U Klubu Magistrala „Dragan Ve Ignjatović“ u Beogradu predstavljena je u sredu 20. novembra knjiga
Roberta Hodela „
Ranjav i željan / Borisav Stanković – život i delo“, koju je izdala Laguna. O knjizi su govorili prof. dr Dušan Ivanić, prof. dr Dragana Vukićević, Boris Čolak, prevodilac Mina Đurić, a moderator je bila Tamara Mitrović. U razgovor se iz Hamburga uključivao autor koji je preko video-linka uživo pratio promociju i direktno se uključivao u razgovor o svojem delu.
Najpre je prof. dr Dušan Ivanić, srpski književni teoretičar koji je od 2015. godine profesor emeritus Univerziteta u Beogradu, predstavio autora i istakao da je studirao slavistiku, filozofiju i etnologiju u Bernu, Sankt Peterburgu, Dubrovniku, Pragu i Novom Sadu, gde se i upoznao sa delima srpskih književnika. Napomenuo je da je prof. dr Hodel preveo na nemački jezik dela Momčila Nastasijevića,
Dragoslava Mihailovića i više savremenih srpskih pesnika, i da je od 2015. inostrani član SANU.
Govoreći o monografiji o Stankoviću, istakao je:
„Robert se obavezao da prati život i delo, ali se nije obavezao da ga prati u onom intenzitetu koji je karakterističan za stariju tradiciju. Tako da kroz njegovu knjigu prolazite sa zadovoljstvom. On na nekih način život Bore gleda kao delo, a njegovo delo gleda kao život. A priča o Stankovićevom životu je izuzetna, romaneskna tema i potvrđuje reči jednog našeg pisca toga vremena da je svaki život jedan roman. Monografija je puna interpretativnih oaza gde u nekoliko rečenica prof. Hodel sažima izuzetna iskustva izučavanja Stankovićeve proze, a verujte da to nije lako kad računate da se ta proza prati od prvih zbirki do najnovijih naših izučavalaca.“
Profesor Ivanić je potom istakao kako je teško bilo pisati naučno o Stankovićevim delima jer je većina rukopisa izgubljena, nestala ili trajno uništena, a s druge strane to je opus u kome je Stanković svoje tekstove podvrgavao stalnim promenama. Napomenuo je da mi i nemamo valjano naučno izdanje Stankovićevih dela i da je prof. Hodel morao da se oslanja na postojeća izdanja.
„Ne znam da li je iko uspeo tako jednostavno i naizgled bez napora da predstavi ogromne dubine jednog dela i njegovog autora“ – rekao je Ivanić i istakao da se od početka čudio tolikoj hrabrosti Hodela da uđe u život i delo Stankovića, čak to nazvao i ludošću.
Potom se autor uključio u razgovor, zahvalio organizatoru i govornicima na promociji i dao pojašnjenja o svom najnovijem delu. On je bio u prilici da Stankovića uporedi sa drugim autorima iz različitih slovenskih književnosti i istakao je da nema puno autora koji su mu bili toliko bliski i kojima je bio toliko oduševljen kao Borom Stankovićem. Na knjizi je radio tri godine, ali je Stankovićeva dela prevodio ranije. A na reči da je bila ludost upustiti se u takav poduhvat, Hodel je rekao da se može nazvati ludošću prevoditi Boru, ali da je tu prepreku savladao zahvaljujući nizu prijatelja koji su mu pomagali i sa kojima je sarađivao.
Zadovoljstvo da pročita i govori o novoj monografiju o Bori Stankoviću iskazala je i prof. dr Dragana Vukićević.
„Bilo mi je zadovoljstvo čitati ovu knjigu i naći se u jednoj vrsti čitalačkog oroborusa, jer vi ne čitate Boru Stankovića, nego čitate i ogroman broj tekstova između Bore Stankovića, a onda vidite i koje tehnike u prevodu primenjuje Minja Đurić. Mi smo u jednom kolopletu čitalačkom, a Robert je naš putovođa. I zaista nas uspešno vodi kroz ogroman broj tekstova, kroz koje je i on prošao.“
Profesorka Vukićević se potom osvrnula na pisanje biografija, posebno stvaralačkih, koje je izdvojila kao posebnu vrstu.
„U biografijama imamo prvo podatke o životu pisca, pa onda podatke o delu. U stvaralačkim biografijama mi zapravo biografijom idemo kroz fikciju, a fikcijom idemo kroz biografiju“ – i istakla da u poslednje vreme imamo nekoliko takvih biografija kao što je o
Ivi Andriću,
Crnjanskom i studija o Dragoslavu Mihailoviću, a njima se pridružila i ova o Bori Stankoviću, koja se ne čita kao naučna studija već kao beletristika.
„Profesor Hodel je potvrdio da je jedna vrsta ludila baviti se piscima i prevoditi pisca kojeg je on izabrao. Kada bi iz celokupnog korpusa srpske književnosti trebalo da izdvojim one koje je najteže prevoditi, rekla bih da su to Momčilo Nastasijević, Dragoslav Mihailović, Rastko Petrović i svakako Bora Stanković. Stanković ima specifičnu i jako tešku rečenicu, i profesor Ivanić i autor su sami rekli da je neka vrsta ludila prevoditi ga, a ja sam presrećna što ste imali tu vrstu ludila u sebi i što ste ušli u taj poduhvat.“
A koliko je dobro to urađeno potvrđuju i njene sledeće reči:
„Moja je teza da ako izbrišete ime autora i prevodioca, vi biste mislili da je to neko ko jako dobro poznaje biografiju Bore Stankovića, možda da je čak iz okoline Vranja, jer su u njoj date takve finese i znanja koja mogu da imaju samo regionalni istraživači, tako da pohvaljujem i vas i Minju što ste nam približili i autentizovali i epohu i vreme, ušli u prostorije u kojima je bio Bora Stanković, i osetili ga. Zaista sam fascinirana stepenom saživljenosti.“
I ona, kao i profesor Ivanić, smatra da je najveći kvalitet te knjige što je ona odlična sinergija biografija kroz fikciju i fikcija kroz biografiju.
„Pomenuli smo da ova knjiga ponekad deluje kao beletristika i profesor je rekao da svačiji život može da bude roman, ali život Bore Stankovića jeste vrlo filmičan i tu filmičnost ponekad možemo da prepoznamo u ovoj biografiji.“
Boris Čolak se osvrnuo na predgovor knjige u kome je na samo dve stranice rečeno toliko mnogo o Stankoviću.
„Tu se autor poziva na reči Jovana Skerlića koji je Stankovića odredio kao neprikosnovenog talenta u srpskoj kulturi, a onda i na reči Andrića da je Stanković njegov prvi uzor, što pokazuje koliko je Stanković značajan za srpsku kulturu, i koliko je i prevazišao svoje vreme i ostavio uticaj i dan-danas. Takođe, u ovom predgovoru autor ukazuje na jednu tamnu stranu Stankovića, govori o njegovom sukobu sa društvenom sredinom, povlačenju iz društvene sredine kada dolazi kraj njegove stvaralačke inspiracije. Međutim, ono što je razlog zašto se Hodel opredeljuje da piše knjigu o Bori jeste što u njemu vidi talenat i ističe da je pisao na nekom svetskom jeziku bio bi jedan od začetnika modernističke proze.“
I Čolak je, kao i njegove kolege, pohvalio sjajan naslov knjige jer, kako je objasnio, on nije samo preuzet iz romana „Gazda Mladen“, u kome je reč o junaku koji se sputava zato što se podvrgava kulturološkim društvenim normama i ulogama, već uzima aspekt značenja reči ranjav i željan zato što je Stanković takva priroda koja je konstantno u sukobu sa sredinom, porodicom i samim sobom. Čolaku se čini da je autor knjige upravo približio tu ranjivost i tu želju koja tera pisca na stvaralaštvo.
Čolak istiće još jednu vrednost monografije, a to je što Hodel u hronologiji kreće od istorije Borine porodice, a u istoriji Vranja od dolaska Srba na Balkansko poluostrvo.
„I tu Hodel prevazilazi neku vrstu akademskog pristupa, a za ovako višedecenijsko istraživanje potrebna je velika ljubav prema autoru, želja da se saoseća i uđe u Borinu ličnost, da je proživi i da dođe do tih odgovora i apsekata koji su i poetički i životni.“
Profesor Hodel je na te reči dodao da je Stanković jedan od retkih književnika koji ne opisuje ljudske emocije, nego ih izaziva kod čitaoca. To je ogromna razlika. A to pogađa sve ljude, bez obzira na vreme, zemlju, jer ljudske emocije se nisu promenile.
Svi promoteri i autor su pohvalili rad priređivača i prevodioca monografije Mine Đurić jer je dobar prevod, dobra knjiga – mi čitamo o Bori, a čitamo i Minu. Ona je bila zaslužna i za naslov knjige o Bori. Istakla je da je već imala iskustva u radu sa prof. Hodelom prilikom prevođenja njegove knjige o Dragoslavu Mihailoviću i tada je mogla da se uveri kako njegova dela zvuče u prevodu na srpski. Istakla je da je bila izuzetno dirnuta krajem knjige, trenucima u kojima se opisuju poslednji dani Bore Stankovića.
„Mi znamo da profesor Hodel nije sklon sentimentalnostima, ali upravo se u načinima na koji je naveo izvore, i kako je pokazao te okolnosti, vidi kolika je bila težina tih trenutaka.“ Na kraju je pročitala odlomak iz knjige o poslednjim Borinim danima.
To jeste bio njegov fizički kraj ali, kako su istakli promoteri, Bora Stanković je veliki i nastavlja da živi kroz svoja dela, a knjiga prof. dr Hodela je dodatni impuls njegovog trajanja.
Izvor: zutocvece.org.rs
Foto: Dom kulture „Studentski grad“