Prikaz trilogije „Brda od pelina“ Jasenke Lalović: Sudbina žena jednog podneblja

Univerzalnošću i snagom svojih duboko humanih poruka, trilogija Brda od pelina književnice Jasenke Lalović (1965) za kratko vreme pridobila je veliki broj čitalaca sa čitavog balkanskog prostora. Radnja svih romanesknih celina („S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i „Kastigulja“), zasnovana na autentičnom prikazu crnogorskog društva, izuzetnom poznavanju etnologije, istorije, narodnih govora i mentaliteta, odvija se tokom tri decenije obeležene ratovima svetskih razmera, naglim društvenim promenama i drugim previranjima među stanovnicima različitih nacija, konfesija i kulturnog nasleđa koji su vekovima uporedo opstajali na ovom trusnom tlu. Sudeći prema utiscima koje u razgovoru i na društvenim mrežama razmenjuju čitaoci različitog životnog i čitalačkog iskustva, ono što je presudno uticalo da interesovanje za romane Jasenke Lalović neprekidno raste prevashodno jeste monumentalna galerija junakinja na čijoj snazi, požtvovanosti, veri i ljubavi se održavala patrijarhalna porodica, pa i šira zajednica na čitavom dinarskom području. Stoga u ovom troknjižju nema protagonistkinje, već se sudbine heroina iz različitih generacija sa planina i iz primorja na zanimljiv način ukrštaju i prepliću, predstavljajući svojevrsni literarni kenotaf generacijama kućnica, čovečica, majki, sestara, supruga, tetki, kćeri i shaha. Onih čija imena nisu zabeležile ni najdetaljnije istorijske hronike, čiji podvizi nisu opevani uz gusle kraj ognjišta na kojima su često nadljudskim naporima i ličnom žrtvom, koja se u žrtve ne računa, održavale vatru i život sam.



U romanu „S one bande moje gore“ Jasenka Lalović psihološki uverljivo zasniva likove savremenica različitih genetskih predispozicija, karaktera i sudbina (Velike, Milice, Bose i Ilinke) koje su na svet došle u krševitoj unutrašnjosti Crne Gore, tamo gde čitav vidik čine kamen i nebo. Svaka od njih, odrasla i vaspitana u skladu sa strogo utvrđenim obrascima ponašanja, svoj krst i svoju tragiku nosi stameno i bezglasno. Rađaju se, čekaju, vole i pate, stoički podnoseći sve što ih zadesi, vaspitane da su malorekost i poslušnost najviša vrlina, da se i jecaj i smeh moraju prigušiti i sakriti od svih. One se, svaka na svoj način, suočavaju sa porodičnim i istorijskim nedaćama: Velika uzaludno čeka povratak verenika iz rata; Milica hrabro iskoračuje iz učmale sredine koju je snagom duha i visprenošću odavno nadrasla; Bosa pristaje da njen život postane zalog kojim se staje na put krvnoj osveti; prerano sazrela i preduzimljiva Ilinka pokušava da ispravi davno počinjene nepravde i grešnike privede ka pokajanju. I nisu spomenute junakinje jedine koje ponosno i uspravno, poput karijatida, nose neizmerni teret. To je činila i svaka od njihovih prethodnica i činiće, sa retkim izuzecima, njihove sledbenice. U retkim časovima, tek pojedine od njih, smognu smelosti da se, makar u sebi, zapitaju: Svako li pronađe svoju sreću. Zašto li je mene minula?

Iako različite, njihove životne putanje unapred su zacrtane voljom drugog: nijedna nema pravo na svoje mišljenje, još manje priliku da ga iskaže. Odrastaju sa svešću da se njihovim rođenjem jedna grana porodičnog rodoslova završava i da su čak i u rodnom domu tuđokuće, tuđe večere, tek nešto više od gladnih usta koje treba nahraniti i robe kojom će se u budućnosti namirivati računi kako bi se spasla porodica i njena čast. Ako ih i kojim slučajem roditelji i upitaju slažu li se sa odlukama koje su već donete i koji će im trajno odrediti budućnost, one dobro znaju da su samo u zajednici zaštićene i prinuđene su da kažu da kad god se od njih to očekuje. Tako postaju još jedna čvrsta karika u lancu kojim su vezani prethodni i potonji. Jer unapred im je određeno sve, za razliku od braće koja u svemu, pa i u školovanju imaju neupitnu prednost u odnosu na njih, čak i kada su manje visprena i zainteresovana za knjigu. Tek udajom i rađanjem sinova one ostvaruju jedinu ulogu koja im je priznata, stojeći ne pored, već makar stopu iza muževa od kojih su često sposobnije i mudrije. U novoj kući postaju još par ruku koje treba da obave što više tegobnog posla, da budu kućnice i čuvarke čitavog jednog partijarhalnog sveta. Ukoliko ih pretekne vreme i iz nekog razloga ostanu inokosne, poput Milice Jokove, Velike, babe Mare ili Gospave, znaju da ih čeka još veća samoća i bol koja može uminuti jedino ako drugome, često tuđinu ili siročetu, pruže ono što same od života nisu dobile.

