Prikaz trilogije „Vranino obeležje“: Nit svetla u mračnoj sagi

Čini se da je trilogija mračne fantastike Vranino obeležje Eda Makdonalda (u izdanju Lagune), mada svakako čitana u solidnim tiražima u svetu, ipak možda zaslužila malo više prostora u razgovorima na internetu, pa i od kritike, nego što je dobila.



Posle knjige „Crno krilo“ koja je otvorila ovu grimdark trilogiju i bila Makdonaldov prvenac, sledile su „Vranin krik“ i „Gavranov pad“.

Trilogija prati kapetana Galharoua, još jednog lika iz uvek tako privlačne galerije sarkastičnih i teško razočaranih heroja koji empatiju kriju hladnim manirima. Galharou je kapetan Crnog krila, neraskidivom zakletvom vezan za enigmatičnog besmrtnog gospodara koji mu šalje eliptična i često sasvim nejasna naređenja.

I dok je prvi deo mogao da funkcioniše kao celina za sebe, u druge dve knjige konačno imamo potpuno „otvaranje“ sveta i daleko širi, epski zaplet. Na kraju krajeva, čini se da je to i najbolji mogući pristup ovakvim epskim pripovestima – upravo zahvaljujući intimnom osvetljenju i gotovo kamernom, kompaktnom zapletu prvog dela, čudni i dragi likovi poput poput do ludila posvećene čarobnice Ezabet, beznose plaćenice Nen sa dušom pankera, ili nevoljnog heroja Tnote imali su dovoljno prostora da „dišu“, tako da dalje širenje priče postaje privlačno upravo zato što mnogostruko povišeni rizici deluju ubedljivo kada već odavno navijamo za junake. Od uživljenih razgovora Bolkonskog i Pjera Bezuhova do mračne avanture kroz koju prolaze Frodo i Sem – prijateljstva možda nisu uvek dovoljno u centru zapleta savremene književnosti, pa je prijatno što im Makdonald ne samo posvećuje puno pažnje nego i to što su odnosi među likovima sasvim uverljivi, a često i obojeni diskretnom melanholijom, tako prijatnim osveženjem za romane ovog žanra.

Jedan od aduta ove sage je svakako i način na koji je Ed Makdonald (inače po obrazovanju profesor istorije) osmislio svoj mračni svet u kom viši slojevi žestoko izrabljuju one druge – kritika prilično jasno uperena protiv našeg, vrlo stvarnog društva u kom živimo. Ipak, emotivno težište knjige nikako nije apstraktno; u centru Galharouovog sveta je njegov grad, i to je prokleto, nesrećno mesto koje se nalazi na kraju svih puteva, na ivici fantazijske pustare koja je nazvana Jad. Pomalo nalik „zonama“ braće Strugacki u kojima se može desiti bilo šta, Jad je prekid u normalnoj stvarnosti, večno promenljivi pejzaž uništen u ratovima bezimenih i dubokih kraljeva čije je akcije nemoguće razumeti. Taj daleki, nerazumljivi rat koji se večno vodi između besmrtnika utiče na sve što se dešava na zemlji, ali uvek ostaje delom skriven od čitalaca. Makdonald pronalazi dobru meru između dovoljno informacija iz kojih je moguće naslutiti šta se dešava iza kulisa, ali i dalje zadržava mistiku nečeg što je toliko drugačije da je nemoguće sasvim razumeti.

Povezanost našeg krajnje nesavršenog heroja sa svojim isto tako više nego manjkavim gradom je u srcu priče. U svetu u kom je sve oslikano nijansama sive, potreba glavnog lika da se konačno drži za nešto, ma koliko beznadežno, ili besmisleno, ono je što izdvaja Vranino obeležje iz uobičajenih daleko više ciničnih grimdark naslova. Mahnita vera (pomalo nalik onom Kjerkegorovom „skoku u prazno“) da se vredi boriti, ma koliko delovalo besmisleno, ma koliko se sve oko naših junaka spektakularno raspadalo, a dobar deo ljudi se ponašao sve gore, ostaje neprekinuta smisaona nit u ovom romanu. Odnos prema rodnom gradu prati istu dirljivu i očajničku liniju kao u kultnom „Disko Elizijumu“ gde jedan od junaka govori o svom jednako prljavom, razvaljenom, izmučenom gradu Revašolu – „svaka škola misli i svaka vlada propala je u ovom gradu – ali ja ga svejedno volim.“

Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik