Pisati na granici stvarnog i izmaštanog već dugo nije ni neobično ni inovativno, ali i dalje iz godine u godinu svedočimo novim delima i autorima koji pronalaze nove načine da obrišu ovu granicu ili da je pak dodatno istaknu. Da bi to postigli, prozni pisci moraju da istraže domete, ne samo na tematskom nivou već i na formalnom, odnosno da pronađu sve ličnije delove svog života koji bi mogli da im posluže kao predložak za pisanje, ali i da stilski uobliče svoj tekst tako da ne podseća na prethodnike, već manifestuje neku vrstu novuma i pomaka. Tako čitaoci neprestano mogu da preispituju granice koje opisuju dodir stvarnosti i fikcije, kao i da primećuju tehnike koje dovode do potpunijeg čitalačkog uživanja i dodatnog utiska koji ne bi bio moguć da se pisci ne poigravaju sa ograničenjima koja su im data. Nekima od tih granica približava se i
Dragan Velikić u „
Bečkom romanu“, delu indikativnog imena koji samo u dve reči naslova definiše njegove dve osnovne crte: tematsku usmerenost na živote koji se vode u glavnom gradu Austrije, te činjenicu da se radi o romanu umesto o zapisu nefikcionalnog karaktera.
Postoje dve vrste čitalaca koji će pristupiti ovom naslovu, a njihova razlika proizilazi iz toga da li će prepoznati da je osnovna priča romana nedvosmisleno autobiografskog karaktera i da se tiče samog autora i njegove porodice. Naime, pre nekoliko godina upravo je Velikićev sin postao akter skandala koji je propraćen u austrijskim i domaćim medijima, a koji se ticao slučaja trovanja tortom njegovih kolega na radnom mestu. Ovaj slučaj problematizovan je i u našoj javnosti, zbog neobičnih okolnosti koje su ga pratile i podatka da se radi o porodici poznatog pisca sa neretko kritički intoniranim stavovima prema našem savremenom dobu i aktuelnom državnom uređenju. Stoga su se i mediji, u odnosu na svoju poziciju, određivali prema ovoj vesti gomilajući optužbe na račun optuženog i njegove porodice, ili ih pak braneći i ističući apsurdnost slučaja. No, i pored takve reakcije, određeni deo čitalaca dočekaće „Bečki roman“ bez predznanja o ovom događaju i čitaće ga kao beletrističko delo bez dodira sa stvarnošću. Tome najviše doprinosi intervencija samog autora koji beži od otvoreno dokumentarnog, memoarskog i polemičkog pristupa i svoje namere skriva rečima izmaštanih likova, već i pozajmljuje te likove iz svog ranijeg opusa. Mladi Andrej i Olga iz romana „
Severni zid“ sada su u srednjim godinama, razvedeni i locirani između Beča i Beograda, a njihov sin Pavle Marić, čijim je rođenjem to delo i okončano, u središtu je pažnje, baš kao lekar koji se našao pod sumnjom za trovanje kolega.
On je građanin Austrije, mirnog života, stabilne egzistencije i svetle budućnosti, što je ishod kom su se njegovi roditelji nadali kada su odlazili iz Srbije devedesetih. Međutim, njegova idila nije nimalo idilična, i vrlo brzo se otkriva da je, pored monstruoznih optužbi, Pavle pati i zbog neuzvraćene ljubavi jer njegov kolega i partner Jozef, tipični Austrijanac, od imena do karaktera, ne želi da osvedoči njihovu vezu. Tu nastaje raskid sa slikom mirnog života koji su roditelji – prvenstveno otac – mapirali za sina, i on ne uspeva da se adaptira na stvarnost u kojoj nema oslonca i koja nije u skladu sa njegovim planovima. Pavle tada počinje da progoni svog ljubavnika, da od njega traži stvari koje ovaj nije spreman da mu pruži, i da sve više tone u paranoju i fiksaciju koja kulminira incidentom sa tortom za koju se tek kasnije otkriva da nije otrovana – ali do tada je mladi doktor već odavno u pritvoru, otpušten, osramoćen i sklonjen sa svih spiskova za napredovanje, a njegovo mesto zauzeo je niko drugi do pomenuti partner.
Ovaj antagonista u isti mah jedna je od ključnih tačaka teksta, a njegovo iskustvo sakrivanja sopstvenog seksualnog identiteta u rigidnoj porodici i prividno otvorenom društvu koje se ispostavlja kao puno tabua, konzervativno i ograničavajuće (u najmanju ruku jednako kao i svako drugo, pa i naše), važno je za razumevanje atmosfere sveta u kom se ovo delo realizuje. U momentima spoznaje sukoba lekara i ljubavnika, slučaj raste van osnovnih okvira i ne postaje samo sukob dve individue već dve ideologije, politike, pogleda na svet i
geopolitičke pozicije, a u takvoj postavci čovek sa strane, naročito sa Balkana, nikako ne može da pobedi naslednika poznate loze i epitoma svega što Velikić u mnogo navrata opisuje kao „tipično austrijski“ – od načina razmišljanja do načina reagovanja.
Zato je Pavle stavljen u poziciju višestrukog gubitnika, nesposoban da se odbrani, a njegovi porazi samo se ređaju tokom sedamdeset dana boravka u istražnom zatvoru, u trenucima kada još uvek ništa nije sigurno, makar sa pravne tačne gledišta, ali u praksi, u novoj
kafkijanskoj etapi života ovog junaka, sve je već gotovo i postaje sve gore: „Sa zebnjom Andrej otvara pisma, nekoliko puta pređe pogledom po tekstu u kojem je još jedno obaveštenje da je lekar Pavle Marić skinut sa ko zna koje liste po redu. Nakon otkaza u Centralnoj bolnici ređale su se odjave od Lekarske komore Austrije i psihoterapijske grupe Viner Vonen u kojoj je radio honorarno, pa do zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Bio je to izgon iz života, sveden na staklenu kabinu u sobi za razgovore zatvora u Nojburgu, gde je svakog ponedeljka imao polučasovni susret sa roditeljima. Gurnut je u limb u kojem će živeti narednih meseci.“
Upravo taj izgon iz života raste u dominantno osećanje koje dele lekar i njegovi roditelji koji ostavljaju svoje živote sa strane i posvećuju se slučaju koji im se nametnuo. Dodatne probleme stvara to što se njihova porodična drama odvija tokom proleća i leta 2020. godine, u vreme prvih naleta virusa korona, i stoga su njihovi kontakti ograničeni i njihovi odnosi dodatno ugroženi. Andrej i Olga predstavljaju dve strane iste kolektivne ličnosti, od kojih se jedna vodi razumom, a druga emocijama, a „Bečki roman“ prepun je prilika u kojima svako od njih lamentira nad svojom i zajedničkom prošlošću, pitajući se kada se njihova porodična idila raspala i da li su mogli nekako da spreče takav ishod.
U tim sekvencama osnovna pripovedna nit romana prekida se i odlazi u prošlost, u isprekidanom i fragmentarnom maniru tematizujući obiman vremensko-prostorni okvir i dajući sve detalje života koji dovode do dana kada Pavle odlazi u pritvor. Iznova i iznova nudeći kontekst situacija koje su ga oblikovale, porodičnih odnosa, prećutanih i neprećutanih razgovora, kao i stanja koje vlada u njegovoj domovini, Velikić kao da daje razloge koji su njegovog protagonistu navele na postupke sa kojima su čitaoci već upoznati, ali i naglašava razliku između srpskog i austrijskog identiteta, kao i činjenicu da je Andrej skoro potpuno integrisan u novi milje kao stranac koji „zdušno prihvata integraciju, onako kako se ona u Austriji doživljava, ne kao proces međusobnog približavanja dve strane, već kao bezuslovno pokorovanje jedne strane drugoj strani. Andrej redovno odlaže flaše i tegle u specijalne kontejnere, razdvaja organski otpad od neorganskog, nedeljom uzima novine iz plastične kese zakačene na saobraćajni znak, i u metalnu kasicu ubacuje puni iznos. Gnušao se nereda, nepoštovanja regula. Bolela ga je svaka fleka na sedištima po vozovima i autobusima. Zamišljao je sebe kao kontrolora koji kažnjava izgrednike, i na sve boljem nemačkom pridružuje se konsenzusu nevidljive, a tako duboko sveprisutne većine.“
Sve to menja se kada njegov sin nailazi na nepravdu nakon koje je Andrej povređen, ponižen i besan, ali ne može da manifestuje svoja osećanja na adekvatan način, već se posvećuje sinu i njegovom slučaju. U tom trenucima roman dobija dozu kriminalističke proze, premda nikada ne uranja u nju potpuno sveobuhvatno, već sve vreme igra na granicama ovog žanra i pokušava da tako čitaoce održi zainteresovanima, što mu u nemalo navrata na uspeva. Ovo je posebno očigledno u segmentima u kojima Velikić razmatra prirodu odnosa svojih likova prema staroj i novoj domovini, te u prilikama kada se dočarava nemogućnost junakove krivice i apsurdnost situacije u kojoj se našao. Tada iz autora ne progovara samo pisac već i ličnost sa snažnijim i dubljim vezama koje oseća prema narativu na kom radi, a takve intervencije opet vode roman u domen vantekstualnog, što ugrožava stilski i narativni pristup za koji se pisac od početka odlučuje. Ovaj postupak poznat je iz dela Daše Drndić i
Miljenka Jergovića koji se pominju kao Andrejevi poznanici, a čija je proza puna ovakvih slučajeva, neretko vrlo efektno izvedenih. U ovim trenucima, „Bečki roman“ nije samo roman, već i nešto više, ali umesto da tada pojača razumevanje i efekat ka kom gradi, što se dešava upravo
kod Daše Drndić, autor odlazi u suprotnom smeru i klizi u polemičko i neobjektivno pripovedanje koje ugrožava koherentnost dela i kvari njegov utisak.
Uprkos sitnicama koje narušavaju dojam romana, njegovu unutrašnju logiku i čitalački proces, jasno je da se ovde radi o delu koje autentično nastavlja Velikićevu osobenu višedecenijsku poetiku. Ne samo da se direktno nastavlja na radnju pomenutog „Severnog zida“, već se svojom atmosferom i stilom nadovezuje na čitav dijapazon njegovih romana koji zajedno tvore novi svet koji se realizuje između Beograda i više različitih srednjo- i južnoevropskih gradova, od Pule i Trsta do Budimpešte i Bremena, neprestano zadržavaju istu ili sličnu karakternu crtu. I ovde se radi o pripadnicima donekle izopštenog, ali i dalje u neku ruku povlašćenog sloja građana koji traže svoj prostor u svetu koji ih, ovako ili onako, odbacuje, ili oni odbacuju njega, i ne smiruju se dok ne pronađu kako da prenebregnu iskušenja koja dolaze iz spoljašnjeg sveta i, skoro po pravilu, reflektuju iskušenja njihovog unutrašnjeg bića.
Kod oba ključna junaka ovog dela – za razliku od Olge, perspektiva njenog bivšeg supruga toliko je dominantna da on izrasta, zajedno sa sinom, u drugog primarnog protagonistu – njihova suštinska karakterna osobina tiče se sukoba nasleđenog i pronađenog, države iz koje su pobegli i one u kojoj su se obreli. Tako se Andrej neprestano preispituje da li bi njegovog sina zadesila drugačija sudbina da formalno nije iz Beča, mada je u tom gradu rođen, nego iz Beograda: „Ali jedno pitanje nikako nije mogao da izbegne otkako je onog majskog jutra uhapšen njegov sin. Da li bi državni tužilac bez valjanih dokaza odredio pritvor da je osumnjičeni Pavle imao austrijsko državljanstvo? I da li bi kasniji tretman pravosudnih organa bio toliko loš?“ Beg u bolje uvek je obojen strahom od nepoznatog, a taj strah nekako se uvek naslućuje u savremenim proznim delima, ali u retkih prilikama realizuje na ovakav način. Tako se lična trauma pretvara u generacijsku u tekstu koji prethodi ovom, a sada raste u međugeneracijsku, i stoga je neophodna kritična situacija ili veliki šok da bi se nešto promenilo.
Upravo to Velikić pripisuje činu hapšenja koji se odvija u vreme globalne kataklizme, i tako pandemija dobija neke odlike svetskih ratova i prevrata koji su karakterisali ranije epohe. Iz takvog stanja može se, u maniru poezije američkog pesnika Roberta Frosta, pobeći samo ulazeći direktno u srž problema, suočiti se sa njim, i pronaći novi okvir. Zato Pavle usvaja novu svest o svetu i svojoj porodici, i napokon ostvaruje svoju samostalnost, nezavisnost i sopstveni glas, te se, podstaknut ovakvim promenama, udaljava od roditelja da bi mogao da se posveti svojim mislima i pronađe sebe, prvi put nakon njihovog razvoda, odnosno nakon što su „Andrej i Olga učestvovali u stvaranju njegovog komplikovanog identiteta. Ne gradovi, ne Beč i Beograd, već njih dvoje svojim neupitnim autoritetima, suptilnim nametanjem sopstvenih stavova i pogleda na život, tako neusklađenih i suprotnih. A on je oba prihvatao bezuslovno, u nemoćnom pokušaju da ih spoji, da iskopa čvrstu tačku, u svom iznenada rasparanom životu. Toliko se trudio da pronađe sistem u njihovom nadmetanju, da uskladi dva nepomirljivo različita principa, da mu nikada nije palo na um da postoji i treći način – njegov način.“
Spas se ostvaruje begom preko okeana i životom u Njujorku gde je Pavle slobodan na svakom mogućem nivou – njegova seksualnost može da se realizuje slobodno, njegova karijera više neće biti umrljana bečkim skandalom, a njegovo uživanje u svakodnevici neće više zavisiti od raspoloženja roditelja. Ipak, autor ističe da je odnos troje članova porodice Marić ugrožen i sveden na elektronsku komunikaciju, ali i u tome se nalazi neka vrsta pravde dok se sumira bliskost oca i sina u različitim periodima života: „[Andrej] je odsutan u sinovljevom detinjstvu, kao što će ovaj biti odsutan u očevoj starosti. Namirili su račune.“
Nakon dve NIN-ove nagrade i više velikih nagrada, kao i sa izgrađenom pozicijom u savremenoj domaćoj književnosti koja je potvrđena i kod publike i kod kritike, jasno je da Dragan Velikić više nema šta da dokazuje čitaocima, kolegama ili žirijima. To se možda
najjasnije vidi njegovim kolumnističkim i esejističkim tekstovima na kojima radi proteklih godina, ali i ovim romanom koji posvećuje privatnoj borbi i problemima svoje porodice, no i nudi dodatni kontekst koji ovu intimnu priču pretvara u kolektivnu. Sukob koji Pavle oseća u sebi i u dodiru sa sistemom može se prepoznati kao univerzalan sukob, i zato je „Bečki roman“ istovremeno autobiografski, društveni, politički i polemički tekst, te delo koje spaja više tokova autorove dosadašnje proze i kulminira ih.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Prosvjeta