Životno iskustvo žena poniklih na kamenu veoma je oskudno i ograničeno, ali to ne znači da nisu obdarene pronicljivošću i iskustvenom mudrošću. Samo sticajem okolnosti i iznimnim činom lične hrabrosti mogu se izboriti da prošire vlastite horizonte, ali ni to nije jemstvo da će živeti lagodnije i da će se, čak i na drugom kontinentu, privići na nove, drugačije okolnosti. Neke će, čak i na američkom tlu, živeti životom crnogorske žene, onim istim kojim su svoju porodicu očuvale njihove majke i bake. Đe god da se bježi, od sebe se ne može uteć, pomisliće Milica, upravo ona koja je od svih sa obe bande gore, imala najveću želju da napusti rodno mesto, da sreću potraži na drugom kraju sveta. Još više će za zavičajem patiti one koje još u ranoj mladosti, poput Velike i Ilinke, moraju da ostave dom i trbuhom za kruhom krenu preko planinskih venaca, na drugu, pitomiju bandu gore, onu stranu planine koja se spušta ka moru i nudi, ako ne lakšu svakodnevicu, onda bar beskonačan plavi vidik, dodir sa drugim kulturama i uvid u to kako živi drugi svet. Jer u tom svetu postoje one koje slobodno zbore, kao gospa Marica, i lako se kreću u šuštavim svetlim haljinama kao devojke s primorja. Tamo će upoznati obesnu i hipohondričnu Anđu, čija je reč glasnija od muževljeve, spoznaće da na svetu postoje i neveste koje se svađaju i mire sa suprugom, poput njene kćeri Olge, imajući u tome potpunosti podršku roditelja.

Iako će vešto rasplesti paralelno vođene pripovedne tokove iz prvog dela Brda od pelina, Jasenka Lalović će u romanu naslovljenom „S ove bande moje gore“ obuhvatiti i sudbinu junakinja koje su predstavnice generacija koje stasavaju nakon Drugog svetskog rata. Okupacija je odnela brojne žrtve, osobođenje je preživele podelilo na poražene i pobednike, a posledice novog poretka osećaju se u najzabačenijim krajevima. Stoga će se mlade žene, poput Jokice, udovice partizana, sa ostalim kolonistima odseliti u daleku, bogatu ravnicu, ili će, kao Zorka, sa čitavom familijom sreću potražiti u gradu. Novo doba i poredak u kome je Bog ukinut zakonom, a kućnice naredbom postale drugarice, doneće za tek stasale devojke mogućnost da se doškoluju. Tako će se stvoriti mogućnost da se sretnu i sprijatelje brđanka Tomana i Bokeljka Katinka. Različite, baš kao što su to klima, priroda, običaji i mentalitet življa sa one i sa ove bande gore, one lako prepoznaju ono što ih spaja, potvrđujući da tačka gde se dotaknu suprotnosti ne mora pripadati granici, već može postati mesto susreta i obostranog oblagorođenja. Na sličan način, u dušama junakinja Jasenke Lalović prožima se i nasleđe prošlih vremena sa duhom koji donose revolucija i emancipacija.

To će naročito do izražaja doći u poslednjem delu njenog dosadašnjeg opusa, naslovljenom romanizmom kastigulja, koji, nimalo slučajno, ima isključivo ženski rod. Jer jezik pamti i odaje one koji se njime služe više nego što bi oni možda i želeli. Živopisno predstavljajući sudbinu četiri generacije primorske porodice, među brojnim upečatljivim likovima muškaraca i žena (Đurđe, Agnice, Mare, Jele, Savete, Danice, Katice, Andra, Perka, Nika i Vuka), svojom tananošću, upornošču, hrabrošću i praštanjem ističe se Anđelika, upravo ona koja je obeležena žigom greha koji nije počinila. Kastigulja bez kastiga, optužena da je ljubavnica okupatorskog vojnika sa kojim je jedva razmenila pokoji pogled, doživela je užasnu osudu sredine, ali i bližnjih. Anđeliku će zaboleti više od svega nepoverenje i nepravda koju je doživela od rođene braće. Iako obojica žive po vlastitom nahođenju, ne osećajući grižu savesti zbog roditelja koje su zapostavili, pa čak ni zbog opasnosti kojoj su svojim ideološkim uverenjima doveli čitavu porodicu i imetak, preko sestrine krivice zasnovane na reči čoveka kome se inače malo šta veruje ne mogu da pređu. Prva kamenica je hitnuta, a za njom su poletele i ostale. Posle suočavanja sa brojnim izazovima, lutanja po nepoznatim krajevima u kojima joj u pomoć pritiču neke od junakinja koje smo upoznali u prethodnim delima, Anđelika započinje samostalan život u davno napuštenom domu očevih predaka, nagoveštavajući duh novih vremena, u kome žena veruje u sebe i ima pravo da izabere život kakav želi. Ona oprašta onima koji su se o nju ogrešili, ali zasnivanjem sopstvenog doma i rečima lijepo je tamo gdje mi je lijepo uzdiže se nad okolinom spremnom da sudi svakome. Iako jedina kćerka, ona produžava život na davno zapretenom ognjištu predaka po očevoj liniji. Njenim hrabrim činom na simboličan način zaokružuje se priča o ženama sa jednog podneblja: ženi spremnoj da oprosti neoprostivo, da nađe snagu i način da prevaziđe ograničenja i predrasude okoštale u memorijskom nasleđu, ali i da sačuva ono što je u njemu najuzvišenije i najvrednije. Sve junakinje Jasenke Lalović, bez obzira na to odakle su i kakva ih je sudbina zadesila, uspevaju da, raščistivši najpre sa sobom i u sebi, žive pomirene sa životom u duhu čuvene Njegoševe narednosti. Biti naredan svemu što dođe, znači živeti u miru sa samim sobom, sa vlastitim srcem, koje, baš kao svaka gora, uvek ima dve bande.

Autor: Olivera Nedeljković