bila „domovinski rat“.

„Knjigu sam pisala samo za sebe, u glavi nisam čula glas urednika, bila sam slobodna kao ptica“, priznaje Vedrana Rudan i dodaje da je knjigom „gradila sebi poklon velik poput kuće... i da je otkrila sreću“.

Bez lažne skromnosti, književnica nabraja da je ova knjiga prevedena na 10 jezika, da je poslužila kao osnova za nekoliko pozorišnih predstava, da je u Varšavi igrana kao monodrama punih 13 godina, da je bila među bestselerima u Americi i podstakla je veliki broj čitalaca da joj pošalju svoje impresije.

Aktuelnosti „Uha, grla i noža“ doprinosi činjenica da ni posle 15 godina nije zavladao stvarni mir između Srba i Hrvata, kako autorka kaže, „ma tko to bili“ i ponovo ističe nadu da će tom besmislu ipak jednom doći kraj.

Njen kolega po peru Vladimir Arsenijević napisao je, u veoma nadahnutom prikazu romana, da on „udara direktno u glavu snagom i brzinom pank-rok pesme“ i ocenjuje ga kao „ubitačan, urnebesno zabavan“, a  za Vedranu Rudan kaže da je „jedinstveni književni glas“.

„Istina koja nas je zatekla na stranicama prvenca Vedrane Rudan od one je vrste koja može biti izgovorena jedino u dahu bez pauze, bez najmanje dlake na jeziku, jer sve o čemu Tonka Babić tračari, brblja, vrišti, preti, upozorava i svedoči ostalo je, nažalost, relevantno do današnjeg dana“, ocenio je Arsenijević.

U prikazu koji nam je stigao iz BiH, gde je ovaj roman objavljen sa zakašnjenjem od punih pet godina, kaže se da „(n)itko i nikada (usuđujemo se čak dodati i nigdje) nije uspio u glave čitatelja uliti toliku količinu vitriola, sirove energije i urnebesnog humora kakva nas je zatekla na stranicama Vedraninog prvijenca. “

Prema mišljenju izdavača u BiH, reč je o knjizi „za koju je tržište i dalje živo zainteresirano te da, barem ponekad – a upravo je to slučaj s knjigom ‘Uho, grlo, nož’ – komercijalni uspjeh i književna kvaliteta žive u srećnoj harmoniji. “

Za mene su bila posebno zanimljiva reagovanja čitalaca, pisana na našim jezicima i na engleskom, zato što su bila krajnje različita. Dok su jedni davali visoke ocene knjizi, ne obazirući se na vulgaran rečnik, i hvalili iskrenost i istinitost koje iz knjige zrače, drugi su se, posebno stranci, zgražavali nad rečnikom koji naratorka koristi.

Junakinja knjige, skromna sredovečna žena, dok se sprema da napusti dugogodišnjeg muža Kikija da bi otišla sa mnogo mlađim Mikijem, ne ustručava se da sve oko sebe tera u k..ac, da joj se za sve što se zbiva oko nje j… i ceo svet šalje u p.... materinu.

Najbolja je preporuka jednog čitaoca koji kaže da je knjiga za ljude „sa jakim želucem i živcima kojima ne smetaju vulgarnosti i psovke, jer su to krici duboko povređene ličnosti“.
 
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik